Akcije da se suzbije pušenje krenule su upravo onda kada je ono bilo i najpopularnije, tokom šezdesetih godina.

Danas se cigareta, bar kada je holivudska produkcija u pitanju, može videti jedino u rukama pojedinih negativaca. Broj pušača se na Zapadu u ogromnoj meri smanjio, cene duvana i odvratnost slika na paklicama su povećane, ali ljudi i dalje puše. Stvari su otišle tako daleko da je u Britaniji ozbiljno bio razmatran predlog da se svima rođenim nakon 2000. godine zabrani kupovina cigareta, doživotno.

Hoće li ljudi prestati da umiru onog trenutka kada na svetu ne bude nijedne duvanske kompanije? Iako nikada nije više brinuo o svom zdravlju nego danas, čovek je ipak jedno iracionalno biće, koje ne prihvata dobre razloge i zdravu logiku tako često. Uostalom, pušenje danas jednostavno nije u trendu i nema onu konotaciju koju je imalo u zlatnom dobu Holivuda.

Onaj Hemfri Bogart u nama odavno je ugasio svoju poslednju cigaretu ne zato što mu je stalo do njegovog zdravlja nego zato što se od urbanog muškarca očekuje da se ponaša kao da sa neobičnom odgovornošću pristupa svojim zdravim životnim navikama. On pliva ili džogira, ne voli masnu hranu i ne pije aperitiv pre ručka dok se jelo hladi, zna da nabroji bar pet marki muških šampona i poseduje svoju vlastitu pincetu.

Ali ne puši.

Ako to i čini, bar dvadeset puta je neuspešno pokušao da ostavi cigarete i shvatio je da je ta neprestana borba protiv svoje navike svojevrstan stil života koji treba biti ozbiljno uziman u obzir u savremenom svetu. U svakom slučaju, oseća se kao da radi nešto što ne bi smeo, nešto što štrči u savršenom skladu njegovih urednih životnih navika.

Kako danas doživljavamo pušače?

Šta danas pokušava da kaže drugima čovek koji pali cigaretu? Pa, pogledamo li cene cigareta na Zapadu poslednjih decenija, najpre to da njegov budžet ima još jedan ozbiljan izdatak. Ali i mnogo više od toga.

Odrasli smo i to je značilo da smo prihvatili svet kakav jeste, ma koliko nam se to malo svidelo. Zasuli su nas pravilima kako da se ponašamo, šta da govorimo, kako da mislimo ako želimo da budemo prihvaćeni i napravili smo toliko kompromisa.

Nije jedini, ali cigareta u ustima, uprkos svoj antipropagandi, jeste način da pre svega pred sobom prkosno pokažemo da smo zadržali ono malo slobode koju smo imali kada smo kao deca, oko logorske vatre ili u nekom urbanom skrovištu između zgrada, maštali o tome kako će moćna i silna biti naša budućnost. Tada smo se borili za slobodu odraslih koja nije ni postojala.

Kao Malarme nekada, mnogi današnji pušači ne žele da posmatraju svet drugačije nego kroz oblak dima.

žena puši

Sve u svemu, niko ne spori štetnost duvana. Problem sa kojim bi, ipak, morali da se suoče svi dobronamerni agenti novih ideologija zdravlja i nestarenja, kojima je vitalna dugovečnost vrednost nad vrednostima, jeste činjenica da ljudima nije dovoljno objasniti šta je za njih dobro pa da oni istog trenutka to krenu i da čine.

Žan Pol Sartr i Alber Kami promišljali su život na jedan drugačiji način nego što je to pozitivistička perspektiva zdravlja koja funkcioniše u sprezi sa ideologijom (ili, zašto ne, industrijom) lepote.

Cigareta = Sloboda

Previše se olako zaboravlja da je cigareta dugo u istoriji bila simbol slobode: za generacije, za pojedince, pa i za čitave narode.

Onog trenutka kada je Kenedi zabranio uvoz cigara iz Kube svi nesimpatizeri Amerike širom sveta počeli su pušiti kubanske tompuze.

