Kad čujete prodoran glas Nika Kejva, vidite Engleske gangstere u dugim crnim kaputima kako sigurno hodaju pustim ulicama Birmingema nakon Prvog Svetskog rata, još i ako pratite scenariste serija pa pročitate ime Stiven Najt, malo je verovatno da ćete promeniti kanal ili isključiti plejer.

U serijalu Birmingemska banda pratimo i volimo članove porodice Šelbi koji od ilegalnih kladioničara u prvoj sezoni kojima je policija za petama zbog nestalog oružja, postaju, možemo slobodno reći, vlasnici čitavog Birmingema. Kada se zasite i toga, proširuju se u London, trguju i stvaraju saveze sa Romima, Italijanima, Jevrejima, Rusima, Komunistima da bi se nekoliko epizoda posle toga ubijali sa njima.

A između posla i ubijanja, vode ljubav, ispijaju viski, veruju u Boga, vole i pate. I iz scene u scenu pokazuju kolika je važnost porodice i kako ne postoji ništa što za nju ne bi žrtvovali.

Peaky Blinders
By Vladzixc – Own work, CC BY-SA 4.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=49386891

Zašto ih gledamo?

Svaka kvalitetna serija ili serijal počivaju na temeljima dobro izgrađenih karaktera. To je i razlog zbog kojeg odlučujemo da pogledamo narednu epizodu. U centru dešavanja Peaky Blinders-a je, kao što je već rečeno, porodica Šelbi na čijem čelu je Tomas Šelbi (Cillian Murphy) koji je i protagonista nešeg serijala.

Vrativši se iz rovova Francuske, sa svim doživljenim traumama, koje se sa tačnom merom u vidu fleševa i u ključnim momentima vraćaju junacima, Tomi nastavlja porodičan kladioičarski biznis.

U prvoj sezoni nakon prvih prepreka sa kojima se susreće postaje nam jasno da ne postoji stvar na ovom svetu koju Tomi ne bi mogao da sredi u svoju korist. Na taj način je vrlo lako mogla da prestane gledaočeva zabrinutost za dalju sudbinu junaka jer shvatamo da ne postoji nijedna opasnost koja može da ga ugrozi.

Međutim, u prvoj sezoni, autori ipak uspevaju da stvore napetost i humanizuju Tomija i to vrlo jednostavnim rešenjem – on se zaljubljuje u ženu koja je državni špijun zadužena da prati bandu Šelbijevih.

U naredne tri sezone i dalje znamo da će Tomas sve rešiti, ali i dalje pratimo jer nas zanima kako. Njegova protivteža je tetka, lik Poli (Helen McCrory), otelotvorenje Džejms Braunovih stihova:

 This is a man’s world

But it wouldn’t be nothing, nothing without a woman or a girl.

Emotivna, ali racionalna u najvažnijim trenucima i za razliku od Tomija koji je često grub u svojoj odlučnosti, Poli zadržava smirenost. Njeno romsko poreklo daje joj određenu dozu začudnosti i specifičnosti i unosi element magije u serijal.

Poli je verovatno, pored glavnog lika, osoba koja je doživela najveće životne promene u toku dosadašnjih sezona – pronašla izgubljenog sina, ubila čoveka (iako ostali likovi gotovo u svakoj epizodi nekoga ubiju, Poli kao ženski lik, ne učestvuje u tome), zaljubila se, bila u zatvoru, bila osuđena na smrt, imala vešala oko glave i sve to preživela.

Posebno bih izdvojila lik Tomijevog starijeg brata, Artura (Paul Anderson). Iako je često zadužen za prljave poslove, Artur je neverovatno osećajan. Najzanimljiviji deo njegovog karaktera je, čini se, stalni pokušaj bežanja od svoje prirode i iskupljenja za ranije grehove. U toku priče, on postaje vernik, seli se sa ženom u predgrađe kako bi vodio mirniji život, konstanto u rascepu između onoga što misli da je ispravno i onoga što zaista jeste,  ali bez obzira na sve, uvek je tu kada je potreban porodici.

Zašto ih volimo?

Izuzetno emotivna stvar koja se nekoliko puta provlači kod svih likova je činjenica da su svi oni, Tomi, njegova dvojica braće, Poli i njen sin bili u situaciji bliskoj gubljenju života i kako i sami kažu svesni su da je od tog momenta pa sve na dalje bonus koji su dobili igrom slučaja. Sve što sada rade, smatraju dobitkom i kada junaci zapravo nemaju šta da izgube jer su svesni da im je, ono najvrednije – život, jednom (ili nekoliko puta) zamalo bio oduzet, spremni su na sve.

Serijal je, između ostalog, zanimljiv i jer su ljudi koje gledamo mnogo hrabriji od nas samih. Oni krše društvene tabue, ali za razliku od ostalih junaka iz sveta filma i serija, ovi junaci zaista imaju razlog da se ničega ne boje i potpuno nam je uverljiv i motivisan svaki njihov potez.

Zašto slušamo šta govore?

Još jedna velika prednost Peaky Blindersa, kao i svakog uspešnog serijskog ostvarenja, jeste dijalog doveden do savršenosti. Njegov veliki kvalitet ogleda se u tome što dijalozi koji nam prenose informacije nikad nisu potcrtani. Izražavanje svake vrste emocije ne prelazi u patetičnost.

Likovi ne ćaskaju niti su preraspričani, već potpuno tačni i svako govori iz svog karaktera, od saveta, ubeđivanja, vradžbina, poslovnog govora, fantastičnog nadmudrivanja, ucenjivanja, pretnji, ljubavnih izjava.

Zbog toga zaista deluju kao stvarni ljudi. Najčešće izgovorena replika kroz sve sezone i od strane svih janaka jeste: by order of the Peaky Blinders. Po naredbi Birmingemske bande se toči viski, konzumira kokain, vole žene, zatvaraju kafići, ubijaju ljudi.

Zašto nam se estetski sviđaju?

Način glume i snimanja je izuzetno stilizovan. Neretko imamo priliku da uživamo u kadrovima usporenog snimka bande koja odlučno hoda Birmingemskim ulicama, Tomija kako pali cigaretu i ispija viski ili u kasnijim sezonama džin. Ostavlja se prostor za uživljavanje u svet prošlosti i njegovo vizuelno doživljavanje. I sve to uz pratnju glasa Nika Kejva, Džeka Vajta, Džonija Keša…

Šta dalje?

S obzirom na skorašnji završetak četvrte sezone, postavlja se šta dalje da očekujemo od Šelbijevih? Kako su prolazile sezone, njihovi neprijatelji bili su sve opasniji, ulozi sve viši, a porodica sve složnija, tako da je pitanje čime bi više mogli da nas iznenade autori serijala. Jer ako je krov granica, Šelbijevi su nam odavno rekli: skidajte i krov. Peta sezona najavljena je za 2019, a do tada je sasvim dovoljno vremena da se odgledaju već snimljene epizode. By order of the Peaky Blinders!

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.