Godine 1994. postmodernizam je uzdrmao svetsku kinematografiju. Jedan od najzaslužnijih za to bio je Kventin Tarantino. On je sa svojim remek-delom, Petparačke priče (Pulp Fiction), pomerio neke, do tada ustaljene, granice akcionog filma.

Film je bio nominovan za sedam Oskara, a Tarantino je, sasvim zasluženo, odneo Oskara za najbolji originalni scenario. Na festivalu u Kanu nagrađen je Zlatnom palmom. Pored nagrada koje je osvojio na festivalima, ovo Tarantinovo ostvarenje prikupilo je brojne pozitivne kritike širom sveta.

Neuobičajen i jedinstven Tarantinov pokušaj da unese nešto potpuno novo u svet kinematografije završio se, ispostaviće se, svetskim uspehom. Petparačke priče su postale popularne, najviše među mladima. Postale su jedan od simbola postmodernizmapop-kulture i to ne samo u Americi.

Ono što ovaj film čini zanimljivim je nelinearna radnja sklopljena od više priča koje u prvi mah ne deluju tematski povezane. Radnju prožimaju dijalozi ispunjeni eklekticizmom što je jedna od glavnih odlika postmodernističkog stila.

Ironija, nasilje i humor čine ovaj film interesantnijim i originalnijim.

Petparačke priče, izvor: https://www.youtube.com/watch?v=WSLMN6g_Od4
Petparačke priče, izvor: https://www.youtube.com/watch?v=WSLMN6g_Od4

Nekonvencionalna tematika filma „Petparačke priče”

Počev od samog naslova, pa preko dinamične fabule i raznovrsnih uloga, sve do najsitnijih scenografskih detalja Petparačke priče zasigurno predstavljaju veoma složeno i jedinstveno umetničko ostvarenje.

Sam naslov filma na neki način, kroz ironiju, ismeva šund i kič vremena u kojem je nastao. Pridev petparački označava nešto tipizirano, dosadno i suvoparno. Treba napomenuti da se naslov na hrvatskom jeziku prevodi kao „Pakleni šund”.

Precizno odabrana glumačka ekipa, koju u glavnim ulogama čine Uma Turman, Džon Travolta, Semjuel L. Džekson i Brus Vilis, fantastično je iznela radnju filma i učinila ga veoma popularnim. Publici se predstavlja iskakanjem iz klišea u momentima kada se to najmanje očekuje i čini fabulu totalno nepovezanom. Film Petparačke priče nakon sagledavanja celine, dobija svoj potpuni smisao.

Paralela između realnosti i fikcije

„Ne možeš znati činjenice dok ne vidiš fikciju.”

Te, sada već davne. 1994. godine pojavili su se neki od najpopularnijih filmova kao što su: Forest Gamp, Lion King, Meci iznad Brodveja (Vudi Alen), Bekstvo iz Šošenka… To vreme je odlikovao i sam razvoj pop-kulture, ne samo u Americi već i u ostalim delovima sveta. Između tih ekspanzija filmova i muzike Tarantino je napravio bum prešavši neke, do tada čvrsto postavljene, granice. Doneo je postmodernizam na filmsko platno.

Naime, ono što ovaj film čini „eksplozivnim” u kinematografiji uopšte jeste ta skrivena povezanost sa realnošću. Tu povezanost je na prvi pogled teško otkriti. Kroz pažljivo posmatranje likova i njihov karakterni razvoj tokom filma možemo najbolje uočiti povezanost sa svetom u kojem živimo.

Tarantinovi likovi su stilizovani i živahni. U jednom trenutku pomislite da su fikcija, da su jednostavno nerealni a onda shvatite da ih možete sresti „iza ugla”.

Treba napomenuti da su Petparačke priče bile toliko uticajne na čitavu kinematografiju i nova ostvarenja kako u svetu, tako i kod nas. Domaći filmovi za koje možemo reći da su jednim delom nastali po uzoru na Petparačke priče su filmovi Do koske i Rane.

