U dalekoj Kolumbiji koja u ovom Markesovom delu obitava tačno ispred naših očiju, pukovniku nema ko da piše. Njegova supruga i on oćute svaki siromašan mesec putem svog trbuha, a petao stoji vezan za krevet u sobi od utabane zemlje. Na njega se klade svi – trljaju dlanove i žele da on pobedi.

pukovniku nema ko da piše

Pobeda ovog petla, pukovniku bi donela ogledalo – da ne bi morao napamet da se brije, supruzi lekove – da bolest više ne bi mučno izjedala utrobu, ostatku sela – hranila bi ego, donela promenu u sumorne živote čiji je glavni činilac rat i pukovniku isterala iz glave floskulu koja obitava godinama – da se od ponosa, ipak, može živeti.

Pukovnik u penziji čeka petnaest godina na zasluženi dobitak shodan njegovom mukotrpnom i krvavom radu. Čeka penziju koja bi sprečila prodavanje stvari iz kuće, nošenje starih cipela na sahranu sugrađanina koji je posle dužeg vremena prvi umro prirodnom smrću – glanca da bi sijale kao nove.

Čeka novac koji bi začepio muku u želucu koja se razleže svakim pogledom na unesrećenu suprugu, popravio krov koji se urušava i sprečio da dobijanje svake groznice čini da njegov život visi o koncu.

Petak je. Jedan od mnogih petaka koji uveliko gaze deceniju.
Petak je. Poštar donosi pošiljke u džaku.
Petak je. Pukovnik čeka.

– Ništa za pukovnika?
– Pukovniku nema ko da piše.

Ni ovog petka, koverte nema.
I ovog petka, ući će u kuću koja se gotovo urušava.

Gospođa će ga pogledati i dodati:

– Čovek mora imati ogromnu strpljivost kao ti, pa da jedno pismo čeka petnaest godina.

markes omiljene knjige

Tako biva kada političko nasilje uplete svoje prste u živote ljudi – mikroplan svakog pojedinca menja se iz korena. U takvim situacijama, jedino preostaje čekanje novca čiji je dolazak potpuno neizvestan ili petao vezan za krevet čija pobeda u borbi može doneti odgovarajuće prihode.

Tako biva kada život preuzme stvar u svoje ruke – egzistencija počne da trune, a svaka lakša nelagoda se oćuti u crevima. Tako biva kada igra viših instanci i autoriteta napravi kontrast između stvarnosti i načina za opstanak.

Iako je čekanje koverata petkom privid boljeg vremena koje povremeno ulazi u život pukovnika, obmana dobija zavidnu ulogu u životima pojedinaca. Obmana se ne može pojesti, ali može biti jako hranljiva – obmana u vidu nade za finansijskim i egzistencijalnim boljitkom, često začepi usta i odglumi hleb.

Čekanje materijalnog prihoda, ili čekanje boljeg vremena, savršeno izoštrava intuiciju i čini da čovek postane sit ponosa i mirenja sa sudbinom.

Pukovniku kum nudi da otkupi petla. Međutim, iako supruga to vidi kao objektivno izbavljenje iz bede, pukovnik na to ne pristaje – u petlovoj prodaji ne leži samo finansijsko izbavljenje, kao ni puni stomaci, nego niz sećanja o pokojnom sinu, ponos i superiornost koju bi osetio prilikom njegove pobede. Postala bi istinita rečenica koju je izgovarao – da se ne daje ni u čije šake i da će se, kada za to dođe vreme, sam baciti u kantu.

Petao nije prodat. Igre još nisu došle na red. Supruga je bolesnija. Jedina hrana koja može zameniti pristojan obrok je kaša od kukuruza koju dele sa pevcem.

– Reci mi, šta ćemo jesti.
Oćuti se uzvišenim, jasnim, nepokolebljivim, kad je odvratio:
– Govna.

Lica u romanu Pukovniku nema ko da piše nemaju imena. Do kraja romana, i pukovnika i njegovu suprugu, znamo samo pod opštim nazivima.

Markes piše ovu knjigu u najtežem periodu svog života. Pariz, u vreme gašenja novina za koje piše, između 1956. i 1957. godine.

Kako je Markes svojevremeno govorio – ovaj roman ostao mu je najdraži.

Ipak, svi smo i petao i pukovnik.
Pukovnik koji oćuti nesigurnost.
Petao koji prevaziđe kuvanje u loncu.
Svi mi čekamo petak ili koverat petkom ili pobedu petla.

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.