U izdanju CFP Apostrof izašla je zbirka poezije književnice Rade Ilić „Sve je pesma“. Iako knjižarski izveštaji govore da se poezija gotovo uopšte ne čita, po broju onih koji je stvaraju, moglo bi se suditi da je stih mnogima „tajni duše znak“.

Već samim naslovom „Sve je pesma“ autorka se dobrim delom predstavila budućem čitaocu ove zbirke u kojoj je kroz nekoliko ciklusa maestralnom umešnošću zaokružila raznorodne, naizgled nespojive, teme koje su je zaokupljale, u skladnu celinu kojoj je svoje lirsko „ja“, svoju dušu dala kao najmanji zajednički imenitelj.

Bilo da iz dalekog sazvežđa Andromede šalje univerzalne poruke o prečesto zaboravljanoj suštini, bilo da nas kroz veliku životnu šetnju Trgom pesnika ili Ulicom boema  „korak po korak, kap po kap“ vodi tamo gde „grgori život“, ili da Ulicom zapovesti opominje „Ne odapinji luk, ne hitaj strelu, ne budi vuk“,  ona uvek i svagda, odlučno ali smireno slavi vrlinu, lepotu i ljubav.

Iako u njenim stihovima ima i dobrog i lošeg, dakle  svega onoga što čini život, Rada Ilić ne dozvoljava lošem i zlom da se razmahne. Svojim čvrstim uverenjima pretočenim u otmeno odmerenu misao ona ne daje krila nijednoj od slabosti ljudskog karaktera, s uverenjem da su sve muke ovog sveta u čovekovim rukama i da im upravo On – Čovek svojim (ne)činjenjem daje snagu i moć da postanu veće od njega ili ih zauzda u mali ograđeni prostor kojim može da vlada.

sve je pesma rada ilić

Upravo tako čini pesnikinja Rada Ilić iz čijih strofa gorčina nikad ne preliva imaginarnu crtu iza koje bi misao mogla da se otme kontroli. „Odbij sečiva moje volje i zlovolje štitom od milosti“, „Prekopaj srce da neizreciv bol ne bude seme za što se gomila za dane koji ostaju“ – samo su neki od vidno istaknutih natpisa u njenoj Ulici zapovesti. Rada Ilić smatra da se samo ličnim primerom može menjati svet i stoga je u svojim ulicama u kojima je izgradila sve što je neophodno za život vredan življenja, jasno obeležila putokaze:

„Treba znati

sebe prepoznati

Nije tako

dotaći se lako!

Ja te čujem,

čuješ li ti mene?“

Rada Ilić ne spada u gromoglasne i bučne pesnike koji dramatikom skreću pažnju. Njene reči ne ujedaju, ne bodu, ne bole, ne opterećuju i ne osuđuju. Zato što dolazi iz sveta harmonije i sklada, sa svojim bićem i prirodom, gde najveće, najteže i najsloženije istine svedene i razložene na najednostavnije forme, postaju lake i pitke za upotrebu, dobijajući na autentičnosti i snazi.

I taman kad se učini da je sve što je očekivao dobio, čitalac se, vođen putokazima, nađe u svetu iz kog je pesnikinja ponikla i iz kog se nikad nije iselila – Basnogradu, na trgu prepunom zelenila u kom se, kad se pažljivije oslušne, vode neprekinuti razgovori između jela, kupina, narova, hrastova, oraha, trski i ostalog biljnog sveta, tih naizgled nemih životnih saputnika.

A tik do njih, u Glavnoj ulici nastanili su se zečevi, kornjače, vukovi i lisice, koja smo nekad davno ostavili uspavane u basnama detinjstva, kad smo zaklopili korice poslednje pročitane bajke. Kao u mitološkim pričama, pred nama iskrsava čudesni svet  sa kojim smo nekad imali najtešnje veze, a kog smo se odrastanjem odrekli.

A kakav je tek život u tom svetu  prirode u njenoj poeziji!  Sve živi, diše i oseća, a pesnikinja sa prirodom ume da se saživi i u tom saživljavanju da je oseti. Ona zna i razume jezik kupina i oraha, trski i hrastova, zeca i kronjače,  lisice i vuka… I zna da su dobri odgovori na izazove savremenog doba upravo tu – na izvorištu samog života.

Stih Rade Ilić ima izuzetnu sugestivnost zbog koje se čovek poistovećuje, prima i prihvata njene velike i male poruke kao nešto svoje, nešto što mu je pesnikinja čudnom alhemijom prepoznala, na tren uzela, preradila tako da se bolje vidi, lakše shvati, da više ne boli, i najzad – opevala. U tom stihu njena pesnička uloga neretko je propovednička, jer se obraća mnogima koji, bez obzira što su bezimeni (ili možda baš zbog toga) prepoznaju sebe.

Njen  stih, pripada klasičnoj formi, bez eksperimentisanja sa modernim pesničkim izrazima. U njemu je sve „pod konac“  – od rime do jasne misli kojom je pesnikinja nužni haos kreativnog čina gde je ustrepetala emocija često i dugo tumarala vijugavim klancima upitanosti, neizvesnosti, osamljenosti, tuge, razočarenja, poraza, obmana, strepnji i čežnji, izbrušen i uobličen u jezgrovite stihove u kojima, tek sa pokojom primesom sete, žubori život.

Njen poetski univerzum satkan od raskošnih slojeva najtananijih vibracija ljudske duše ostvaruje onu hajdegerovsku tezu po kojoj je “pisanje uzimanje mere kojom pesnik kao najsvesnije ljudsko biće, dobija meru za širinu svoje suštine”.

Bolje od svih formalnih referenci određuju je redovi koje napiše i potpiše – oni su prava mera onoga što jeste. Lajt motiv - Pisanjem protiv kolosalnih banalnosti. Profil karijere: novinarstvo, Izdavaštvo, Public Relations, menadžment, marketing. Glavni i odgovorni urednik u izdavačkim kućama: Privredni pregled, Stylos Art-GK, CFP Apostrof, trenutno na poziciji generalnog sekretara UEPS-a. Stalna autorska rubrika “Biblioterapija” u časopisu Knjižar koja traje 18 godina i istoimeni blog. Konceptualno osmišljavanje i oblikovanje desetina edicija knjiga. Autor i priređivač knjiga: · Biblija na kesici za supu, Partenon, Beograd (2015) · Monografija „Naših dvadeset knjižarskih godina“, UKS, Beograd (2015) · Enciklopedijski rečnik građevinarstva i arhitekture, englesko/srpski, srpsko/engleski, Građevinska knjiga, Beograd, (2006, drugo izdanje 2008) · Sa zrnom soli (Mala enciklopedija velikih misli), Montena, (2003) · Leksikon stranih reči i izraza, JRJ, Zemun (osam izdanja) · Hajde svete budi dete, Montena, (2003). Dobitnik brojnih nagrada i priznanja.

1 COMMENT

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.