U Francuskoj, pre, posle i za vreme Drugog svetskog rata pušenje cigareta, ne samo nacionalnih brendova kao što je Gauloises nego i ostalih, bilo je čin rodoljublja. Naravno, razlog za to bio je u tome što je u susednoj Nemačkoj jedna od prvih Hitlerovih objava nakon stupanja na vlast bila ta da je prestao da puši i zatim poveo prvu antipušačku kampanju modernog doba.

zabranjeno pušenje

Međutim, i u samoj Francuskoj, kao i širom sveta, u decenijama posle rata borba protiv pušenja je uzela maha pa su na kraju uklonjene cigarete sa slika Sartra i Kamija koje su se nalazile na njihovim poštanskim markama, kao što su i Amerikanci izbrisali cigaretu iz ruke Pola Makartnija sa reizdanja albuma Abbey Road.

Istorijska istina u jednom trenutku morala se povući pred interesima dobronamerne (ako takvih uopšte ima) propagande koja se služi metodama opisanim u delima još jednog čuvenog pušača, Džordža Orvela.

Danilo Kiš, i sam žrtva bolesti izazvane pušenjem, govorio je da je pisac kao mašina, a da mašina mora da se dimi dok radi.

Tomas Man je pisao kako bi dan bez duvanskog dima za njega bio vrhunac bljutavosti i da bi takav dan radije proveo u krevetu. Reči ovih velikana bile bi nepodobne u savremenom kontekstu vrednosti.

Popularna serija Mad Men (Muškarci sa Menhetna) nalazila se na udaru kritika zato što se u njoj svuda i u svakom trenutku puši i pije viski. Ta se slika nimalo ne razlikuje od pravog stanja stvari na Menhetnu šezdesetih godina. Ali ono što je nekada bila stvarnost sada nije poželjno čak ni u svetu televizijske serije.

Danas su upravo Francuzi ti koji kao da su se prvi otreznili od svojih snova o izgradnji zdravog društva po svaku cenu i prestali sa prepravljanjem istorije. Prisetivši se svete tradicije slobode koja se neguje u ovoj državi morali su priznati da u takvim metodama borbe protiv pušenja ima nečega što previše nalikuje autoritarnim režimima.

Međutim, ljudima širom planete, nepušačima, kao da nimalo ne smetaju fašizoidne torture kojima su danas izloženi pušači.

Pušenje kao demonizovani čin

Duvanski dim toliko je demonizovan da se svi nalaze u kolektivnom histeričnom strahu i zaboravljaju na obzire i poštovanje prema ljudima sa cigaretom. Uvučeni u jednu opsesivnu borbu za zdravlje, ljudi su zaboravili svoju osnovnu građansku dužnost da budu svesni opasnosti koju svaki oblik terora većine nad manjinom sa sobom nosi.

Šta je to u nama što nas je dovelo u situaciju da sa iskrenim podozrenjem gledamo na prijatelja koji sedajući za naš sto vadi iz džepa paklu cigareta? Bez ikakvih unutrašnjih kolebanja ljudi su počeli posmatrati pušače sa uvredljivim neodobravanjem koje doživljavaju kao svoju dužnost u novom poretku stvari.

Trenutak u kom povlačimo dugi dim tokom razgovora jeste trenutak kada kupujemo vreme da nađemo prave reči i odgovor na pitanje na koje odgovor ne znamo. Danas je, ipak, gotovo nezamislivo da to još neko čini sa mirnom savešću. Čovek koji pali cigaretu oseća se prečesto kao dete koje skida šlag sa ukrašene torte dok niko ne gleda i spremno je da bude ukoreno zbog toga.

Zato je pušenje danas krajnje subverzivna aktivnost. To je gest neprihvatanja čitave jedne ideologije i prkošenja sistemu novog svetskog uniformisanja i upodobljavanja.

Sa paklica nas posmatraju upozorenja na sve opasnosti koje pušenje sa sobom nosi i slike razorenih unutrašnjih organa. Prkošenje takvim savetima nesumnjivo izluđuje pravoverne utilitariste, ali uz malo neophodne mašte još se mogu razumeti oni malobrojni za koje su cigarete pitanje identiteta i jednog sasvim legitimnog životnog stava.

