1. „Seoba Srba“

Jedna od najpoznatijih srpskih istorijskih kompozicija naslikana je u četiri verzije. Prva je nastala 1895. godine na porudžbinu patrijarha Georgija Brankovića, a poslednju je 1945. naručio vršački trgovac Milenko Savić, verujući da su tokom rata sve verzije uništene.

Danas se tri verzije „Seoba Srba“ nalaze u Beogradu, Pančevu i Njujorku, a jedna se smatra izgubljenom.

„Seoba Srba“, Narodni muzej u Pančevu

3 COMMENTS

    • Mihailo Pupin portretisan je 1903. godine u svojoj laboratoriji, sa naočarima u ruci, koja reprezentuje njegovo stanje vida :))))

  1. МАЛА ЧИТАНКА ДРУГОГ
    СРПСКОГ УСТАНКА
    1815. ГОДИНЕ

    Милош на Цвети ујутру
    дође у Таково, и онај
    дан онде код цркве
    учини скупштину, и
    стане се већ јавно
    договарати с народом и с кметовима шта ће
    се сад чинити. И сав
    сабор нађе да
    друкчије никако бити
    не може, него да се
    бију с Турцима док сви не изгину; и још што је
    најчудније, и сами
    старци и кметови, који
    су свагда били
    противни буни, и они
    сад пристану и повичу да нема другога
    спасенија, него да се
    бију с Турцима и да се
    бране док се узможе.
    И сви сложно стану
    молити Милоша да им он буде старешина и
    да ји не изда. Милош
    им на то одговори да
    ће им он бити
    старешина ако ће они
    њега слушати и између себе се као
    браћа пазити,
    опростивши један
    другоме ако је који
    коме што нажао
    учинио. И на то пристану сви. Милош
    после те скупштине
    отиде са својим старим,
    и сад наново
    приставшим,
    момцима, у Црнућу, и онде после дугога
    премишљања и
    већања отиде у вајат,
    те се обуче у своје
    војводске аљине и
    припаше оружје сребрно, па онако
    накићен изиђе међу
    момке носећи у руци
    свој војводски барјак,
    који је досад лежао
    негде сакривен, па пружи барјак Сими
    Пастрмцу говорећи:
    „Ево мене, а ето вам
    рата с Турцима“. У
    свима је, који су ту
    били, срце од радости заиграло кад су
    видели Милоша тако
    накићена, и већма су
    му се обрадовали него
    озебао сунцу; јер је
    сваки у себи помислио: сад је заиста
    рат, и он пристаје с
    нама. Пастрмац узме
    барјак из Милошеве
    руке, те га пободе у
    земљу, и стану се под барјак купити јунаци; а
    Милош се врати у собу,
    па седне с писаром, те
    распише књиге на све
    стране, да устаје на
    оружје и мало и велико, и да бију Турке
    – где год зелену стризу
    виде. На таке гласове
    народ скочи, и,
    повадивши из клада и
    из пањева своје сакривено оружје,
    стане се оружати
    наново. Који је имао
    две дуге или мале
    пушке, онај даде једну
    ономе од кога су Турци одузели све.

    (Вук Караџић)

    Дошавши према Чачку
    на једно брдо звано
    Љубић, које је од
    Чачка удаљено три
    четврти сата, ја дадем
    начинити овде два као шанчића од прошћа,
    прућа, и грања за
    заклонити се мало. У
    то исто време овом
    паши дође у помоћ
    паша врањевски, и ајан ушћупски с
    војском. Сад опет нове
    муке за мене, кад
    погледам спроћу
    толике силе турске,
    једно то да нам је мало друштво, а друго
    оскудност велика и у
    оружју и у џебани:
    неки је имао пушку, а
    неки није, а и барута
    тако, и ко га је имао врло га је мало имао.
    Овде сам морао
    располагати и пушке и
    барут делити: ко је
    имао два пиштоља,
    морао је један дати ономе који нема. Овде
    су и по двојица из
    једне пушке пуцати
    морали.

