Plavuša svira Bluz – Ana Popović

JAMAIS VU je, u leksičkoj semantici, antonim od onog poznatog DÉJÀ VU. Ova prva psihološka pojava bi bila prihvatljivija za osećaj koji me prožima, kao talas, kao slap karakterisan amplitudom i frekvencijom, posle onoga što se sinoć rimovalo u mojim ušima, od cunamija durova, a bogami i molova koji nisu spuštali puls nekoliko hiljada ljudi u više od dva sata gladijatorskog nastupa.

Nikad viđeno, u prevodu prvog romanizma, pre bih rekao, nikad poslušano.

Ta i takva bluz-rok instalacija je, kažu, Regulus svetskog bluz sazvežđa, najsjajnija u sazvežđu Lava, lavice, lakonoge beogradske heroine Ane Popović i njenog benda za Evropu (postoji i Anin bend sa kojim nastupa isključivo i samo u Americi) koja je održala koncert u jednom beogradskom klubu povodom izlaska njenog trostrukog albuma TRILOGY.

Jednom prilikom mi se Peca Popović, naš legendarni filozof Rock’n’Rolla, poverio da su mu čuveni članovi BIG BROTHERS END THE HOLDING COMPANY, sastava u kome je s početka karijere pevala velika Dženis Džoplin, pričali kako su na nekom koncertu, u Kanadi, imali čast i privilegiju da nastupaju pred Anom Popović koja je bila u počasnoj loži.

Sinoć nisam bio u počasnoj loži na njenom koncertu, ali sam osećao istu takvu privilegiju i čast što sam bio deo estetske panorame modernog bluz izraza.

Ana Popović je srpsko sexy bluz čudo, kažu već legenda svetske bluz scene, naširoko prozvana ženskim Džimijem Hendriksom, koja suptilno divlje i uzbudljivo proizvodi neobrisivu bluz magiju, pred kojom Soni Landert vraća (bottleneck) slajd u zadnji džep svojih Levisica, a rahmetli Stivi Rej Von iz raja žali što je uopšte ušao u helikopter, ne bi li, u suprotnom, pokušao da joj na Stratokasteru SUNSBURT 64 pomiluje tremolo i da povuče njen Maršal malo unapred.

U važećem beogradskom klubu sam osetio zemljotres. Memfis-bluz zemljotres, gde Sava pravi krivinu, zemljotres od bluza, od Čikaga, Tenesija, na kraju Beograd bluza, promovisanog od dame, i njenih 6 pantokratora, koja je svojim štiklama balansirala između jednostavnog kantri bluz, i električnog bluz roka. Sa vetrom u kosi bez vetra i sa munjom iz čivija bez štimera.

U najvećoj meri, u mreži njenih čizama su pržili novi album TRILOGY, trostruko čudo u izdanju najbolje produkcijske kuće u bluz-rok industriji, čije ime nikome i ništa neće značiti, sa olupanim Fenderom, iz već pomenutih šezdesetih prošlog veka, na čijem bi joj zvuku pozavideli Klepton i Dilan zajedno, koji su na njihovu veliku žalost izdali albume koji dan ranije i koji po svetskim top listama prodaju slabije svoja muzička čeda od ovog našeg, Aninog…

Svirane su i stare kompozicije sa albuma BLIND FOR LIVE I i STILL MAKING HISTORY, gde Ana maestralno demonstrira VAH-VAH tehniku iz glave i iz prstiju, nožnih, i hendriksovski milujući pedale, svoje štikle, dvanaestice, postavlja u prvi plan.

Usput objašnjava zašto je Džo Bonamasa, isto tako princ gitarske bluz duge, specijalni gost na novom albumu, ponudio lentu princezi svetskog bluz-rok horizontala.

A sada, ko je ta Ana Popović?

Ana Popović je rođena sedamdesetih godina prošlog veka u Beogradu. Od oca Milutina i majke Vesne, koja joj, inače, ponekad peva prateće vokale, i koji su je inficirali ukusom muzičke rok slobode, koji u to vreme, nesrećnih devedesetih, nije baš bila popularna.

Sećam se da me je sredinom tih nesrećnih devedesetih, u tada popularni beogradski klub Saint James, u Domu omladine (namerno navodim ime i prezime kluba), odveo moj prijatelj Toni, da slušamo nepoznati bend Hush, pričajući mi da postoji dama koja Gibsona, tada, svira kao Madona, kao Bogorodica, spremajući joj uveliko prsten, ne bi li pristala na njegovu bračnu ponudu.

Nije imao hrabrosti, a ni para za skupi okov od zlata.

Pokušavali smo, u više navrata, da dovedemo Anu i njen tadašnji bend, u naš rodni grad, na jug Srbije, ali nam je uvek falilo par trenutaka organizatorskih sposobnost i čitava večnost ozbiljnosti. Sada je već kasno. Mada Toni kaže da možda i nije…

Pričala je Ana da često vozi svoj Kadilak auto-putem Los Anđeles-San Francisko, sluša svoje idole i negdašnje prijatelje, Džonija Vintera i B.B. Kinga, pije pivo i misli o Srbiji, Beogradu, prijateljima…

Te noći u klubu smo pokazali i dokazali da mi češće mislimo na nju. Zadovoljni i nasmejani zbog osećaja ponosa i sreće koji nas obuzima. Zbog stvarno svetskog zvuka, svetskog izvođenja i nastupa, svetske, ne evropske, energije koja je džeknikolsovski isijavala sa bine sa koje nam je princeza izričito stavljala do znanja da je i dalje deo nas, deo naše družine, deo naših prospavanih i neprospavanih noći, iako spava pod pazuhe probuđenog džina, u Tenesiju, gde Afroamerikanci uzimaju Gibsona pre no flašicu sa mlekom, i da i dalje oseća naš miris srpsko-beogradsko kaldrmisan, iz koga se iznedrila i u koji se rado vraća.

Šteta je što smo mi malo na svoju ruku, kao umetnički determinisani, malo čudni, što nekad znamo da slušamo neslušivo i gledamo nesaglediv To je naš usud, mada ja u njega ne verujem. Ali, to je samo ponekad.

Siguran sam da sada, fluid i zvuk koji je iziskrio iz Aninih pragova i DiMarzio magneta, ne može imati svako, ne može pretočiti u ton, ali i da taj SLIDESHOW ne može doživeti svako, da je to Božija čestica, njegov trag, bez imalo preterivanja i patetike.

Treba slušati i uveriti se!

Piše: Milivoje Ž. Pešić