Rajner Marija Rilke, veliki nemački pesnik, rođen 1875. godine u Pragu, peva o smrti i umiranju, o bolu i patnji, o svemu što je čovekovo a čoveku nije strano. Izuzetan pesnik, novoromantičar, iz svoje ogromne prepiske ostavio je za sobom svoju slavna „Pisma mladom pesniku“ – koja upućuju mladog pesnika šta da čini, kako da se održi i učvrsti, kako da gleda pravo u oči užasu.

Njegovo pesništvo može da se podeli na tri faze: subjektivna, objektivna i subjektivno – objektivna faza. Pesnik kog interesuje ljudska čulnost, razum, emocionalnost. Veliki značaj daje umetnosti, odnosno, povezanosti umetnosti i poezije. Od kakvog je značaja umetnost za naše postojanje, i šta je poesis?

Rilke

Rilke piše o smrti, sopstvenoj smrti, ne bezličnoj. Smatra da život i smrt rastu zajedno. Smrt raste u nama, uvek smo dovoljno odrasli da umremo. Istovremeno sa životom raste i smrt. Pesnik koji je obeležio 20. vek, koji je smatrao da su stihovi iskustva, a pesma postojanje.

Pesnikova etička poruka, čista i opravdana, glasi: „Voleti je dobro; to je možda najteže što nam je zadato, ono krajnje, poslednje iskušavanje i ispit, rad za koji je svako drugo delanje samo priprema.“

Iz odgovara koje Rilke daje Francu Ksaveru Kapusu, možemo sagledati svet očima velikog nemačkog pesnika.

O umetničkom delu: „Ničim se jedno umetničko delo ne može manje dosegnuti nego kritičkim rečima: pri tom uvek dolazi do više ili manje srećnih nesporazuma. Sve stvari nisu tako shvatljive i izrecive kako bi najčešće hteli da nas ubede; većina događaja ne može se iskazati, oni se odigravaju u prostoru u koji nikad nijedna reč nije stupila, a ponajmanje se mogu iskazati umetnička dela, tajanstvena bića čiji život traje uz naš život koji prolazi.“

„Postoji samo jedno jedino sredstvo. Udubite se u sebe. Istražite razlog koji vas goni na pisanje; ispitajte da li je on raširio svoje korenje po najskrivenijoj dubini vačeg srca, priznajte samom sebi da li biste morali umreti kad bi vam pisanje bilo uskraćeno.“

O umetniku: „Nositi u sebi koliko je potrebno za razvoj pa onda dati plod – to je sve. Pustiti da se svaki utisak i svaki začetak osećanja dovrši sasvim u sebi, u tami, u neizrecivom, i sa dubokom skrušenošću i strpljenjem sačekati čas rođenja jedne nove svetlosti: jedino to znači umetnički živeti, u poimanju kao i stvaranju.“

O roditeljima i odrastanju: „Jer oni koji su vam bliski, daleki su – velite vi – a to pokazuje da krug oko vas počinje da se širi. I ako je vaša blizina daleka, onda je vaša daljina već pod zvezdama i veoma velika; radujte se svom rastenju i razvoju, u koji ne možete nikog da povedete sa sobom, i budite dobri prema onima koji zaopstaju, oi budite sigurni i spokojni pred njima, i ne mučite ih svojim sumnjama i ne plašite ih svojim pouzdanjem ili svojom radošću, koje oni ne bi mogli da shvate. Trašite neku jednostavnu i odanu zajednicu sa njima, koja neće morati neminovno da se izmeni ako vi sami budete postali drukčiji; volite u njima život u tuđem obliku i budite trpeljivi prema ljudima koji stare i plaše se samoće, u koju vi imate poverenja. Izbegavajte da onoj drami koja je vazda napeta između roditelja i dece dodajete nove sukobe; ona istroši mnogo detinju snagu i iscrpe ljubav roditelja, koja deluje i zagreva i kada ne shvata.“

O osamljenosti: „Povući se u sebe i satima nikog ne sresti, – to moramo umeti postići. Biti osamljen, kao što smo bili osamljeni u detinjstvu kada su se odrasli kretali oko nas, zaokuplkjeni stvarima koje su izgledale važne i velike zato što su odrasli činili utisak tolike zaposlenosti, i zato što od sveg njihovog delanja ništa nismo shvatili. Dobro je biti osamljen, jer osamljenost je teška; okolnost da je nešto teško mora nam biti razlog više da ga i tvorimo.“

O ljubavi: „I voleti je dobro: jer ljubaj je teška. Voleti kaoo čovek čoveka: to je možda najteže što nam je zadato, ono krajnje, poslednje iskušenje i ispit, rad za koji je sve drugo delanje samo priprema. Zato mladi ljudi koji su u svemu početnici, još ne umeju voleti: oni to moraju da nauče. Celim bićem, svim silama, usredsređeni oko svog samotnog, uznemirenog srca čiji udarci streme uvis, moraju naučiti da vole. Voleti pre svega, ne predstavlja uopšte ono što se zove nestajati, predavati se i spajati sa drugim bićem (jer šta bi bilo spajanje neprečišćenog i nezavršenog, još nesređenog?); to je uzvišen povod za pojedinca da sazreva, da u sebi nešto postane, da postane jedan svet, svet za sebe drugom za ljubav, to je velik, neskoram zahtev koji mu se postavlja, nešto što da odabira i opredeljuje za daleka dostignuća.“

O svetu: „Svoj život moramo zamišljati I pirmati široko, koliko god možemo; sve, pa I nečuveno, mora u njemu da bude moguće. To je u osnovi jedina hrabrost koja se od nas traži: biti hrabar za najneobičnije, najčudnije što nas može zadesiti na našem životnom putu. Nemamo razloge da gajimo nepoverenje prema našem svetu, jer taj svet nije protiv nas. Ako u njemu ima užasa, to je naš užas, ako ima ponora, ti ponori pripadaju nama, ako ima opasnosti, onda mormao pokušati da ih zavolimo.”

O životu: „Puštajte da vam život ide svojim tokom. Verujte mi: život je u pravu, u svakom slučaju.”

piše: Dajana

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.