Život bez duvanskog dima možda će zaista biti realnost neke nove generacije koja će u njoj pronaći jedinstvena životna zadovoljstva. Do tada, lepo je verovati da je čovek još uvek gospodar svoje sudbine i kreator svoje sreće, ma kako se nespretno i neodgovorno putem ka njenom ostvarenju kretao.

Ukoliko ste propustili prvi deo teksta, možete ga pročitati klikom na Samo za pušače

18 KOMENTARI

  1. Između redova je primetna nostalgija za nekim “zlatnim dobom” Holivuda kada muškarci valjda nisu ni prali kosu niti džogirali niti pazili na zdravlje već je bilo dovoljno da zapališ cigaretu i naručiš viski pa da budeš muškarčina i diverzant.
    To se može tretirati kao “zlatno doba” samo iz perspektive staromodnog idealiste koji nema dovoljno integriteta ni uma da usvoji današnje vrednosti koje nisu posledice površne i retardirane mode već proističu iz zdravog razuma i kritičke svesti.

    Iza parole “čovek je iracionalno biće” valjda se krije opravdanje za čovekove (auto)destruktivne navike, psihičke nesigurnosti i uopšte sklonost pompeznoj i zavisnoj gluposti kao što je pušenje usled nesposobnosti da sebi bolje osmisli život.

    Dokone ruke ne znaju šta će sa sobom pa pale cigaretu jer je lakše raditi to nego nešto korisno, zdravo i produktivno… i ne samo da se to opravdava i izgovara već se i veliča i predstavlja kao poželjno. Dakle bezočno laganje i zavođenje naroda… a zašto? Da bi se oslabio integritet jedinke i društva, da bi im se lakše uvalili proizvodi koji im nisu potrebni, a koji će oslabiti integritet i pripremiti teren za kupovinu drugih proizvoda.
    Isto je to činio film u “zlatno doba” Holivuda što je samo jedan od razloga da se stavi prst na čelo i dovede u pitanje ta kritičarska dogma koja derivira zlato iz crno-belog filma 50ih godina samo jer tada nisu znali ni za šta bolje, a ovi danas nemaju svoj kritički aparat nego se kriju u senci već prihvaćenog, renomiranog, etabliranog itd. Pomodari. Retro-pomodari.
    S jedne strane je polukritičko mnenje da je sve što je crno-belo = klasika ili da je sve što neki priučeni kritičari proglase klasikom klasika. U skladu s tim mnenjem i hipstersko retro-pomodarstvo je prihvatilo holivudsko ispiranje mozga putem estetike filma i mode… Holivud se dakako istim tim Hemfrijem Bogartom i sličnima i poslužio da klasično uslovi (Pavlovljev eksperiment) publiku. Objaniću:

