Psihoanaliza je metod istraživanja uma (posebno nesvesnog), tj. terapeutski metod za tretiranje mentalnih poremećaja, putem istraživanja interakcije svesnih i nesvesnih elemenata pacijentovog uma, tako što se potisnuti sadržaji osvešćuju, korišćenjem postuliranih tehnika (npr. interpretacija snova, slobodne asocijacije).
Psihoanaliza je jedna od prvih teorija ličnosti i prva teorija ličnosti kliničkog porekla, iako se oslanja na salonsku spekulaciju i samoanalizu. Imala je veliki uticaj na dalji razvoj psihološke misli, na kulturu i način mišljenja, i podstakla je stvaranje i drugih teorija ličnosti. Sigmund Frojd je utemeljio psihoanalizu, posvetivši veći deo svog života usavršavanju ove teorije.
Psihoanaliza i njen tvorac
Sigmund Frojd je rođen 1856. godine u Moravskoj, kao najstariji od osmoro dece. Kada je imao 3 godine, njegova porodica se preselila u Beč, u kojem je živeo gotovo do svoje smrti 1938. godine. Ovde je Frojd završio studije medicine, sa glavnim fokusom na neuropatologiju. Godine 1896. prvi put pominje termin psihoanaliza, koristeći ga za svoj nov i originalan terapijski metod. Ostatak svog života, Sigmund je posvetio psihoanalizi – radio je sa pacijentima po sedam do osam sati svakog dana, usput napisavši 21 knjigu i mnoge članke. Tokom utemeljivanja psihoanalize, Frojd nije radio sam; njegov uži krug saradnika su sačinjavali brojni psihijatri i lekari: Adler, Jung, Abraham, Džouns itd.
Iako je psihoanaliza i dan-danas ostala jedna od najpoznatijih teorija u oblasti psihologije, u Frojdovo vreme je bila podvrgnuta brojnim kritikama i opovrgavanjima. Frojd je stvarao u vreme kada je Beč bio izuzetno konzervativna, patrijarhalna i autoritarna sredina sa rigidnim socijalnim podelama, te su njegove revolucionarne ideje i eksperimentisanje sa hipnozom, kokainom i tumačenjem snova bile dočekane sa velikim otporom. Neprihvatajući neke od Frojdovih osnovnih koncepata, ubrzo su nekoliko sledbenika odvojio od oca psihoanalize i postavili su svoje koncepte, ostajući zapamćeni kao Neofrojdisti.
Topografski model
Prva fundamentalna postavka psihoanalize je topografski model mentalnog aparata. Topografski model podrazumeva da je psihički aparat podeljen u tri sistema različita po osobinama i funkcijama:
- Svesno – površinski sloj ličnosti, koji ima malu ulogu u razvoju i funkcionisanju osobe; čine ga mišljenje i percepcija;
- Predsvesno – sastoji se od nesvesnih iskustava koja se lako mogu pretvoriti u svesna (bliska su „površini“, tj. granici između nesvesnog i svesnog; sećanja i uskladišteno znanje);
- Nesvesno – najdublji nivoi ličnosti, koje čine veoma rana iskustva koja su nedostupna i kasnija iskustva koja su potisnuta. Frojd nije otkrio ovaj pojam – pre njega su o ovome pisali Lajbnic, Fehner, Herbat itd – ali se prvi bavio sadržajem i dinamikom nesvesnih procesa.
Nesvesno
Kada se pominje psihoanaliza, među širom javnosti je rasprostranjena metafora o svesti kao vrhu ledenog brega, dok je veći deo „pod vodom“, te i najznačajniji. Međutim, sam Frojd nije isključivu pažnju posvetio nesvesnom, zanemarujući svesne procese. On je tvrdio da pomenuta 3 sistema (svesno, predsvesno i nesvesno) i njihovi međuodnosi jesu ključni za razumevanje psihičkih zbivanja, njihove dinamike i smisla. Iako se mnogo toga značajnog dešava na nesvesnom nivou (strahovi, želje, potrebe), jedan od osnovnih ciljeva psihoanalitičke psihoterapije jeste da se nesvesni sadržaji učine svesnim.
Nesvesno je sistem sa specifičnom prirodom, funkcijama, ciljevima i mehanizmima. Njegov sadržaj čine mentalne reprezentacije nagona i želja koje su neprihvatljive za etičke norme ličnosti (uglavnom iz ranog detinjstva – seksualnost i agresivnost). Ovim sadržajima upravlja primarni proces, koji se ispoljava kroz ostvarenje želja u snu ili magijskom mišljenju.
Primarni proces ne prati princip realnosti, već isključivo princip zadovoljstva. Procesi u nesvesnom su bezvremeni, ne menjaju se kroz protok vremena i nisu hronološki uređeni. Frojd tvrdi da u ovom haotičnom sistemu nema protivrečnosti, već da jedna do druge stoje nekompatibilne ideje koje se ne potiru međusobno. Ove predstave su nabijene energijom i konstantno pokušavaju da dospeju u svest i ovladaju ponašanjem, u čemu ne uspevaju zahvaljujući potiskivanju i cenzuri. Cenzura nije uvek u potpunosti delotvorna, te ovi sadržaji ponekad probijaju svoj put do svesti, u iskrivljenom obliku, odnosno u vidu simptoma, snova, omaški, simbola i slično.