    Кад би трећи дан,
    крене се сва турска
    сила из Чачка, и дође
    против нас; ударимо се
    жестоко, и то је читав
    дан трајало; ја сам овде и последњу кап
    храбрости показати
    морао, и народ
    непрестано бодрио и
    храбрио и у једном и у
    другом шанцу. Овде нам и сам Бог поможе,
    те толику силу турску
    одбисмо. Овде буде
    врањевски паша јако
    рањен у десну ногу, и с
    многим осталим рањеним и
    изгубљеним Турцима,
    поврате се натраг у
    Чачак. На исти начин и
    код нас буде доста
    рањених и изгубљених.

    По битци овој, још у
    истом шанцу, добијем
    писмо од нахије
    београдске да везир
    подиже и шаље
    спахије преко Колубаре против нас у
    Палеж. Кад ја ово
    видим, оставим
    Љубић. У једном
    шанцу поставим
    Добрачу, а у другом Дринчића, и брата мог
    Јована: да чувају ту
    позицију, а ја зађем по
    нахији скупљати опет
    војску, и на сусрет
    спахијама у Палеж похитам. У путу нађем
    се с Гарашанином и
    Катићем, који су такође
    чету неку имали и с
    њима заједно пређемо
    преко Колубаре у нахију ваљевску, где
    народ дизати зачнемо.
    Срећом и ови нас
    послушају и пођу за
    нама, отуд упутимо се
    право на Палеж. Кад виде нахија
    београдска да људи
    сви к нама иду, сад и
    они који су скоро сви с
    Аксентијем и Турцима
    против нас ишли, одустану од
    повиновенија турскога
    и Аксентија, и приме се
    и они с нама. У Палежу
    спахије су биле у
    шанцу који ми опколимо, и ударали
    смо се кроз пет дана,
    но они се држе
    једнако, и кад би
    шесто вече об ноћ
    оставише шанац, и утекоше преко
    Колубаре, где се многи
    од њих и подавише.
    Овде од њих
    задобијем један топ, и
    још докажу ми људи, да су један у воду
    бацили и овај дадем ја
    извадити и
    окундачити, и сад
    будем с два топа
    снабдевен; но ево невоље: да ни барута,
    ни танади, нити пак
    тобџија имамо.

    (Причао Милош
    Обреновић, записао
    Милан Ђ. Милићевић)

    Кад већ Милош сад
    очисти и Ваљево од
    Турака, онда остави
    Молера да чува страже
    од Сокола и од
    Сребрнице, а он узме Цукића са собом и са
    свом се војском врати
    опет на Чачак, да и
    њега гледа како да
    очисти. Како је Милош
    отишао с Љубића, Турци су једни кадшто
    прелазили Мораву те
    се тукли са Србима, а
    други су ишли по
    Драгачеву те арали и
    робили. Једанпут се дигне једна иљада
    Арнаута, те изиђу рано
    у Овчар и ударе на
    српске збегове, и
    изнајпре онако
    изненада млого робље поробе и људе
    побију; а после, кад се
    види шта је, робље
    побегне пред
    Арнаутима низ Овчар к
    Морави, и једно дође на Мораву спрема
    манастира Никоље, а
    онде се срећом деси
    калуђер Неофит с
    троје-четворо
    манастирске момчади, те повиче робљу да не
    скаче у Мораву, да се
    не дави, него да бежи
    уз Мораву под неке
    стене, где Арнаути озго
    управо не могу сићи, нити могу озго низ
    Мораву заћи, а он ће
    оздо бранити. И тако
    робље побегне под те
    стене; а кад Арнаути
    пођу уз Мораву за њим, онда ови
    испреко Мораве опале
    из пушака, и тако
    Арнауте пресеку од
    робља и уставе, но они
    западну за камење, и стану се бити. После
    дугога пуцања повиче
    калуђер на своју
    момчад, те пушке лепо
    исперу и добро ји
    напуне, па онда кријући се изиђу мало
    уз Мораву, те зађу
    Арнаутима као с
    ребара, па иза дрвећа
    и иза камења опале на
    њи и из пиштоља и из дуги пушака, те
    неколика Арнаутина
    убију и неколика ране;
    онда се остали
    Арнаути са својим
    мртвацима и рањеницима врате
    натраг, а калуђер са
    својом момчади
    превезе робље на
    леву страну Мораве.
    Друго пак робље побегне од манастира
    Сретења низ поток, те
    дође на Мораву
    спрема манастира
    Преображења; но
    онде, не имајући ко да га брани, поскаче у
    Мораву, и, које год није
    знало пливати, подави
    се. Ту је Морава носила
    и мајке и колевке, и
    девојке и Арнауте, који су за девојкама
    скакали у воду да би ји
    поватали. Од неколико
    робова, који су се онде
    у виру подавили и
    потонули, па после од рибара извађени,
    знаду се и сад гробови
    на левом брегу Мораве
    под Преображењем; а
    остало, које је брздица
    уватила и однела, сарањивато је где је
    које ватано.

