Koliko je dobro kada imamo veliki broj opcija ispred sebe? Da li smo zaista srećni ili nas mozak svojom interpretacijom zavarava?

Odogovore na ova pitanja su pokušali da daju dva psihologa: Bari Švarc u knjizi Paradoks izbora i Danijel Gilbert u knjizi Mit o sreći. 

mit o sreći

Paradoks izbora

„Nakon milion godina preživljavanja utemeljenog na jednostavnim razlikama moguće je da smo biološki nespremni na mnogo izbora s kojima smo suočeni u savremenom svetu.“

Bari Švarc, američki psiholog, trideset i pet godina je proveo u analiziranju teorije ograničavanja broja mogućnosti u životu, ili kako je on to nazvao paradoks izbora.

„Paradoksalno je da je sreća možda u ograničavanju izbora, a ne u njegovom širenju.“

Paradoks izbora
Paradoks izbora

Napravio je eksperiment u kojem su dve grupe studenata zamoljene da probaju kutiju čokolade i ocene ukus. Jednoj grupi je data kutija sa trideset različitih čokolada, dok je druga imala samo šest. Studenti koji su dobili manji izbor su bili znatno zadovoljniji čokoladama, pa su čak i tražili da im se u njima plati za eksperiment.

U velikom broju slučajeva, bili bismo srećniji ako imamo više čokolada ispred sebe, ali ono što ne možemo da znamo je njihov kvalitet. Kutija sa manjim brojem čokolada je bila daleko ukusnija.

Isto tako, Švarc primećuje kako bi tehnologija u stvari trebalo da nam uštedi vreme. Međutim, sa toliko opcija na internetu – šta pročitati, gde jesti, koji film pogledati – mi zapravo gubimo veliki deo vremena u potrazi. Na kraju, kada shvatimo koliko izbora imamo, može da se desi da ne donesemo zapravo nikakvu odluku.

Da li smo neprestano u potrazi za nečim boljim?

Prema Švarcu, logičnije je tražiti dovoljno dobro nego najbolje. Zašto? Kako bi napravio najbolju komparaciju, on je podelio ljude na dva tipa: „maksimajzeri“ i „zadovoljnici“.

Maksimajzeri su ljudi koji nisu zadovoljni dok ne dostignu najbolje. Oni šire svoje mogućnosti u toj potrazi, dok zadovoljnici nemaju vremena za to. Zadovoljavaju se onim što je dobro trenutno za njih, ne razmišljajući da li postoji nešto bolje. Švarc se pitao, s obzirom na količinu truda koji maksimajzeri ulažu, da li donose stvarno bolje odluke?

Iako maksimajzeri mogu doneti najbolji mogući izbor, to ne znači da će ih to učiniti srećnim. A zadavoljnici, sa druge strane, zaustavljaju se tamo gde su srećni.

Ali kako mi uopšte znamo da smo srećni?

Mit o sreći

„Da bismo odlučili hoćemo li prihvatiti tvrdnje ljudi o njihovoj sreći, prvo moramo da ustanovimo da li ljudi mogu, načelno, da greše u vezi sa onim što osećaju. Možemo da grešimo u mnogo stvari – o ceni soje, životnom veku grinja – ali da li možemo da grešimo kada je u pitanju naše lično emotivno iskustvo?“

Danijel Gilbert, profesor psihologije na Harvardu i direktor harvardske laboratorije za hedonističku psihologiju, napisao je knjigu Mit o sreći. Glavni stav koji razmatra kroz celo delo može se se svesti na sledeću rečenicu:

„Zbog načina funkcionisanja mozga naša predviđanja o tome kako ćemo se u budućnosti osećati nisu uvek tačna, a to uključuje i pitanje šta će nas usrećiti.“

Mit o sreći
Mit o sreći

Gilbert primećuje da su ljudska biće jedina bića koja su sposobna da razmišljaju o budućnosti. Mi jedini imamo mogućnost izvesnog predviđanja, jer smo usredsređeni na sadašnjost gotovo isto koliko i na budućnost. Ne možemo da odolimo da ne zamislimo sledeći dan ili godinu.

Možda to najbolje možemo da shvatimo u ljubavnom odnosu. Kada se zaljubimo, naše misli nekontrolisano idu ka planiranju te ljubavi i njenog što dužeg trajanja. Gubimo se iz sadašnjosti, da bismo videli budućnost. Ali, mi ne možemo zasigurno znati da će se naša zamisao ostvariti. Postoji mnogo faktora koji mogu da utiču na našu želju.

Gilbert ističe da mozak može da primi sva čovekova iskustva, sećanja i znanje jer se ničega ne sećamo u potpunosti, već od svega zapamtimo po malo. Na neki način, mozak nas sam oslobađa nebitnih stvari kako bi napravio mesta za važnije. Isto tako, mozak stvara interpretaciju stvarnosti koja je toliko dobra da ne opažamo razliku između nje i stvarnog događaja.

Zaključno, Gilbert sreću posmatra kao subjektivnu stvar, govoreći: „Ono što nas čini srećnima, nijansira sva naša shvatanja o tome šta sreća jeste, ali čak se i naša shvatanja o tome šta je sreća menjaju u različitim životnim dobima.“

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.