    Budući da se umetničko delo u modernom dobu tehnički reprodukuje, nestaje aura jedinstvenog i neponovljivog (jer se može snimiti) trenutka izvođenja umetničkog dela. Zato, da bi se nadomestila ta aura izuzetnosti, jedinstvenosti i neponovljivosti dela i samog izvođača, da bi se reprodukovalo to “uzbuđenje” publike usled prisustva nečeg neponovljivog, gradi se kult zvezde. Tako glumci počinju da se predstavljaju kao izuzetni i sugestijom i marketingom im se prišiva “aura” originalnog i neponovljivog umetnika, genija i stvaraoca.
    Naravno, oni malo šta stvaraju… likovi koje oni TUMAČE su osmišljeni od strane scenarista, a glumac je tu izvođač s malo mesta za improvizaciju (čast izuzecima). Ipak, neuka publika pripisuje kreativnost i samu harizmu i privlačnost fikcionalnog lika, samom glumcu. Nije teško da fikcionalnog lika učiniš harizmatičnim I moćnim jer ga piščeva ruka uvek može povlastiti kako ona hoće. Preimućstva likova koje glumci tumače, čitavom pompom oko oskara, crvenih tepiha i holivudske propagande prelaze na same glumce.
    Publika tu izmišljenu i fabrikovanu harizmu glumca (čast izuzecima) asocira sa njegovim navikama kojim se ovaj, već ponesen slavom i nahranjenog samopouzdanja okolo šepuri. Dovoljno je biti pod reflektorom i slavan pa da te smatraju harizmatičnim, a onda možeš i govno jesti… samo to radi samouvereno… Hiljade onih koji će želeti da budeš kao ti, primitivno učeći po modelu, imitiraće tvoje ponašanje u nesvesnom porivu da sa tvojim lošim navikama, prekopiraju čitavu celinu tvog identiteta I steknu i tvoja preimućstva.
    Tako se na bazi psihičkih nesigurnosti vrši prevrednovanje jedne potpuno štetne navike i ona se počinje tretirati kao vrlina. Sjajna stvar u vezi sa tom vrlošću i prestižom pušenja je što su lako dostupni. Dovoljno je samo zapaliti cigaru, poručiti viski, obući sako, natuknuti šešir, izgledati pompezno i samouvereno (što nije teško kad si slavan i bogat) i bićeš džentlmen i gospodin… Potrebno je samo da okreneš ovaj broj i poručiš ovaj proizvod poput cigare i viskija koji ti garantuje muškost i harizmu.
    Eto tako je kapitalizam putem filma i ignorantne, površne, a gorde mode, ustoličio konzumerizam. Narod je ubeđen da mu je neophodno ono što, ne da mu nije potrebno, već mu još i šteti… Jer nema niti jedna dobra posledica pušenja. Bije te po džepu, bije te po zdravlju i bre, brate, smrdi, a i ukusa je odvratnog. Treba biti dunster da se oglušiš o sopstvene čulne nerijatnosti i protiv svakog zdravog razuma i telesne reakcije sebe prisiliš na gest za koji ZNAŠ da će ti postati skupa i nezdrava navika o kojoj ćeš postati ovisnik. Treba biti dunster, a onda se zapitati koja psihička nestabilnost je uzrok tog tvog samopovređvanja I gluposti.
    Da se vratimo na našeg prosečnog gledaoca holiudskog filma. Na reklami ili filmu (razlika u budžetu) je video da pušač osvaja žene ili slično pa je ostvarenje svojih nagonskih pretenzija asocirao sa jednom tako bednom, konformističkom navikom inertnih šupljoglavaca… samo jer su se isprsili i privukli isto tako površne i ispršene žene ispod čijih grudi leži jedna bedna inercija, nepromišljenost i sklonost ka liniji manjeg otpora. Ispod čijih grudi leži katran. I ta žena kojoj ćeš se dopasti je sumnjivog kvaliteta. To je ona egoistkinja koja nije imala dovoljno vrlina u osnovnoj školi I nije znala kako da se istakne I izdvoji iz mase na pametan način pa je nabila cigaru u usta, a onda istim takvim balavcima prodala priču da “nisu šmekeri ako ne zapale”. Jadno.
    Pa nema te vrline ni tog statusa koji se ostvaruje tako prostim potezom kao što je pušenje ili konzumacija ma kog proizvoda. Vrlina I zadovoljstvo trebaju se zaslužiti produkcijom, a ne konzumacijom. Moda koja je bazirana na prodajnim vrednostima može biti samo kompenzacija za frustraciju I neurozu… samo diverzija pred strahom da se zaviri ispod tog dima, pepela i lažnog sjaja reflektora i šminke… samo bežanje pred strahom od pitanja šta je zapravo vrlina I valjan put u životu. Jer linija manjeg otpora nije I put vrline, a pljugica I pivo jesu linija manjeg otpora.
    No lakše je obući odelo i kititi se tuđim perjem koje si kupio u Armani dućanu nego džogirati i starati se o svom telu. Lažna fasada i za novac dostupno obeležje izmišljenog prestiža. Ali istinske vrline novac ne može da kupi. Ne može da kupi integritet, zdrav razum niti zdravo, jako I lepo telo.
    Lakše je povoditi se za usvojenim vrednosnim sudovima o tome šta je “klasično” i “zlatno” nego zaista se zapitati šta je zapravo dobar film I dobar život… no to je neka druga tema. Reći ću samo još da je “klasično” bazirano na afirmaciji “urbanog”, a da “urbano” podrazumeva konformizam, narkomanski hedonizam, eskapizam, izveštačenost, arogantnu ignoranciju koja se predstavlja kao mudrost… i laž. Eto to su stubovi urbanog. To su visoki dimnjaci koji se puše i gospoda koja puši i dimi se poput tih dimnjaka mašina I ostalih simbola industrijalizacije, mehanizacije, kapitalizma I progresa čoveka ka mašini, preprogramiranja čovekove prirode, svođenja čoveka na zombifikovanog robota i konzumenta… na invalida nesposobnog da istrči sto metara, ali ponosnog sa lulom u ustima, ružičastim naočarima, kravatom i modemom u veni koja menja novine koje su nekoć trovale nerazvijene mediokritete “zlatnog doba” Holivuda… trovale jeftinim senzacijama I mamcima kojima se skreće pažnja sa jednostavne istine… da nas tim slavnim vesnicima urbane kulture degenerišu. I da su I sami ti glasnici degenerici I izrodi pa ma koliko popularni i valjani bili u nekim drugim aspektima života.
