Verovatno najintrigantnija ličnost srpske književnosti XX veka je Borislav Pekić, pisac koji je imao buran život provukavši neke njegove segmente kroz svoj ogromni literarni opus.

Njegova dela bez obzira na to da li su romani, pripovetke ili eseji, u svojoj suštini su filozofsko-antropološka razmatranja začinjena ironijom koja je unosila dozu humora, u inače mračne teme totalitarizma koje su ga okupirale.

U citatima, kao literarnoj mikrocelini, mogu biti satkane velike mudrosti, ali često su to rečenice otrgnute od šire celine koje tako odvojene gube pravi smisao, što kod Borislava Pekića nije slučaj. Oni su ovde mudrosti o duhovnom entitetu ljudskog bića. Pošto je pitanje čoveka kod njega centralno, treba izdvojiti one citate koji ga oslikavaju najbolje.


„Čovek potopljen u stvarnost gubi od kritičke moći koliko je teška njime zauzeta stvarnost.“


„Čovek se ne bori s rupom iskopanom na pogrešnom mestu, nego s budalama koje su je iskopale. Rupu jednostavno zatrpava.“


Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.“


„Čovek ima sve što je potrebno za osvajanje Univerzuma, sve kreativne sposobnosti, imaginaciju, neograničeni egocentrizam, bezobzirnost i prema sebi i prema svim drugim oblicima egzistencije, nagon za održanjem, strah od smrti i osećaj izabranosti, iluziju pozvanja.“


„U antropološki epos uvelo me je zanimanje za prirodu čoveka, za njegovu suštinu, a iznad svega osećanje da živim u tuđem, naopakom, pogrešnom svetu, civilizaciji koja ne saobraća s autentičnim duhom humaniteta, u istoriji koja izgleda kao ljudska ali ljudska nije, ne samo zbog svojih promašaja nego, pa i više, zbog svojih uspeha.“


„Prvi čovek postao je s prvom maskom koju je stavio na svoje lice, da dočara demone i umilostivi bogove. Ovu lošu naviku nije izgubio ni do danas. Ima političara koji prostu činjenicu pozorišnog porekla čoveka ne bi smeli da zaborave!


Čovek je kompromis između životinje i Boga.“


„Humana skrama koja čoveka odvaja od zveri tanja je od daha na ogledalu, i u ogledalo se neprestano mora duvati ako želimo da se ona održi.“


„Šta je čovek bez prošlosti? – Srećan.“


„Trebalo bi zaista da postoji vreme za sve, kao što kaže Propovednik, ali da u tom vremenu ne budemo sposobni da se obmanjujemo izgovorima.“


„Kad se rađa čovek ne zna šta dobija. Kad umre ne zna šta gubi. U oba slučaja pred njim je i iza njega – neizvesnost.“


„Čovek mora osetiti istoriju u sebi, da bi je stvarao izvan sebe.“


„Stvar nije u tome da postanemo nešto drugo, nego da otkrijemo – šta smo.“


„Čovek se ne sastoji samo od nagona i čula kao životinja. Ali nije ni duh, jer ima telo. Čovek nije ni kamen, jer ne čeka da ga drugi pokrene, nego ima svoju volju. Jedino ga duša od drugih načina postojanja razlikuje. Čovek je neizvesnost. Neuporediva sila brige. Opojnost zebnje.“


„Biti antropolog u prvom redu znači spoznati osnovnu besmislenost svih ljudskih opredeljenja. Naročito političkih.“

DELI
Saradnik portala Kultiviši se.

4 KOMENTARI

  1. „Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.“

    Iz koje knjige je ovaj citat?

Odgovori

Please enter your comment!
Please enter your name here