Psihološka pozadina likova

Kao što smo već napomenuli, glumačka ekipa je precizno odabrana. Petparačke priče su, između ostalih, donele i veliki uspeh Džonu Travolti u ulozi Vinsenta Vege. On je pored Ume Turman i Semjuela L. Džeksona, bio nominovan za Oskara.

Tarantinovi likovi u ovom filmu su potpuno različiti, svaki od njih ima svoju priču.

Vinsent Vega (Džon Travolta)

„Sada, ako možete da me izvinite, idem kući da dobijem srčani udar.”

Vinsent je apsolutno indiferentan lik. Suština njegove priče ispunjena je protokolima o preživljavanju u surovom svetu kriminala i ubistava. Njegov cilj je da uvek ostane kul bez obzira na posledice.

„O, čoveče, upravo sam upucao Marvina u lice.”

Džuls Vinfild (Semjuel L. Džekson)

„Ako te moj odgovor plaši onda prestani da postavljaš strašna pitanja.”

Kroz lik Džulsa Vinfilda u Petparačkim pričama Tarantino ismeva kriminalce i ubice koji se takođe predstavljaju i kao veliki vernici. Džuls je veliki hrišćanin i plaćeni ubica koji „u pauzama na „poslu” recituje odlomke iz Biblije.

„Kupiću tvoj život. Daću ti taj novac da ne bih morao da te ubijem. Da li si čitao Bibliju?”

Kritičari smatraju da je Džulsov lik povezan sa „nečim” što je izvan granica postmodernizma. To se najbolje može videti u njegovom recitovanju Biblije.
Dok recituje Bibliju Džuls je lik vredan strahopoštovanja i to čini kroz bes i samouverenost.

Mija Volas (Uma Turman)

„Sada ću otići do toaleta i napuderisati svoj nos.”

Mija je žena mafijaša koja kroz čitav tok radnje traži pažnju. Ne zna šta da radi od dosade i novca. Ovde je lako povući paralelu sa stvarnim svetom i u Miji prepoznati devojku bačenu u svet mafije, droge i novca. Surovo, bez imalo milosti. Možete uvideti i jednu dobro poznatu činjenicu: kako novac utiče na ljude (Mija u restoranu traži milkšejk od čak pet dolara dok Vinsent ne može da veruje). Kroz neke njene izjave može se zaključiti kako Mija gleda na život i koliko uopšte mari za svet oko sebe.

„Nije li zabavnije ako nije dozvoljeno.”

„Želim da plešem. Želim da pobedim. Želim taj trofej, zato pleši dobro.”

Buč Kulidž (Brus Vilis)

„Ja sam Amerikanac, dušo. Naša imena nemaju nikakvo značenje.”

Ono što je najupečatljivije kod lika Buča iz Petparačkih priča jeste njegova uspomena koja razvija radnju u više smerova. Naime, sat koji je njegov pokojni otac dobio posthumno kao ratni heroj uručen je Buču kada je bio jako mali. Buču je to stalno na pameti jer se za taj sat njegov otac žrtvovao kako bi obezbedio sinu siguran život. Ta uspomena psihološki snažno utiče na ovaj lik.

Buč je bokser na zalasku karijere i bori se na nameštenim mečevima za mafijaša Marselusa Volasa. Njegov lik se vremenom menja, to jest otkriva nam neke nove osobine. Ispostavlja se da sve što Buč želi jeste da izađe iz te mafijaške gužve.

„Tako ćeš ih pobediti, Buč. Neka nastave da te potcenjuju.”

Tarantino je u opisu njegovog lika rekao: „Hteo sam da bude kao Majk Hamer u filmu Poljubac smrti. Hteo sam da bude siledžija i nagao…” (Poljubac smrti iz 1955)

Niz scena koje slede posle njegovog boks meča opisuje kliše akcione filmove iz druge polovine 20. veka. Junak pobije sve loše momke, sedne na čopera, pokupi ljubav svog života i nestane u nepoznatom pravcu. Nije li očigledno. Još jedan maestralan potez Tarantinovog ismevanja kiča.

„Zed je mrtav, bejbi. Zed je mrtav.”

