Predstava „Muškarčine“ u režiji Milene Bogavac i Vojislava Arsića igra se od novembra 2012. godine i od tad je na stalnom repertoaru Reflektor teatra. Glumci su: Alek Surtov, Đorđe Živadinović Grgur, Jovan Zdravković, Marko Panajotović, Rastko Vujisić, Nikola Pavlović, Uroš Novović.

Šta znači biti pravi muškarac u Srbiji? Šta uopšte predstavlja muškost? Ovo su pitanja na koje predstava „Muškarčine“ pokušava da pruži odgovor, pokazujući koliko rodni stereotipi ograničavaju i sprečavaju čoveka u razmišljanju.

Svaki od sedam glumaca na sceni ima svoju kutiju. Na svakoj od njih je naznačena godina rođenja, po kojima zaključujemo da su likovi deca devedesetih. Dakle, o maskulanitetu se pitaju muškarci koji su u svojim dvadesetim godinama, koji više nisu u pubertetu i od kojih se upravo očekuje da se ponašaju kao pravi muškarci.

Kutije simbolišu život ograničen rodnim stereotipima. Da bi definisali pravog muškarca likovi iskoračuju iz svojih kutija, što im značajno širi prostor za razmišljanje.
Predstava na dinamičan način oslikava šta se sve očekuje od pravog muškarca, Srbina. Određenja muškarca su raznovrsna i često kontradiktorna.

Naime, pravi muškarac:

  • nikada ne pokazuje svoje emocijene stidi se onoga šta oseća,
  • nikada ne odbija pivonikada ne pije pivo, nego samo domaću rakiju (po receptu svog dede),
  • ne pije dok vozi, jer je savestan vozač – vozi u pijanom stanju, jer je spretan za volanom,
  • ne vrši nasilje nad ženama – zna da lupi šakom o sto,
  • voli svoju državu – želi istu državu da napusti

Ovakve teze i antiteze banalizuju i plastično prikazuju koliko, zapravo, društvene norme uokviruju način razmišljanja, ponašanja, pa i čitav život. Ljudi ne vole da se ističu, pa tako popuštaju pod pritiscima društva i postaju onakvi kakvim ih je društvo zamislilo.

Iluzija izbora ipak postoji, svaki muškarac može odabrati da li je mačo, intelektualac, hipster, navijač, biznismen… Ponovo, svaka uloga sa sobom nosi veliki broj stereotipa.

Naravno, stereotipizacija se ne odnosi samo na muškarce, ženski pol joj je takođe podložan. Likovi objašnjavaju da se još od pećinskih ljudi od muškarca očekivalo da budu lovci (na stranu što je lov daleko od primarnih delatnosti koje savremeni muškarac obavlja), a od žena da budu skupljačice (odatle ženska fasciniranost odećom i obućom).

Očevi su ostali lovci, ali ne u bukvalnom smislu. Savremeni lovci su zarobljeni na osmočasovnom poslu (čak i duže) jedini cilj im je da prehrane svoju decu i obezbede im bolju budućnost. Ono što likovi u predstavi primećuju je da su u porodici očevi samo bezlične figure, koje nikada nemaju vremena za svoje dete, jer su ili na poslu ili previše umorni.

Tako deca ni ne uspevaju da upoznaju svoje očeve, a dečacima je od samog detinjstva jasno: njihova uloga u porodici će biti jednaka onoj koju su imali njihovi očevi.

Likovi u predstavi naglašavaju da rodne stereotipe deca upoznaju i pre nego što progovore ili prohodaju. Zapravo, to je prva stvar sa kojom se deca susreću. Iako se među bebama pol vrlo teško može razlikovati, roditelji se maksimalno trude da bojom odeće (roza ili plava) ili igračkama koje daju deci (barbikama ili autićima) učine da čak i potpuni stranac na prvi pogled može odrediti pol deteta.

Pored svih tih stereotipa kojima su deca zadojena, predstava se fokusira na decu rođenu u devedesetim godinama prošlog veka, naglašavajući šta se sve događalo na teritoriji bivše SFRJ, SRJ i SCG. Deca devedesetih su poromenila nekoliko država pre svog punoletstva, a da se nisu preselila. Sve vesti su slušala „igrajući se ispred televizora“ i ne znajući šta se, zapravo, dešava, što im je omogućilo „srećno detinjstvo“.

Društvu je oduvek bilo važno da definiše kako treba da se ponaša osoba ženskog, a kako muškog pola. Mešanje dva roda u jednoj osobi među ljudima izaziva podsmeh, mržnju i gađenje.

Napokon, trenutak kada dečaci postaju muškarčine obeležava se kravatom, za koju se u predstavi šaljivo kaže „nit manja krpa, nit veća promena u ponašanju“. Nošenje kravate i odela predstavlja odraz muškosti. Od pravog muškarca se zahteva da je ozbiljan, odgovoran, vredan i sa kreditom u banci koji će otplaćivati pola života.

U finalnom delu predstave muškarčine se vraćaju u svoje kutije sa rečima: „Pravi muškarac nikada ne izlazi iz svoje kutijice!“ Ironično, pravi muškarac treba biti dovoljno hrabar da iskorači iz svoje kutije i odredi sebe na način koji mu najviše odgovara.

Predstava je izuzetno efektna, postavlja prava pitanja na pravi način, a isto tako daje i dobre odgovore. Naime, ni u jednom trenutku nemamo konačnu definiciju muškarca koju će svako prihvatiti. Suština je ta da prave definicije ni nema.

Odgovor na to šta muškarac jeste, svaki muškarac mora pronaći u samom sebi. Ono što predstava poručuje je da muškarac sebe neće naći ako se bude tražio u tako ograničenom prostoru kao što je kutija, koja simbolizuje društvene norme. Tako skučeni prostor je premali za rast, razvoj i samospoznaju.

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.