    Estetsko čulo ukusa se vaspitava, a estetika nikad nije moda ili nekakva prazna forma već je upravo izraz etike i filozofije života… a ako se nekom filozofija svodi na “stil života”, a stil života mu je “modni” pa dakle stil života diktira ono što je popularno… onda jebeš ga. Sve je to deo algoritma koji treba da te ubedi da ti je životni stil da (ga) pušiš i da si frajer jer to radiš. Samo ne daj na sebe i ponosi se svojim manama i glupošću… ako si dovoljno istrajan u tom ponosu, nekog ćeš već zavesti… nekom ko nema ni tog lažnog ponosa ni na čemu igrađenog, ko mora od toga da počne jer ne zna šta bi drugo sa sobom.
    Tekst pominje industriju i ideologiju zdravlja… i mada kozmetika jeste konzumeristička stvar, ona je po svojoj suštini bliža prodaji cigareta nego ideji zdravlja. Jer zdravlje nije ideologija niti se treba držati industrije i nepotrebnih proizvoda. Zdravlje je prirodno stanje. Dakle produkt industrije I ideologije koji bi da prepravljaju prirodu, može biti samo bolest jedne suvišne navike I zavisnosti u ime nedojebanog hedonizma. Postoji biološka predodređenost i okruženje u kom čovek treba da živi svoj život, sve mimo toga i preko toga nezdravo je… a ta egzistencijalna, konativna I kognitivnaa rupa u čoveku, ti emotivni I voljni nedostaci I manjak perspektive I kreativnosti, mogu se zavijati u dim do mile volje, popuniti ih tako nećemo. Samo ćemo sebe telesno i tako I psihički učiniti nepodobnim funkcijama za koje nas je priroda predodredila, bukvalno ćemo se degenerisati i lišavati sposobnosti da iskusimo život, da ga udahnemo punim plućima – jer to je zdravlje. Pušenje samo guši, suzbija taj kapacitet pluća i krati životni vek. U tekstu se negde pominje ideologija dugovekosti… pa ne, treba valjda da mi parola postane “umri mlad, budi lep leš” ili tako neka nihilistička nakaradnost. Bravo, gospodo! Nije teško biti vi.
    Tekst je toliko sulud da ne znam odakle da ga napadnem. Neko gore reče da je apsurdno pušenje predstavljati kao subverzivni ili slobodarski čin. Prvo jer pušenje finansira isti taj sistem protiv koga se treba boriti, drugo jer stvara zavisnost i lišava subjekta integriteta, treće jer istog tog subjekta truje, kao i subjekte u njegovoj okolini. Dakle jedina šteta pričinjena, pričinjena je pušaču I onima u njegovoj okolini, a oni kojima I treba naštetiti, koji zarađuju na toj šteti… oni nikad nisu u neposrednoj okolini pušača pa da ovaj može I njih da ugrozi svojom glupošću. Ta gospoda ne bi nikad toliko zarađivala da identitet i egzistenciju bazira na pušenju. Tačnije, baziraju oni svoje postojanje na pušenju, ali nisu oni ti koji puše. Ako ti je subverzija da se lagano samoubijaš, truješ, smrdiš i još se ponosiš time, onda alal ti subverzija i slobodarstvo i ponos.
    Argument da je to što je Hitler zabranio pušenje jeste ad hominem argumentacija dakle početnička logička greška u zaključivanju… To što je Hitler bio terorista ne znači da je SVAKI njegov gest bio teroristički ili glup. Iako je on bio zločinac, budala nije bio jer u suprotnom Nemačka ne bi bila sila kao što je bila.
    Skrivanje u senci nepromišljenog Kiša i Mana je takođe ad hominem argumentacija jer ne znači da sve što su ovi “velikani” (kako tekst perfidno sugeriše) rekli, jeste Bogom dano. Logika ovog teksta jednaka je logici modernog filma i antipušačke kampanje koju tekst opanjkava. S jedne strane imamo popularne pušače, cool kids i good guys, a s druge strane demonizovane i satanizovane primere antipušača. Ma daj, bre koga farbate?
    U odgovor Kišu koji veli da je pisac mašina, a da mašina mora da se dimi, mogu da kažem da je jedino što mašina danas ne ume da radi upravo pisanje , tako da pisac treba da bude suprotno od mašine. Pisac je bastion onoga što razlikuje čoveka od mašine! Mašina ima algoritam I program, a čovek ima instinkt, nagon, nestabilnost karaktera I slično… međutim čovek ima I mesta za manevar poput zdravog razuma, savesti I kognitivnih fukncija koje treba da uposli pa da prevaziđe konformizam i ostale psihičke slabosti, a ne da modom I iracionalnošću pravda svoju glupost.
    Mnogo je pametan i Tomas Man, okačim mu taj citat na čiviluk… dan bez duvana vrhunac bljutavosti, pazi da nije… verovatno je protivprirodno da odojče sisa majčino mleko, treba valjda svi da se rodimo sa cigarom u ustima koja nipošto nije bljutava nego slatka, šta li… Tuga.
    “Reči ovih velikana bile bi nepodobne u savremenom kontekstu vrednosti”. Pa ne, treba da zanemarimo i nauku i zdrav razum i valjda da počnemo svi da pušimo samo zato što su to ovi “velikani” radili… i ne znajući koliko su tupavi… jer nauka tada i nije baratala savremenim saznanjima… no to nije ni bitno, jer se ljudi nikad nisu ni vodili razumom… uvek su pušili samo da zavaraju trag manjkavosti svojih identiteta koje su bazirali na samoobmani da je pušiti veličanstveno… jer nisu smogli snage za nešto pametnije no da popuše.
    Tekst se žali na manjak “obzira i poštovanja prema ljudima sa cigaretom” i na “opsesivnu borbu za zdravlje”. Potpuno umobolno. Zašto bih poštovao narkomana i zavisnika? Verovatno zbog integriteta njegovog velikog i suverenog identiteta… ili zato što je osetljiva žrtva svetskog bola protiv kog se bori tako što truje i mene i društvo? Truje dimom i truje svojom debilnom ideologijom? Zato što nema zeru slobodne volje i snage karaktera da se odupre pritisku društva i šarenim lažama koje se podmeću balavim klincima “da nisi šmeker ako ne zapališ”… ma pali bre.
    “OPSESIVNA BORBA ZA ZDRAVLJE” je to što ne praktikujem suvišnu I štetnu radnju? Pa pre će biti da se pušači bore za bolest jer su oni ti koji ulažu vreme, energiju i novac da istraju u nepotrebnoj I neprirodnoj navici. Nepušač se ni za šta ne bori opsesivno, on se uopšte ni ne bori, on samo slobodno diše, za šta ga je priroda I predodredila.