    (Вук Караџић)

    Вративши се у Чачак са
    новом војском,
    покупљеном у
    окружју београдском,
    шабачком и
    ваљевском, Милош подигне на врат на нос
    два шанца на левој
    обали Мораве. Турци
    оборе здраво јаку
    ватру на србске
    коњанике, који су били на равници,
    разстрое их сасвим.
    Немајући се чега бојати
    од стране равне,
    обрате сву своју силу
    на шанац у коме је Добрача заповедао, и
    кад су овај узели,
    насрну на други,
    гонећи пред собом
    бранитеље првог већ
    узетог шанца. То је била велика забуна.
    Пешаци србски, на
    које су Турци
    навалили побегну у
    нереду шанцу ономе,
    на кои још није ударено, да у њему
    заклона нађу. Гонећи
    одстраг, нису имали
    кад обилазити, него су
    се пењали на шанац и
    проваљивали су сами палисаде. И још с
    једне стране нису били
    ни ушли сви у шанац а
    с друге нагну бежати
    сасвим из шанца у
    густу шуму.

    Све је било побегло. У
    шанцу није остао но
    заповедник Рајић, кои
    се није хтео растати са
    своим топовима: „Ја
    нећу никад оставити ове топове, рекао је он
    бегунцима; та знате ли
    колико смо за њима
    чезнули и колико
    ћемо уздисати док до
    њи опет дођемо. Ја ћу покрај њи умрети;
    неће и однети нико
    док у мени душа
    куца!“ Јунак је овај
    одржао реч. Кад су
    Турци навалили у шанац кога су његови
    бранитељи одградили,
    узјаше он на топ,
    опали своје пиштоље,
    убије два непријатеља
    и погине потоме и сам.

    (Михаило Обреновић)

    За све време док су се
    Срби и Турци борили
    око Добрачина опкопа
    и осталих српских
    утврђења на Морави,
    Ђаја-паша главни командант турске
    војске у Чачку, био је
    на моравској обали с
    чачанске стране, и
    одатле је командовао
    својој војсци и сладио се успехом ове и
    сечом и уништавањем
    Срба.

    Пред вече, истог дана
    кад се турска војска у
    велике била вратила
    преко Мораве у Чачак,
    и одвукла собом и она
    два, отета, српска топа, и кад је, још само
    нешто мало коњице
    турске остало на
    рудничкој страни,
    Ђаја-паша пришао је
    близу Мораве и почео довикивати
    Гружанима у
    Добрачином опкопу:
    да не гину лудо већ да
    му се предаду
    обећавајући да им од њега неће бити
    никоме ништа.

    Васа Томић из Кнића,
    војник из Добрачина
    опкопа, који је био
    тада близу Мораве у
    некаквом џбуну и који
    је познавао Ђаја-пашу из раније, довикнуо му
    је: да приђе ближе јер
    се не чује шта виче из
    далека. Ђаја-паша
    приђе до на обалу, па
    нагази и до на половину Мораве,
    довикујући
    непрестано Србима да
    му се предаду.

