Zašto oblačimo novo odelo kada idemo na prvi sastanak sa nekim ko nam se dugo sviđa? Čemu služi šminka? Zašto ćemo se na intervjuu za posao ponašati pristojnije nego uobičajeno, i zašto ćemo u gostima jesti drugačije nego što jedemo kada niko ne gleda?

Zbog čega pazimo da su na društvene mreže postavljene samo one najlepše slike?

Zato što verujemo da da smo lepše sa šminkom, zato što verujemo da ćemo dobiti taj posao, zbog toga što smo ipak kulturni i zaista lepi. Ali, jesmo li? Pa, ukoliko tražimo samoprocenu, naravno da jesmo!

Sve ljude karakterišu izvesne perceptivne distorzije, greške u opažanju i na kraju razmišljanju. Tako većina nas sebe smatra veštim i sigurnim vozačima, smatramo da smo kompetentniji u poslu od prosečnih radnika, mislimo da imamo više strpljenja i razumevanja za druge ljude, da imamo manje predrasuda od prosečne osobe, da smo inteligentniji, srećniji, duhovitiji, pošteniji od većine…

Isto tako smatramo da je manja verovatnoća (od prosečne) da će se baš nama desiti neke ružne stvari, kao što su na primer razvod, teška bolest, smrt nekog blikog i sl.

senke na podu

Međutim, paradoks je u tome što iako većina ljudi sebe smatra boljim od prosečnog, upravo ta većina čini prosek. Takođe, iako je favoziracija sebe karakteristična za veliki procenat ljudi, skoro svi će reći da su baš oni manje podložni veličanju svojih sposobnosti u odnosu na druge. Potpuno je opravdano stoga zapitati se, kako je moguće da većina ljudi procenuje da je bolja od većine, tj. od proseka?

Rač je o jednom fenomenu, koji je nakon velikih raspravi u psihologiji, ipak dobio status univerzalnog – nerealno pozitivna slika o sebi.

O čemu se zapravo radi?

Slika koju imamo o sebi je pozitivna i upravo je to jedna od karakteristika koju je najteže promeniti u ljudima. Iz pozitivne slike o sebi proizilazi samopoštovanje (tendencija da pozitivno vrednujemo sebe. što nam otvara mogućnost za stvaranje novih kontakata, poboljšava adaptaciju, povećava aktivnost).

Svaka pretnja samopoštovanju je jedna od najgorih po naš, odnosno doživljava se kao potencijalno ugrožavajuća i skoro je nesvesni mehanizam pokušavati braniti se od takvih pretnji. One mogu biti stvarno prisutne ili nerealne, ali reakcije u odgovor na njih su prilično slične.

Shodno tome, u svim onim aspektima koji su nam bitni ili koji nas definišu, smatraćemo se boljima od drugih, a za sve ostalo ćemo naći neko opravdanje. Procenjivaćemo da napredujemo u aspektima koji su nam bitni iako ne postoje rezultati koji na to ukazuju (Nema veze, nisam položio polovinu ispita, ja sam jako dobar student), bolje ćemo pamtiti pozitivne kritike i brže ćemo ih se sećati- dok ćemo negativne brže zaboravljati, aspekte u kojima smo neuspešni procenjivaćemo kao manje bitne (Nema veze što ne umem da zamenim sijalicu, ja sjajno kuvam- a to je važno u životu).

Prefiks nerealna, prozlazi upravo iz tog paradoksa da iako većina ljudi čini prosek, sebe smatra boljim od proseka,tj od većine.

mačka

Negovanje preterano pozitivne slike o sebi zadovoljava određene potrebe. Procenjujući sebe boljima od drugih, doživljavamo niz pozitivinih emocija- zadovoljniji smo, srećniji, motivisaniji, druželjubijiji. Drugi takođe bitan akspekat je to što kada doživljavamo sebe pozitivnim, u takvom svetlu ćemo se i predstavljati drugima,a samoprezentacija je veoma bitan faktor koji u velikoj meri određuje kakvo će mišljenje drugi formirati o nama. Predstavljanjem sebe kao boljih nego što zaista jesmo osiguravamo da nas drugi prihvate i smanjujemo šansu da budemo odbačeni, osramoćeni, poniženi.

Nerealna slika o sebi je deo šire grupe kognitivnih distorzija u koje spadaju još: nerealni optimizam, iluzija kontrole, mišljenje zasnovano na željama i sl. Svima im je uloga više manje ista – očuvanje samopoštovanja.

Realistično procenjivanje svojih sposobnosti ima mnoge prednosti i smatra se veoma poželjnom veštinom i kvalitetom u društvu. Čak se i u Bibliji navodi kažem svakome među vama da ne mislite za sebe više nego što valja misliti (Poslanica Rimljanima, 12:3).

Međutim, zanimljiv nalaz jeste da nerealno pozitivna slika o sebi ipak više korelira sa boljim mentalnim zdravljem, to jest, oni koji sebe procenjuju boljima nego što jesu su zadovoljniji, dok su realisti skloniji depresivnim raspoloženjima.

Shodno svemu navedenom, upoznavanje sa ovim fenomenom ne treba da navede čitaoce na samorefleksiju uz kritično procenjivanje svojih sposobnosti u cilju ostvarivanja realnosti u proceni. Posmatranje sebe kroz ružičaste naočare je ponekad i u određenim aspektima potpuno opravdano, čak i adaptivno; sve dok neko ne proceni sebe kao sjajnog letača i popne se na vrh zgrade da to testira.

Piše: Darija Petrović

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.