Pop-art u delima svojih velikana: Vorhol, Lihtenštajn, Veselman i Oldenburg

Umetnost dostupna svima ili svima dostupno u umetnosti? Pop-art: Njujorška scena - pregled

0
65
Andi Vorhol Kembel supa

Iako je dvaput rođen (u Engleskoj i Njujorku), pop-art je (viđen kao) američka pojava, verovatno zato što posle drugog rođenja u Njujorku odmah postaje, ne samo privlačan širom sveta, već i sinonim za ono što pop-art jeste i što je u datom trenutku trebalo da bude.

Sam termin „pop-art“, pripisuje se Lorensu Aloveju, ali kako je sam Alovej rekao, u vreme kada je skovao pomenuti termin, nije imao na umu umetnička dela čiji se izvori nalaze u masovnoj kulturi, već je mislio na proizvode masovnih medija (stripove, reklamne table…), koji su, sticajem okolnosti, postali glavni predmet interesovanja stvaralaca pop-arta.

U svakom slučaju, termin je oko 1955. godine ušao u stalnu upotrebu. Od kraja pedesetih i ranih šezdesetih, naziv pop-art se odnosi na visoku umetnost koja za motiv, temu i sadržaj uzima potrošačku, popularnu i masovnu kulturu.

Endi Vorhol

„Dok gledate televiziju, vi ugledate koka-kolu i znate da predsednik pije koka-kolu, da Liz Tejlor pije koka-kolu i, pomislite, i vi možete piti koka-kolu. Koka-kola je koka-kola i nijedan novčani iznos ne može vam nabaviti bolju koka-kolu od one koja vas namami da je popijete“.
(Iz autobiografije Endija Vorhola)

Zahvaljujući slikama, predmetima, andergraund filmovima, privatnom životu, Endi Vorhol ostao je upamćen kao najpoznatiji umetnik pop-arta. U početku je stvarao slike bazirane na popularnim stripovima, ali je ubrzo počeo da se zanima za komercijalne proizvode široke potrošnje – konzerve Kembel supe, Brilo kartonske kutije i flaše koka-kole.

Andi Vorhol Kembel supa

Poznat je po ponavljanju „unutar rešetke“ – identične flaše koka-kole predstavljene su kao da su poređane na policama supermarketa ili konzerve Kembel supe, koje kao da se nalaze na pokretnoj traci.

Budući da je ponavljanje deo procesa proizvodnje, Vorhol je prikladno nazvao svoj studio Fabrikom. Jedna od etapa njegovog rada odnosi se na slike poznatih, među kojima su Merlin Monro, Elvis Prisli, Elizabet Tejlor 

U početku je preuzimao slike iz medija, a kasnije je sam fotografisao svoje modele. Nakon 1962. upotrebljavao je sito štampu u cilju maksimalnog apersonalizovanog stvaranja predstava, kao što se određeni proizvod „štancuje“ u fabrici.

Roj Lihtenštajn

Iako je manje poznat najširoj javnosti od Vorhola, Lihtenštajn je umetnik koji je definisao postulate pop-arta.

Kao i Vorhol, u početku je preuzimao novinske fotografije iz sveta stripa ili reklama i uveličavao ih, koristeći ograničenu paletu boja karakterističnu za upotrebu u komercijalnoj štampi, stvarajući slike koje dokumentuju opšte poznate predstave moderne Amerike.

Njegov postupak je bio reproduktivan ali i blago parodijski. Rado je uzimao predstave koje prikazuju akciju i sladunjavu romansu unoseći i „Benday“ tačke koje se upotrebljavaju u fotomehaničkom reprodukovanju.

Njegova slika „Buuum“, koju je izradio početkom šezdesetih, bazirana je na prikazima iz stripa u Drugom svetskom ratu. Oko četiri metra široka predstavlja parodiju na individualne gestove akcionog slikarstva.

Lihtenštajn je često pozajmljivao i prizore iz umetnosti iz prošlih vremena, praveći adaptaciju remek dela moderne umetnosti, kao što su: Sezanov „Čovek sa prekrštenim rukama“, Pikasova „Žena sa šeširom“, Van Gogova slika „Moja soba“…

Roj Lihtenštajn Moja soba Van Gog

Remek dela su transformisana, tako da korespondiraju sa težnjama datog trenutka. Na primer, Van Gogove stolice na Lihtenštajnovoj slici „Spavaća soba u Arlu“, postale su svetložute Barselona stolice (koje su dizajnirali Mis van der Roe i Lili Rajh, a koja je od 1953., deo masovne proizvodnje), i sasvim je jasno da Lihtenštajnova slika potiče od čuvene Van Gogove slike „Moja soba“.