    Ну, у томе пукне
    Васина пушка, која
    погоди Ђаја-пашу у
    котлац па пукне одмах
    и друга, друга му Васе
    Шарге, који га погоде у ногу. Ђаја се повио
    коњу око врата и
    стропоштао у Мораву,
    која га је однела даље
    низ воду, док се његов
    кулаш, празних бакрачлија вратио
    натраг, и јурећи
    моравском равницом
    ођездио сам у Чачак.

    (Коста С. Протић)

    (…) Премда су Турци
    Србе тако разбили и
    топове им отели, али је
    и њи доста изгинуло; а
    највећа жалост и
    несрећа, што им се ту догодила, била је ова,
    што им је ћаја-паша,
    њихов управитељ
    погинуо. И само је то
    било јако Турке
    уплашило, а особито сад кад виде да се
    Срби, после онако
    страшнога боја и
    пропасти, опет купе и
    на бој спремају,
    поплаше се и забуне сасвим, и намисле да
    беже. Уочи онога дана
    кад ће побећи, утече
    некака робиња, из
    турскога логора, и
    дође Милошу под чадор те каже да се
    Турци некуд спремају:
    или ће да беже, или ће
    опет да ударе на Србе.
    Срби су се молили
    богу да побегну, а преправљали су се да
    се бране, ако ударе на
    њи. Кад буде ујутру
    пред зору, док повичу
    стражари: „Утекоше
    Турци!“ Срби се бржебоље опреме и
    потрче за њима. Турци,
    пак, подигнувши сав
    пртљаг свој и плен и
    робље и рањенике,
    пођу из Чачка к југу, како ће преко Јелице у
    Босну и у Арнаутску. У
    Јелици дочекају ји
    српски четници, који су
    се налазили по
    Драгачеву, те ји неколико побију и
    нешто робља отму; но
    Турци продру. А кад
    буде иза Јелице у село
    Ртаре, ту ји сустигне
    Милош с војском. Кад Турци виде Србе за
    собом, гдекоји се стану
    враћати и друге
    узбијати, да се бију;
    али кад Срби опале на
    њи из бусија, онда сви нагну куд који може, а
    оставе и топове, и сву
    стоку што су били
    запленили, и робље
    стану бацати, само да
    је лакше бежати. И отале су ји већ Срби
    онај читав дан онако
    разбијене и
    поплашене терали и
    по којекаким
    потоцима били и пленили. Који Србин
    нигда Турчина није
    убио, тај га је дан
    могао убити: Турци су
    се тако били забунили
    да се већ нису ни бранили, него су
    бежали који је могао, а
    који нису могли
    бежати, они су падали
    по путу и око пута.
    Гдекоји су српски јунаци по десет коња
    турски тај дан
    изменили, нпр. кад му
    један коњ сустане, а он
    ухвати другога који му
    се најбољи и најодевенији учини; па
    кад му и онај сустане, а
    он увати трећега, а
    онога пусти итд. Ту је
    по један Србин у
    стотине Турака улазио, те турско робље ватао
    и изводио. Најпосле
    већ је Милош стао
    викати: „Прођите се,
    браћо, забога, доста је
    већ; греота је од бога“. А кад ји се већ ови
    Срби окане, онда ји
    стану дочекивати
    некаки ерцеговачки и
    црногорски ајдуци и
    различне којекакве друге четице; и тако су
    ји на рачун српски и
    преко Старога Влаа
    пратили и сретали чак
    до Сенице. Млоги су
    бежећи преко шума зашли у туђој земљи,
    па су ји после онако
    поплашене и гладне
    убијале и жене по
    селима. Приповедају
    како је некаквога трећи или четврти дан
    дотерала глад негде у
    село, па га опази
    некаква баба и повиче
    му: „Баци, Турчине,
    оружје!“ А он сирома баци. Па и осим тога
    што су ји људи били,
    рекао би човек да ји је
    и сама природа била
    почела бити и гонити;
    јер ударе изнад некакве урвине, па
    ваљада је земља и
    онако била слаба, а
    они се опет млоги
    заједно натрпају, те се
    тако земља отисне, и више ји од стотине
    притисне и живе
    погребе, а млоги
    испребијају ноге и
    руке.

