Iako je proglašen princem psihoanalitičkog pokreta, Karl Gustav Jung se od Frojdove škole odvaja 1913. godine. Glavni razlozi za razlaz bili su neslaganje Junga sa Frojdom u tome da se svim psihičkim poremećajima izvor može naći u seksualnom, kao i Jungova sklonost ka misticizmu koja je priznavala pravo postojanja i parapsihološkim dešavanjima (i Frojd se njima bavio, ali ih je objašnjavao racionalno – procesima prenosa, telepatije).
Dalje, svakako da se jaka Jungova istraživačka i mislilačka ličnost nije mogla zadovoljiti ostajanjem u Frojdovoj senci.
Karl Gustav Jung napušta Frojda
Što se tiče prvog povoda za razlaz, Jung je priznavao da histerična i neurotična stanja imaju izvor u seksualnom, ali je uviđao da postoje duševni poremećaji koji se, prema njegovom mišljenju, nisu mogli svesti na objašnjenje u disfunkciji nagonskog polnog života, kao što je npr. šizofrenija. Naime, ozbiljni poremećaji kao što je psihoza zahvataju celu ličnost, i karakteriše ih celokupno nemanje osećaja za realnost, a ovo ne može biti odlika koja ima izvor u seksualnom, budući da se prostire na celu ličnost.
Takođe, Jung nije bio sklon da prihvati Frojdovu teoriju o dečjoj seksualnosti — smatrao je da je, recimo, uživanje deteta na dojci majke samo osećaj koji se javlja kao posledica zadovoljavanja nagona za ishranom, a ne nekakav fenomen koji ima poreklo u polnom nagonu.
Iskorak izvan dozvoljenog u naučnom smislu
Jung je bio zainteresovan za proučavanje astrologije, okultizma, i drugih oblasti kojima stroga nauka osoprava pravo na legitimitet. Verovao je u „tajanstvenu prirodu“ ljudske duše, koja se ne može svesti na puke biloške i fiziološke očiglednosti. Frojd se takođe bavio ovim temama, ali uvek oprezno, skeptično i kritički, pazeći da ga ne odvedu sa pravog puta naučnih objašnjenja.
Ova strana Jungove ličnosti usmerila ga je ka radu na otkrivanju i predočavanju opšte simbolike koju pronalazimo u snovima, mitovima, književnosti, a koja je stalno živo prisutna u ljudskim životima, od primitivnih vremena do danas.
Što se tiče metodoloških razlika, Karl Gustav Jung je zamerio Frojdu sklonost da u proučavanju snova svojih pacijenata kreće sa unapred pripremljenom teorijom, i da zapravo očekuje potvrdu onoga što je već teorijski pretpostavio, udaljavajući se na taj način od objektivne analize.
Dakako, i sam Karl Gustav Jung se imao oslobođati svojih subjektivnih očekivanja i takozvanih projekcija – slučajeva kada analitičar tobože nepristrasno prateći pacijenta pronađe sopstvena skrivena očekivanja. U tumačenju snova, Jungov se pristup udaljava od Frojdove teorije o snu kao ispunjenju želje (sa elementima čija je funkcija da zavedu sa pravog puta tumačenja i ublaže šok saznanja kao što su latentne misli sna, sekundarna obrada, cenzura) već smatra da je san ono što jeste i da mu tako treba i pristupiti.
Svoj stav je obrazložio: Ako je sve u prirodi ono što jeste, zašto bi san bio nešto drugo od onoga što jeste? Takođe, ako se već klinička slika i kompleksi mogu izvesti i iz drugih materijala koji su analitičaru na raspolaganju, Jung je smatrao da snovi imaju vlastitu, daleko izuzetniju i značajniju ulogu, i da je sveobuhvatna funkcija snova nadoknađivanje (kompenzacija) nedostataka ili poremećaja svesnog uma.
Ukoliko ih nepristrasno odgonetnemo i prihvatimo njihove simboličke poruke, snovi mogu poduprediti naš put ka postizanju Jastva, celovite ličnosti koja podrazumeva sponu i kreativnu saradnju našeg svesnog, racionalnog dela sa nesvesnim elementima psihe.