Vrag mi je danas oduzeo i preoteo još jedan nedosanjani san. Razbio mi sve pukotine u tkanju vremena koje sam pažljivo sakupljao i preslušavao  kako bih ih spojio u jedan muzički doživljaj i kako bih ih upotpunio u rok’n’rol detinjstvo i mladost sastavljajući ih u mitsku auru jednog vremena.

Posle 57 godina života, 39 studijskih albuma, preko 100 miliona prodatih ploča i desetina hiljada održanih koncerata, otišao je u večnost jedinstveni i neponovljivi soul, r’n’b, funky, džez i  r’n’r vizionar – Princ.

Kralj, ne Princ.

Princ, By jimi hughes from ballymena, n ireland - http://www.flickr.com/photos/jimieye/ - http://www.flickr.com/photos/jimieye/503297960/, CC BY 2.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=4381139
Princ, By Jimi Hughes from Ballymena, n Ireland – http://www.flickr.com/photos/jimieye/ – http://www.flickr.com/photos/jimieye/503297960/, CC BY 2.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=4381139

Kada sam 1986, iz nekog tadašnjeg muzičkog časopisa, saznao da je Princ jedini umetnik-izvođač koji je prvi u američkoj istoriji popularne kulture bio broj jedan na listama istovremeno sa filmom, albumom i singlom, posle Bitlsa naravno, na ne baš zrelom i oformljenom rok ikonostasu sam se zavetovao da ću tog Amerigosa (za koga sam tada prvi put čuo) kat-tad gledati uživo na nekoj svirci, koncertu, kod nas ili u inostranstvu, potražiti mu autogram, fotografisati se sa njim i sve to fino zapakovati u neko cvetno sećanje ili dečački rok spomenar.

Taj spomenar mi se danas zagubio negde u Mineapolisu, u purpurnoj maglini, Nijagarinim vodopadima ili nekoj spontano organizovanoj žurci njemu u pomen.

Danas ne dobuju purpurne kiše, danas liju purpurne suze. I danas, i zauvek, njemu u čast, i u zahvalnost, uprkos njegovim porukama da ne trošimo naše molitve na njega…

Trošimo ih, i te kako… I molimo se, i blagosiljamo, i blagodarimo na svemu..…trpevši  radosno i ljutih smrti se ne bojavši…

Princ je jedan od onih magičnih umetnika koji je bio veći od samog sebe, veći od života. Odrastajući u siromašnoj porodici u predgrađu Mineapolisa početkom pedesetih godina, slušajući Hendriksa i Bili Holidej i mirišući „Big Mek” iz obližnjeg Mekonaldsa za koji nije imao para, nestvarno talentovani dečak ulazi u svet muzike sa samo sedam godina, izrasta u vhunskog i cenjenog multiinstrumentalistu, aranžera, producenta i tekstopisca, vlasnika sedam Gremija, Zlatnog globusa i Oskara.

Malo li je? Svemu možemo dodati i činjenicu da je Rodžer Nelson režirao sve svoje spotove plodonosnih osamdesetih i pored službenog reditelja kojeg mu je određivala producentska kuća Warner Bros sa kojom je imao bezbroj nesuglasica i nerazumevanja, te je u znak protesta punih osam godina nastupao pod simbolom koji nema izgovor, potpisujući se kao izvođač nekada poznat kao Princ.

Nasuprot njegovoj prirodnoj nadarenosti i talentu, njegovoj neiscrpnoj inspiraciji koju je pothranio svojim neprevaziđenim muzičkim opusom, kvalitativno i kvantitativno, izdavajući i po dva albuma godišnje (dok su Madona, Brus Springstin i Majkl Džekson svoje fanove vodili na bijenale i trijenale) od kojih je na prvih pet sve instrumente svirao sam, sa nepunih 25 godina, plesao je jedan drugi klavirista, drugi gitarista, dugih prstiju i kratkog uzdaha i rezona, sklon samovolji, samoljublju, otuđenosti i misterioznosti.

Oproštena su mu sva nepočinstva i svi resantimani.

Iz prostog razloga što takav opseg talenata i plodnosti, Božijeg dara i kreativnosti induvidualiteta, ne može večno da se razvija, da uzlazi, ne može zauvek biti skladan, formiran i zreo, da mora negde da se infiltrira, utrne ili nusprodukuje…

Kada su jedanput pitali Erika Kleptona kako se oseća kao najbolji gitarista sveta on je odgovorio: Ne znam, pitajte Princa.

Njegove gitarske solo deonice, kao i njegova muzika, se izvode lirski, moderno lirski, sugerišući eksperimentalnost koja otkriva neslućene mogućnosti i razmere, himnično ili elegično, stapajući se u svojevrsni sinkretizam muzike, plesa i kosmologije, izražavajući osećaje ljubavi, zanosa i sete.

Tu ingenioznost i takvu korelaciju sa stvarnošću (ili onostranim) pretače u saradnju sa spomenicima pop i rok muzičkog sveta u studiju ili sa kablom, beležeći u svom radaru saradnju sa Madonom (svirajući solo partiju na gitari za njen možda najveći hit Like a Prayer) Stingom, Eltonom Džonom, Džegerom, Šined O Konor

Negdašnji prinčevi, novi Princ

Pre tačno 400 godina, 1616 godine, preminula su dva renesansna viteza svetske literature, dva kamena temeljca moderne zapadno evropske književnosti, Viljem Šekspir i Migel de Servantes. Od njih je sve počelo i sa njima se sve završilo!

Kakva kosmogonijska spona!

Četiri stoleća kasnije, 2016. godine, preminuće dva princa svetskog rokenrola, dve ikone modernog shvatanja i čitanja muzičke umetnosti, dva leptira savremene civilizacije: Dejvid Bouvi i Princ. Od njih možda nije sve počelo i možda se neće sve završiti, ali sam siguran da će se zavrteti i vrteti zauvek i Zvezdana prašina i Purpurna kiša i neizgovoreni simboli i jednolični pogledi.

I već vidim, slušajući i gledajući  trenutno tu istu Purpurnu kišu u tirkiz odelu i oranž košulji, sa purpurnom gitarom koja nežno jeca oko vrata iz Londona 2007. dok na sve strane pršte svetlosni svici od njegovih rifova, kako se rađaju neki novi članovi New power generation-a koji će nastaviti da vrište i grme, ovaj put koji nam je gospodin iza purpurnog plašta ucrtao.

I na kraju, moram da se pohvalim javno da smo imali jednu veoma  važnu i vidljivu zajedničku povezanost.

Obojica smo bili zaljubljeni u Kim Bejsinger.

Piše: Milivoje Ž. Pešić

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.