Nesvesno kao pojam je danas opšteprihvaćeno u mnogim humanističkim naukama, umetnosti, filozofiji i svakodnevnom životu, te mnogi implicitno podrazumevaju da postoje empirijski dokazi za njegovo postojanje. Frojd se trudio da svoje stavove zasnuje na čvrstim činjenicama. Međutim, čak je i on u više navrata pisao o nesvesnom kao hipotetičkom konstruktu, bez precizne teorijske i eksperimentalne potvrde. Navodio je moguće dokaze za postojanje ove strukture (npr. posthipnotička sugestija), ali je i dan-danas ona ostala na nivou pretpostavke.
Strukturalni model ličnosti
Možda najpoznatiji deo psihoanalitičke teorije jeste upravo strukturalni model, koji je nastao kao usavrševanje topološkog modela. Frojd je podelio mentalni aparat na tri relativno nezavisne oblasti: Id (Ono), Ego (Ja) i Superego (Nad-ja).
Pre Frojda, o Idu su raspravljali filozof Fridrih Niče i analitičar Georg Grodek, te se Frojdu ne pripisuje zasluga za otkrivanje ovog termina. Međutim, u psihoanalizi, Id predstavlja najstariju instancu ličnosti, onaj vid psihičkog sklopa kakav postoji kod odojčeta i koji čini osnovu za kasniji razvoj ličnosti. Frojd ga opisuje ovako:
„Id je mračni, nedostupni deo naše ličnosti. Ono malo što o njemu znamo, saznali smo izučavajući rad sna i stvaranje neurotičnih simptoma. Od toga veći deo ima negativni karakter i može se opisati kao suprotnost Ega. Idu se približavamo upoređenjima, nazivamo ga haosom, kotlom punim uzavrelih impulsa. (…) Sa strane nagona, Id se puni energijom, ali nema nikakvu organizaciju, ne proizvodi nikakvu zajedničku volju, već samo težnju da zadovolji nagonske potrebe pridržavajući se principa zadovoljstva.“
Sa razvojem Ega, princip zadovoljstva biva zamenjen principom realnosti. Glavni zadatak Ega je da, poštujući ovaj princip, tj. stvarnost i moralne vrednosti osobe, zadovolji nagonske potrebe Ida, kroz postojeće mogućnosti. Ego ne gospodari u potpunosti Idom, s obzirom na to da nastaje raslojavanjem iz Ida u dodiru sa spoljašnjim svetom. Takođe, Ego nema sopstvenu energiju, već usmerava postojeći libido, čiji je izvor Id, kako bi pronašao optimalan način za zadovoljavanje nagona. Dok je Id u celini nesvestan deo ličnosti, Ego se prostire kroz sva tri sistema (nesvesno, predsvesno i svesno).
Treća instanca ličnosti je Superego koji sadrži ideale i moralne vrednosti internalizovane tokom odrastanja kroz vaspitanje i socijalnu interakciju, primarno sa roditeljima. Superego se razvija oko 6. godine i njegova glavna uloga jeste unutrašnja regulacija moralnog ponašanja. Ima tri funkcije: samoposmatranje, savest i Ego-ideal. Suprotno očekivnom, Ego-ideal nije ono što bi sam Ego želeo da ostvari, već je obrazac koji osoba mora da postigne da bi ličila na ljude kojima se divila u detinjstvu, i nametnut je roditeljskim uticajima.
Pokretači
Psihoanaliza tvrdi da ljudsko ponašanje nije slučajno, već je uvek usmereno ka nekome i podstaknuto nečim, čak i kada je pokretač u nesvesnom. Pokretači su uglavnom potrebe za postizanjem zadovoljstva i redukcijom napetosti (tj. nagoni i instinkti). Instinkti su urođeni, biološki pokretači, koji moraju biti zadovoljeni kako bi se postigla fiziološka i psihološka ravnoteža. Frojd je isticao dva instinkta kao najbitnija:
- Instinkt života (Eros) – energija koja vodi osobu ka očuvanju i reprodukciji.
- Instinkt smrti (Tanatos) – energija koja je usmerena ka smrti ili povratku u anorgansko stanje. Instinkt smrti može biti usmeren ka drugima (agresija) ili prema sebi (depresija, somatizacija, rizična ponašanja).
U ponašanju ljudi se uočava hidraulički model motivacije – stanje napetosti raste sve dok se ne preuzme neka akcija koja će zadovoljiti nagone. Tri instance ličnosti, Id, Ego i Superego, u konstantnom su takmičenju oko ograničene energije koju posedujemo, kako bi je koristili za svoje potrebe. Cilj ponašanja jeste da se organizam vrati u stanje unutrašnje ravnoteže, tj. homeostaze, koju remete libidinalni motivi jer su u sukobu sa našim moralnim stavovima.