Fabijen (Marija de Medeiros)

„Bilo koje doba dana je dobro vreme za pitu. ”

Njen lik u Petparačkim pričama postavljen je prvenstveno kako bi otkrio Bučovu mekšu stranu. Od nekoga kao što je Buč nikada ne biste očekivali da se zabavlja sa povučenom, nežnom devojkom. A takva je upravo Fabijen. Ona je neodoljiva u svojoj predstavi naivne „devojčice” koja sve što želi jesu palačinke od borovnica. Obožava Buča i iz njenih zabrinutih priča zaključujemo da zna da su u opasnosti.

„Ne zanima me šta je muškarcima privlačno. Nažalost, ono što je prijatno na dodir i ugodno za oči često nije isto. ”

Postoji još jedna teorija o Fabijen koju zaključujemo iz nekoliko scena Petparačkih priča. Čudno je da tako fizički sitna i mršava devojka toliko žudi za hranom. Iz tih scena, kao i iz scene kada se govori o njenom „stomačiću” donekle se može zaključiti da je Fabijen u drugom stanju. Otuda možda i preterana Bučova briga i pažnja za nju.

Iz tih nekoliko detalja vidimo da je Buč potpuno naklonjen Fabijen. To otkriva njegovu drugu, potpuno novu stranu.

Psihološka stilizacija likova

Kao što smo već napomenuli, likovi Petparačkih priča su prestilizovani. Ono što je Tarantinu bilo filmski izazovno kod same stilizacije likova je duh tog vremena u kojem se razvijaju. Malo ko se dublje bavio proučavanjem likova i njihovom sponom sa stvarnim svetom.

Sama autentičnost likova ogleda se u njihovim osobenostima. Te osobenosti su različite od lika do lika ali ih povezuje doba u kojem su nastale. Na kraju krajeva, svaka ta osobenost i psihološka igra kraktera razvija posebnu priču.

Zanimljivosti: izbor glumaca u filmu „Petparačke priče”

Bilo je vrlo važno izabrati adekvatnu glumačku ekipu. Tarantinove Petparačke priče zahtevale su glumce koji će izneti likove na najbolji mogući način. Takođe, bilo je važno razumevanje same uloge i psihološke pozadine lika.

Uma Turman
Za ulogu Mije u Petparačkim pričama Tarantino je hteo Holi Hanter ili Meg Rajan. Međutim, posle prvog sastanka sa Turmanovom Tarantino je izabrao nju. Kako kaže zasenila ga je njena pojava i hladnokrvnost.

Brus Vilis
Vilis je za Petparačke priče savršen glumac. Po Tarantinovim izjavama on izgleda kao glumac iz pedesetih i odlično se uklapa u ulogu i lik Buča.

Marija de Medeiros
Marija je portugalska glumica koju je Tarantino upoznao putujući po evropskim filmskim festivalima. Još davno, pre snimanja odlučio se za nju za ulogu Fabijen. Marija je ranije nastupala sa Trumanovom u filmu Henri i Džun.

Semjuel L. Džekson
Kako je olako shvatio ulogu, malo je falilo da je izgubi i da Džeksona ne gledamo u Petparačkim pričama. Međutim, njegovo izvođenje poslednje scene u restoranu na audiciji potpuno je osvojilo Tarantina.

Džon Travolta
Ulogu Vinsenta u Petparačkim pričama trebalo je da igra Majkl Medsen. Međutim, on se odlučio da nastupa u filmu Kevina Kostnera Vajat Erp. Na njegovo mesto je došao Travolta koji se, kako kažu, nagodio za honorar. Ta uloga mu je na kraju krajeva i revitalizovala glumačku karijeru. Travolta se odlično uklopio u lik Vinsenta. Pogotovo zbog njegovog hladnokrvnog izraza lica koje teško otkriva bilo kakva osećanja bez obzira na situaciju.

1 COMMENT

  1. Fizički, mislim da bi se Meg Rajan i Majk Madsen bolje uklopili u Tarantinovu ideju, ali pitanje je bi li mogli da iznijansiraju ulogu.
    Ni jedan ni druga nisu poznati po nekim dubinskim ostvarenjima.

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.