Posle svoje mladalačke faze koja je se pretežno odlikovala poezijom i prozom, Andrić objavljuje svoju prvu pripovetku Put Alije Đerzeleza (1920) što je nagoveštaj njegove nove faze, pripovedačke.

U kasnije objavljenim pripovetkama u knjizi Pripovedaka obitava jedno tematsko jezgro, a to je prošlost Bosne iz turskog i austrijskog vremena. Ono što okupira Andrića kao pripovedača jeste prošlost, ali ne bilo kakva prošlost, već, kako kaže Deretić:

„Andrić će u načinu slikanja prošlosti Bosne i u razumevanju sudbine čovekove umnogome ostati veran pretpostavkama na kojima počiva prva pripovetka. Njegove bosanske pripovetke i romani otkrivaju nam neobičan, pomalo egzotičan svet. One dočaravaju jedan vid Istoka, ali Istoka koji nije bio na Istoku, već se nalazio na početku Zapada. Naše zemlje bile su uvek poprište sukoba Istoka i Zapada, najpre Vizantije i latinskog sveta, zatim islama i hrišćanstva, ali se nigde taj sukob nije tako snažno očitavao kao u Bosni turskog i austrijskog vremena, jer ona ne samo što je bila na granici podeljenih svetova, već je i sama iznutra bila podeljena mnogim granicama… Taj arhaični svet Andrić spaja s modernim shvatanjem čoveka. Njegov Alija Đerzelez sličniji je Manovom Toniju Kregeru nego slavnom muslimanskom junaku čije ime nosi.“

Trup

Gotovo da se sve ovo što Deretić ističe odnosi i na pripovetku Trup. Početak fra Petrove priče je ovakav:

„Nagledao sam se svakojakih čuda i vidio zla i dobra. Više zla nego dobra, jer dobra je malo manje pod ovim nebom pod kojim živimo. Tu sam vidio jednog čovjeka koji je bio živi spomenik nesreće i slika svih zala koja vrebaju živo čeljade.“

Ovo usmerava tok pripovedanja i omogućava autoru da „legitimno“ govori o čudima i o velikom rasponu dešavanja u kategoriji zlo : dobro. Tajanstveni poturčenjak u pripoveci kaže:

„To su doživotne sluge po turskim gospodskim kućama… Oni znaju najbolje kako stoji kuća i u kući mal i imanje, znaju sve tajne u duši i ćud svakog od svojih gospodara i od posluge. Svak traži od njih poneku uslugu, pomoć ili savjet, i oni svakom pomognu a ne traže ništa za sebe, samo šute i gledaju oko sebe i kao da im je sva nagrada u tome što sve znaju a ništa ne žele.“

Priča o Čelebi Hafizu, u grubim crtama skicirana, jeste uzdizanje silnika, održavanje sile i pad ili kazna za počinjeno. Dat je kao miran mladić koji je odjednom sa školovanja prešao u vojsku:

„I taj mladi Hafiz, odjednom, ali to odjednom: kao mlijeko kad se provari, pretvori se u četovođu i krvoloka ratnika.“

Mi ne znamo njegove motive za brutalne zločine, ali možemo da zaključimo da njega pokreće neka zatamnjena pozadina ličnosti koja mu ne da mira, odnosno to da svoje želje koje nije mogao da ispuni u periodu dok je bio miran mladić, manifestuje u održavanju svoje vojske i reda u Siriji, pod velom dehumanizovanog delovanja.

„Kad se okrene ovamo put sahat-kule, onda mu bolje nazirem lice i vidim da je kao spečena jabuka. Ni nosa, ni očiju, ni usnica, ni brade, ni brkova. Sve samo jedan veliki ožiljak, prevučen zategnutom novom kožom.“

Dakle, zlo se sagledava u kontekstu muslimanskog/azijskog sveta i fra Petar ga objašnjava u tom kontekstu.

ivo andrić
Ivo Andrić

Brutalnost Hafizovih zločina, njegova kazna (bespoštedno spaljivanje lica, odsecanje ekstremiteta), osveta njegovog brata Hafiza, sve je to nešto nesvakidašnje za hrišćanskog čoveka. Ta nepoznanica i nesvakidašnjost azijskog sveta hrišćanskom čoveku se očituje i na samom kraju gde se sumira celokupan utisak i donosi zaključak da je Azija zemlja gde je sve mogućno i gde se „pitanja ne rješavaju, nego zaboravljaju“ i gde se donosi hrišćanska i Zapadna perspektiva sagledavanja Istoka.

Završnica pripovetke je obeležena kulminacijom krajnje razlike između Zapada i azijskog načina sprovođenja zakona, kao i razlikom u samom osećanju sveta između hrišćanskog i muslimanskog čoveka. Pripovetka se i završava rečima fra-Petrovog druga:

„Jeste, kaže, takav je Turčin. Isjeci ga na komade, svaki komadić tijela mu opet živi za sebe. I poslednji dram mesa miče se isto onako i gamiže u istom pravcu u kom bi se živ i čitav Turčin kretao. A kršten čovjek je kao srča: kucneš li ga na jedno mjesto, a on prsne u komade, i nema mu lijeka ni popravka.“

Piše: Viktor Milojević

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.