    Милош се из
    Краварица врати у
    Ртаре на конак, па
    онда увече пусти по
    војсци телала: „Ко год
    има турскога роба, да га доведе пред
    господарски чадор; а у
    кога се потом нађе
    турски роб, главом ће
    својом платити“. Тако
    искупи све турско робље на једно место,
    па постави око њега
    страже, да му се нико
    не сме прикучити; а
    које буде рањено,
    онима нареди лекаре, те завију ране.
    Сутрадан рањенима
    погради носила (као
    тетриване), а здраве
    жене и децу потрпа у
    кола, а људе посади на коње, па ји све
    испрати у Ужице и
    преда Турцима, да иде
    свако на своју страну.
    Ове су Туркиње
    великодушије Милошево подизале
    до неба, говорећи
    Турцима у очи: „Српска
    је вера права чиста
    вера, и мора јој бог
    помоћи. Срби су нас поватали и поробили,
    каоно ти робље, али у
    рз наш нико није
    дарнуо, него су нас као
    браћа сестре чували и
    поштено испратили; а ви шта радите од
    њиова робља! Не само
    што силујете жене и
    девојке, него и малу
    децу, и старе бабе, које
    једва иду“. Тако су ове Туркиње приповедале
    и самоме Рушић-
    паши, који је у то
    време пролазио на
    Босну, па ји у Сеници
    звао к себи те питао како је по Србији.

    (Вук Караџић)

    Сад се и ужичка нахија
    дигне и сајузи мени.

    Отуда се кренем, и
    пођем у Крагујевац. У
    путу ме срете писмо да
    су Турци крагујевачки
    побегли, и Крагујевац
    оставили. Дошавши у Крагујевац, приберем
    сву своју војску. Из
    Пожаревца ми дође
    писмо да се силна
    војска и тамо скупља, и
    да им још долази у помоћ делибаша
    видинскога везира. На
    то се одмах кренем и у
    Баточини нађем две
    хиљаде Арнаута
    ушанчених. Ове опколим и грозно на
    њих нападнем. Трећи
    дан они ми се предаду,
    и ја њих све чесно и
    мирно отпустим, и у
    Ћуприју Турком их испратим.

    Одатле пођем за
    Пожаревац. Пређем
    Мораву, и кад се већ
    приближимо к
    Пожаревцу, изиђе
    делибаша с делијама и све проче турско
    војинство пред нас.
    Зачнемо се бити.
    Страшна баталија би;
    паде довољно мртвих
    с обе стране, али опет Божја милост би нама
    у помоћи, те ми њих
    победисмо, и
    натерасмо да се у
    шанчеве своје завуку.

    (Причао Милош
    Обреновић, записао
    Милан Ђ. Милићевић)

    (…) Милош им је
    дозволио да са
    оружјем, али без топа,
    и само са онолико
    муниције колико сваки
    може да понесе, под српском пратњом оду
    у Ћуприју. Имао је
    друге планове, не да
    убија ове Турке.

    Пожурио је у
    Карановац, који су у
    његовом одсуству
    били већ толико
    притеснили да је био
    спреман да се преда чим се Милош појавио.

    Милош није хтео да
    раздражује
    непријатеље
    подсмехом. Пустио их
    је да оду слободно у
    Нови Пазар, са оружјем и свим што су имали. У
    Новом Пазару је био
    паша Адем,
    заповедник и неких
    Турака који су били у
    Карановцу. Милош се постарао да обавести
    пашу зашто су се Срби
    отпадили и како су
    били принуђени на то.
    Послао му је и
    неколико поклона. Љубазно му је
    одговорио Адем,
    завршивши
    стиховима:

    Држ’ се, бане, за јелове
    гране,
    Коси, бане, како си
    почео,
    Ал’ од кише причувај
    откосе.

    И заиста, изузев
    тврђава, земља је опет
    била слободна и
    припадала је њему;
    али баш тамо где и
    обично скупљали су се већ страшни црни
    облаци и претили
    Србији олујом.

