Psiho je po mnogo čemu specifičan horor film. Osim po sceni ubistva pod tušem, verovatno je ipak najupečatljiviji po kreiranju lika psihotičnog ubice Normana Bejtsa.

Bila je upravo Hičkokova ideja da čudnog i usamljenog vlasnika motela igra mladi i zgodni Entoni Perkins, i da ubica u filmu Psiho bude isto takav, spolja naizgled sasvim normalan i čak šarmantan.

Serijske ubice i sadistički otkačenjaci prikazani u filmovima strave i užasa obično izgledaju znatno drugačije. Već sa njihovom prvom pojavom ili fizičkim prikazom gledalac zna šta od njih može da očekuje. I očekivanja budu ubrzo potvrđena.

Ovo nije bila jedina neuobičajena osobenost filma koji se smatra najmračnijim, ali i najreprezentativnijim Hičkokovim ostvarenjem. Navešćemo još neke.

Glavna zvezda nestaje sa scene na sredini filma Psiho

U Holivudu se publika nastojala privući u bioskope zvezdanim imenima glumaca glavnih uloga. Podrazumevalo se da slavni glumci, miljenici gledalaca, iznesu svoju ulogu do kraja filma, odnosno prežive do kraja filma.

U Psihu su glavne zvezde Entoni Perkins i Dženet Li. Međutim, Dženet Li tumači ulogu nesrećne službenice Marion Krejn, koja biva ubijena na pola filma. Da šok bude veći, to se događa slučajno, zato što na svom putu ulazi u pogrešni motel.

I tu zapravo počinje drugi i glavni zaplet u filmu Psiho – oko istrage gde je nestala Marion Krejn, ko je ubica i kakva to čudna misterija leži u pozadini zločina.

film psiho
Entoni Perkins u filmu Psiho, “Hitchcock Anthony Perkins” flickr photo by VRYSXY69 https://flickr.com/photos/vrysxy69/3230296355 shared under a Creative Commons (BY-SA) license

Ograničeni budžet Psiha i ljubomorno čuvani rasplet

Psiho je snimljen prema istoimenoj knjizi Roberta Bloha, američkog pulp fiction autora, koju je Hičkokov asistent preporučio reditelju. Hičkok je hteo da se oproba u žanru horora, popularnog među omladinom tog vremena.

Studio Paramaunt sa kojim je Hičkok imao ugovor o saradnji nije odobrio sredstva za Psiho, smatrajući projekat previše odbojnim. Čuveni reditelj je ponudio da ga sam finansira, a da Paramaunt bude zadužen samo za distribuciju filma.

Ograničenja u budžetu ovde su se pokazala kao prednost: to što je film snimljen u crno-beloj tehnici doprinosi njegovoj izražajnosti. Radi uštede, umesto simfonijskog orkestra kompozitor Bernard Herman, s kojim je Hičkok i ranije sarađivao, odlučio je da muziku napiše samo za gudače. Ona je sjajno napisana i doprinosi mračnoj i napetoj atmosferi filma. Sam reditelj je izjavio da Psiho trideset procenata svog dejstva duguje muzici.

Alfred Hičkok se opredelio za to da sam promoviše film, jer se plašio da bi glumci mogli otkriti delove raspleta. Stalo mu je do toga da ljudi odu u bioskop da pogledaju film i da ih drži u neizvesnosti do samog kraja, odnosno, da s uzbuđenjem doživljavaju napetosti i preokrete u radnji. Takođe, nije bilo ni pretpremijernih projekcija za novinare i filmske kritičare.

Psiho se dopao publici, bio je neverovatno finansijski uspešan film i višestruko je svom tvorcu povratio sredstva uložena u njega.

Hičkokovo građenje rastuće tenzije u prvoj polovini filma

Alfred Hičkok manipuliše očekivanjima i osećanjima gledalaca od početka do kraja filma.

Kada Marion Krejn odluči da pobegne sa ukradenim novcem za koji se nada da će joj promeniti život, ona seda u svoj auto i kreće na put prema mestu u Kaliforniji, gde živi njen ljubavnik.

S obzirom na to da Marion nije tip hladnokrvnog i iskusnog lopova, sve vreme vožnje proganja je panika i griža savesti. Rastućoj napetosti doprinosi i policajac koji je presreće na putu i rutinski proverava. Počinje da je prati i napadno je posmatra dok menja automobil. Ona se čini čudnom i usplahirenom i prodavcu polovnih vozila. Jadna Marion ima osećaj da je oni progone.

Njen osećaj potere doživljava kulminaciju kada Hičkok u kadru grupiše tri muškarca ispred kojih ona panično pali motor svojih novih kola.

Uz dramatičnu muziku koja prati Marion na auto-putu publika ima osećaj da će se nešto neiskazivo strašno dogoditi.

Porodični život kao izvor frustracije

Za razliku od prethodnih Hičkokovih napetih trilera koji su predstavljali mešavinu romanse, melodrame, humora i ironije, u Psihu nema ni traga od romanse.

Porodični život je za Marion prikazan kao željena nemogućnost, a za Normana Bejtsa kao izvor zla.

Marion Krejn je privlačna službenica, nezadovoljna životom i svojom ljubavnom vezom sa Semom. Čunjenica da film počinje sastankom ljubavnika u hotelskoj sobi odmah derogira svaku moguću romansu. Njena iznenadna smrt u Bejts motelu jednako je obična, bez patosa.

Norman Bejts je koncipiran istovremeno kao edipovac i materoubica, podeljena poremećena ličnost i serijski ubica, kako o njemu slušamo stručno objašnjenje na kraju filma. Znači, kombinacija svega mogućeg psihopatološkog: edipovac sa Orestovim zločinom, doktor Džekil i mister Hajd, šizofrenik sa ubilačkim porivima. On svoje frustracije vuče iz detinjstva i od dominantne majke. Iako se spolja oslobodio užasnim zločinom, iznutra ne može da se oslobodi toga.

Koliko je ovo objašnjenje Bejtsove prirode i zločinačke motivisanosti uverljivo, procenite sami.

Kako god bilo, odlična gluma Entonija Perkinsa i izgled običnog, infantilnog, simpatičnog momka, iza kojeg se ludilo ubice tek jedva nazire, stvorili su liku Normana Bejtsa neverovatan status u popularnoj kulturi.

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.