    Ja ne znam da li je autor teksta pročitao šta je napisao. U zdravlju nema ničeg opsesivnog, ali u zavisnosti ima. Uzgred, zar je nešto loše boriti se za zdravlje? Nije teško biti nezdrav pa to i nije ni neka borba… ali ako hoćeš da pobediš zdravlje i da budeš do jaja subverzivan, spucaj se, sinak, iglom u venu odmah, nemoj da gubiš vreme na lagano samoubistvo…
    “Teror većine nad manjinom?” A šta ćemo sa terorom manjine nad većinom? Naposletku, tvoj je izbor da se samoubijaš cigaretom i ja te ne ugrožavam time što želim da to radiš dalje od mene jer ne želim da ja trpim zbog tvoje sklonosti ka suicidu i zbog tvog iracionalizma. Ja fizički tebe ne ugrožavam jer te ničim ne trujem niti ti išta namećem. Samo sprečavam da ti meni namećeš da pasivno inhaliram govno koje ne želim da inhaliram ni aktivno ni pasivno… jer ja da sam hteo da pušim, pušio bih… i ne ugrožavam tvoje urođene i neophodne fiziološke procese jer pušenje nije ni urođeno ni neophodno ni korisno… ali ti meni zato namećeš I ugrožavaš princip prirodne fiziološke homeostaze, fizički mi namećeš da unosim u organizam nešto što ne želim… dakle odjebi. Ja tebi ne branim ništa sem da meni nešto namećeš. Idi u četiri zida pa se ubijaj do mile volje, ali nemoj trulim dimom I retorskim opsenarstvom trovati okolinu jer onda si virus.
    Ako je pušenje subverzivna aktivnost jer smrdi i jer vređa biološki “naštimovano” čulo ukusa i mirisa i biološki naštimovan i naukom doštimovan zdrav razum, onda je i sranje po trpezarijskom stolu subverzivna aktivnost… jednako je besmisleno, uvredljivo zdravom razumu i smrdi… Pa ako ti je subverzija puko adolescenstko neartikulisano guranje prstiju u oči i sebi i onima oko sebe, puši brate…
    Čovek je “gospodar svoje sudbine” sa cigaretom u ustima jer PLAĆA za nešto što ga UBIJA! Pa bravo! Ništa ne dokazuje slobodnu volju kao mogućnost da je se trajno ratosiljaš I porekneš je tako.
    Pretpostavljam da će moja vidna uzrujanost verovatno biti okarakterisana kao fašistička ili tako nešto… no fašisti uvek glume žrtve da opravdaju svoj zulum. Lažovi će lagati da lažem. Da autor teksta koji sam ovde nablatio ima zeru skrupula, stideo bi se… a stidite se I vi što ste objavili I pustili u promet ovaj otrov I opijum za mase. Mrš!