Kles Oldenberg

Umetnik koji je stvorio kolekciju slikanih predmeta, takozvanih mekih skulptura, čiji se oblik menja pri dodiru – od plastike i drugih materijala u različitim dimenzijama, pretvarajući svakodnevne predmete i prehrambene proizvode u nešto izuzetno.

Kod Oldenberga umetnost i stvarnost su sjedinjene. Njegovi korneti i hamburgeri, sendviči, meso u živim bojama „mogu da izazovu čak i apetit“. Njegov značajan rani rad „Prodavnica“, bukvalno je predstavljena u jednoj radnji na Menhetnu, koju je Oldenberg ispunio do plafona skulpturama koje su oslikavale sve od ženskog rublja do hrane – sladoleda, sendviča, hamburgera…

Oldenburg Čunjevi

Između 1960. i 1962. postavio je nekoliko hepeninga. Stvari napunjene materijalom koje je Oldenberg pravio za potrebe hepeninga (šila ih je, zapravo, njegova prva žena), dovode do njegovih prvih mekanih skulptura.

Sredinom šezdesetih počeo je da pravi crteže svakodnevnih predmeta (ogromne pokretne makaze koje bi zamenile spomenik Džordžu Vašingtonu, izvrnuti štapić sladoleda. . .), što je izazvalo negodovanje usled tradicionalnog shvatanja javne skulpture kao herojske i komemorativne. Projekti velikih dimenzija su kasnije, ipak, realizovani širom sveta.

Tom Veselman

Reklame iz časopisa, reklamne table i predmete, Veselman je direktno umetao u svoja platna.

U radovima kakav je „Enterijer br. 2“ , zahvaljujući prisustvu stvarnih predmeta (zidni sat, ventilator…) naslikane forme se stapaju s realnošću. Vremenom, predmeti su sve više „rasli“, počevši od radio-aparata i ventilatora do prozora, frižidera i radijatora.

Oko 1965., bio je primoran da se vrati „četkici“, jer su njegova dela postajala sve veća i najzad prerasla date mogućnosti. Njegovi enterijeri nisu predstavljali ambijent, već isečak iz života.

Od šezdesetih, Veselman gotovo opsesivno slika ženske aktove, a varijacije su obuhvaćene serijom „Veliki američki akt“. Aktovi su sve smeliji i efektniji, uključujući telefone koji zvone, radio aparate i televizore koji rade. Sami aktovi su bezlične predstave američkih seks simbola, upadljivo svedene na (puki) seksualni objekat.

Veselman Veliki američki akt

Za sve umetnike pop-arta (pomenute i nepomenute), cilj je različit. Neki su tražili visok stepen fantazije, neki apstrakciju, neki čisto idejni trijumf.

Slike Vorhola, Lihtenštajna, Veselmana i meke skulpture Oldenberga, predstavljaju korpus svakodnevnih, mejmstrim prizora moderne industrijske Amerike. Umetnici pop-arta govore kroz svoje radove: „Ovo je svet u kome živimo“.

Međutim, pop-art je stvorio kult dopadanja, čime je njegov doprinos stavljen u drugi plan.

„Ono što je najgore za pop-art potiče od njegovih obožavalaca. . . Oni stvarno idolizuju Merlin Monro ili koka-kolu… Koristim se slikama sa oglasnih tabli zato što je to stvarna predstava nečega“. Tom Veselman

Iako bez namere, ova Veselmanova izjava sadrži deo „definicije“, ne samo njujorškog, već pop-arta uopšte. Pop-art preuzima formulisane slike – slike koje već postoje. Refleksija sopstvenog okruženja poznata je od ranije (npr. realizam).

Međutim, u pop-artu je reč o refleksiji refleksije stvarnosti – Endi Vorhol koristi postojeću fotografiju npr. Merlin Monro, ne slika je u ateljeu.

Samim tim, pop kultura donosi (i) promenu stava prema predstavljenom objektu. Pre svega, oni više nisu unikat(n)i, jer predstavljaju reprezentaciju reprezentacije nečega što se reprodukuje „unedogled“, a pored toga, većina stvari koje su bile (i jesu) u svakodnevnoj upotrebi (televizori, usisivači, frižideri, zidni satovi, prehrambeni proizvodi…), a koje su našle mesto na slikama umetnika pop-arta, identične su hiljadama drugih stvari iste namene i uglavnom svima dostupne.

Iz toga se može zaključiti da se novina koju donosi pop-art odnosi i na promenu same stvarnosti, tačnije na promenu poimanja stvarnosti, koju u pop-artu označavaju reklame, novinske i časopisne ilustracije, nameštaj, odeća, hrana, filmske zvezde, pinap devojke.

Sve što je „nosilo etiketu“ moderne realnosti urbanog kapitalističkog sveta, našlo je odraz u slikama njujorškog pop-arta i pop-arta uopšte.

Piše: Ivana Matić

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here