    На Дрини је Хуршид-
    паша, ранији велики
    везир, сад босански
    везир, сакупио велику
    војску, и један од њему
    потчињених паша, Алија из Никшића, био
    је већ прешао Дрину и
    ушанчио се у Мачви.
    Милош га је још
    затекао у том шанцу
    код Дубља. Милош је имао смелости да
    овога пута нападне
    Турке дању, не доцкан
    увече као раније.
    Сасвим их је разбио и
    натерао у бекство. У неком жбуњу
    ухватили су самог
    пашу без турбана и
    шала. Милош му је то
    опет добавио, угостио
    га у шатору кафом и дуваном, затим му
    поклонио коња, ћурак
    и 500 пијастера и
    пустио га да иде
    везиру. Алија му је још
    саветовао да се само не везује ни за какву
    страну силу, па ће
    остати кнез и господар
    у Србији.

    Милош је пожурио на
    другу границу, на
    Мораву, да се
    супротстави Марашли
    Али-паши, који је са
    својом војском био стигао до Ћуприје.

    Србија би се сигурно
    нашла у највећој
    опасности да су обе
    паше сложно
    наставиле напад са две
    стране.

    Била је велика срећа
    што су они били и
    сувише суревњиви
    један на другога да би
    могли да учине ово.
    Марашли Алија појавио се са
    понудама за мир;
    тврдио је да је потпуно
    овлашћен за то. И
    Хуршид је, можда не
    без подстрека захвалног паше из
    Никшића, ускоро
    затим позвао Милоша
    да дође преко Дрине
    на разговоре о миру. И
    један и други паша хтели су да се
    прославе сређивањем
    ових тешких прилика.
    Рат је застао. Срби су се
    надали да ће ове
    двоструке преговоре моћи да окрену у своју
    корист.

    И Милош се најпре
    вратио Хуршиду.
    Усудио се чак да оде у
    његов логор. Везир је,
    уосталом, сад показао
    извесну попустљивост, али кад се дошло до
    најбитније тачке, до
    питања оружја,
    захтевао је
    једноставно да му се
    оружје преда. Како Милош није могао
    олако да се сложи с
    овим, убрзо је увидео
    да може бити тешкоћа
    око његовог изласка
    из турског логора. То свакако није било
    мало искушење за
    везира. Ако задржи
    овог моћног главара
    који је подигао
    устанак, управљао њиме, водио га досад,
    главара за чију је
    личност везан успех
    устанка, онда не би
    било много тешко
    савладати Србију, а он, везир, знатно би
    одскочио изнад свог
    супарника Марашли
    Алије. Али у логору се
    налазио један човек
    који није допустио ово неверство. Али-ага
    Серчесма, везиров
    делибаша – исти онај
    коме је Милош 1813.
    године у Такову
    положио оружје пред ноге – био је овога
    пута довео Милоша у
    логор и часном речју
    му зајемчио повратак.
    „Не бој се“, рекао му је,
    „док видиш да смо живи ја и мојих
    хиљаду делија.“ И
    заиста је постигао да
    му предаду Милоша и
    да га он живог и
    здравог доведе у Лешницу. Овде га је,
    рекао је, прихватио на
    часну реч, овамо га
    опет доводи на часну
    реч. Али убудуће –
    додао је – не треба Милош да верује
    никоме, ни самом
    њему, делибаши,
    никад више. „Били
    смо пријатељи; сад се
    разилазимо заувек!“

    Марашли Али-паша
    није био тако
    непопустљив као
    Хуршид. Попустио је
    пре свега и у
    најважнијем питању. „Будите само
    послушни“, рекао је,
    „а онда можете за
    појасом носити колико
    хоћете пиштоља, и
    топове, што се мене тиче. Дабогда да вас
    ја“, додао је, „посадим
    на арапске атове и
    оденем вас у
    самуровину.“ Кад су
    Срби постигли оволико, били су
    задовољни и показали
    су се спремни да се
    иначе повинују.

    (Леополд Ранке)

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.