    • Janko, pravo u srž! Tekst je jedan veliki ‘bulshit’ zamagljen tzv. slobodarskim idealima urbanog potrošačkog društva.

  2. Potez prijatelja koji vadi paklicu cigareta za nasim stolom u kaficu gledam samo kao novih pola sata ili sat mog nepotrebnog udisanja dima koji ce on napraviti. Ne zelim da udisem taj dim. Ni njegov, ni dim ostalih koji puse. Ako je vecina pusaca na ovom svetu, onda oni terorisu svojim dimom nas nepusace. Slobodno se izoluj, pusi i udisi svoj dim, ali nemoj mene da trujes njim. Sa druge strane, ako je vecina nepusaca na ovom svetu, ne moze se nikako reci da terorisemo manjinu pusaca, tako sto im ogranicavamo da ne mogu pusiti tamo gde boravimo i mi nepusaci. Ako oni imaju pravo da biraju da se truju, imam i ja pravo da biram da ne budem zatrovan posledicama njihovog izbora. Ocigledno je da je tekst pisan od strane pasioniranog pusaca, ali su neke teze nepotrebno zamenjene sa namerom da se iskrivi realna slika. Ja svojim nepusenjem ne ugrozavam neciji zivot. Ti svojim pusenjem ugrozavas moj. Dakle ti si kriv, ti se skloni i truj se sam. Kraj price.

    • Svaka vast na komentaru. Autor je potpuno zanemario zavisnost i odsustvo kontrole nad pusenjem. Znam mnogo ljudi koji nemaju novca da priuste to i voljeli bi da prestanu al jednostavno ne mogu. Pozdrav!

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.