Značaj seksualnosti
Jedna od zabluda po pitanju psihoanalitičke teorije jeste da je Frojd isticao značaj seksualnosti za celokupni psihički život normalnog i abnormalnog čoveka. Opštepoznato značenje pojma seksualno jeste sve ono što uključuje biološke pojave, postupke, radnje, organe i odlike koje su vezi sa polom, polnim razlikama i reproduktivnom funkcijom. Psihoanaliza, pak, koristi ovaj pojam kao samo jedan poseban oblik seksualnosti, tj. shvata ga kao genitalnu seksualnost.
Frojdov pojam seksualnosti je širi od konvencionalnog. Seksualnost se definiše van granica genitalnih organa i funkcije reprodukcije, kao telesna funkcija koja teži zadovoljstvu i uživanju, u raznim oblicima. Takođe, proširuje ovaj pojam kako bi obuhvatio i nežnu, bestelesnu privrženost, čime se približava Platonovom Erosu, Stendalovom pojmu Strasti ili onome što u svakodnevnom jeziku zovemo ljubav.
Dakle, kada Frojd koristi ovaj pojam, on podrazumeva sve one raznolike duševne i telesne težnje ka zadovoljstvu, spiritualna osećanja zaljubljenosti, obožavanja i odanosti, kod dece i odraslih, normalnih i takozvanih nenormalnih, neurotičnih i „perverznih“ ljudi.
Psihoseksualna teorija razvoja
Glavna postavka ove teorije jeste da je genitalna seksualnost odraslih rezultat razvoja dečije seksualnosti, koji se odvija kroz kvalitativno različite stadijume. Ovi stadijumi se javljaju po nepromenjivom redosledu i univerzalni su za sve ljude. Pregenitalna, infantilna seksualnost vodi ka zreloj, genitalnoj seksualnosti i dostupna je posmatranju naročito oko pete godine kada se deca interesuju za polne razlike i ponašanja.
Faze psihoseksualnog razvoja su grupisane prema tome koja erogena zona donosi najveće zadovoljstvo, tj. gratifikaciju, tokom odrastanja. Ukoliko u nekoj od faza dođe do prevelike količine frustracija ili fiksacije za određenu erogenu zonu, u odraslom dobu se uočavaju seksualne disfunkcije i određene konstelacije crta ličnosti.
Prva faza je oralna i u njoj je libido (seksualni nagon) skoncentrisan na zonu usta (usta, jezik usne). Ova faza traje tokom prve godine života i glavni razvojni zadatak deteta je odvikavanje od dojenja. Dete najveće zadovoljstvo oseća tokom hranjenja, te u zavisnosti od toga koiko majka zadovoljavanja njegove potrebe, može doći do fiksacije libida u oralnoj fazi. Osoba koja je fiksirana u ovoj fazi ima sledeće odlike: zavisnost od drugih, pasivnost, nesamostalnost, lakovernost. Oralne fiksacije se mogu javiti kroz ponašanja kao što su pušenje ili problemi sa ishranom.
Analna faza traje od prve do treće godine života i u njoj se libido premešta na zonu oko anusa. Glavni zadatak deteta je navikavanje na čistoću. Ukoliko se dete uči kontroli na agresivni način ili pre nego što je spremno, dolazi do fiksacije i javlja se analni karakter: tvrdoglavost, preterana urednost, škrtost, kolekcionarstvo.
Sledeći stadijum je falusni i traje od treće do šeste godine; erogena zona su genitalije. Glavna dinamika ovog stadijuma vezana je za razvoj i razrešenje Edipovog kompleksa, koji podrazumeva libidinalna ulaganja u roditelja suprotnog pola i agresivna ulaganja u roditelja istog pola. Razrešenje ovog kompleksa, po psihoanalizi, daje pečat celokupnom razvoju pojedinca. Osoba fiksirana za ovu fazu ima sledeće odlike: hvalisavost, samoisticanje, težnja ka superiornosti, kao i seksualne disfunkcije.
U periodu od 6-12. godine se javlja latencija, tj. stadijum mirovanja. Tokom ovog perioda seksualni razvoj je skriven i ne pojavljuje se nova oblast telesnog uzbuđenja. Latentni period je doba sublimacije: energija seksualnog nagona kanališe se ka intelektualnim delatnostima (učenju, sticanju znanja i veština), kao i ka usvajanju kulturom posredovanih vrednosti i normi ponašanja.
Fiziološke promene u pubertetu i postizanje polne zrelosti vode ka ponovnom oživljavanju nagonskih težnji u poslednjem stadijumu – genitalnom, koji traje od 12. godine do kraja života. U ovoj fazi započinje uspostavljanje zrele seksualnosti koja je usmerena ka vršnjacima. Ukoliko su sve faze uspešno završene, osoba dostiže seksualnu zrelost i mentalno zdravlje.
