Zbirka pripovedne proze Rani jadi, zajedno sa romanima Bašta, pepeo i Peščanik, čini celinu nazvanu Porodični ciklus ili Porodični cirkus, koji se pod ovim naslovom formira tek 1993. godine. Premda hronološko nastajanje ovih dela nije istovetno njihovom položaju u okviru Ciklusa, nesumnjiva srodnost tema i motiva čini ih neospornom celinom i amalgamom Kišovog stvaralačkog opusa.

Obrisna predstava očeve figure u Ranim jadima

Proznа zbirka Rani jadi često se naziva embrionalnom knjigom Porodičnog ciklusa, i zaista, ovo delo je samo okvir koji će biti popunjen tamnim mesom intimnog porodičnog života, a jedino tako i biva spreman da bude shvaćen u celini.

Rani jadi sastoje se iz devetnaest proznih celina različite dužine i različite pripovedne tehnike. I pored pozadine u kojoj jezovito naslućujemo užase rata, oni u zbirci nisu u potpunosti eksplicirani, no su teme začuđujuće svakodnevne, a događaji bez naglašenog dramskog naboja. Možda je ovo objašnjeno upravo samim podnaslovom ove pripovedne zbirke – za decu i osetljive – koji je parafraziran stih Maksa Žakoba, francuskog pesnika na međi simbolizma i nadrealizma.

danilo kiš
Danilo Kiš

Možda otuda i dolazi Kišova viđenje rata, i, uopšte, sveta u ovome delu. Možda otuda opredeljenost za jedan, iako vanredno senzibilan, ipak detinji doživljaj i pozicioniranje istog u centar narativne strukture.

Jedan od najintrigantijih likova Porodičnog ciklusa, čiji patnički usud samo naslućujemo u Ranim jadima, a temeljno upijamo u romanima Bašta, pepeo i Peščanik, jeste lik, odnosno figura oca dečaka Andreasa Sama, Eduard Sam, čija je tragičnost konzistentno implementirana u oblikovanje pripovednog sveta.

Predstavljanje očevog lika izvedeno je postupno, to su katkada samo nejasni prosevi onoga što će biti docnije razvijeno, jer Rani jadi samo podstiču pitanja o misterioznoj očevoj figuri, ali ne daju odgovor ni na jedno od njih.

Jedan takav obris srećemo u priči Igra. Eduard Sam posmatra svog sina u igri i, sa neskrivenom perfidnošću, želi da svojoj supruzi pokaže ovu dečju grešnu uobrazilju, koju doživljava kao sopstveni trijumf:

Moram pokazati Mariji Maksa Ahašveroša, trgovca guščijim perjem. Nije znao zašto, ali imao je potrebu da je vređa. …Treba da joj pokažem kako teku ponornice krvi. Kako Andreas nije zapravo njen Plavi Dečko (kako ona misli), nego njegova krv, unuk Maksa Lutajućeg. A to će je zaboleti.

Ima nečega gotovo mazohističkog u slici oca koji likuje nad trijumfom svog porekla u ponašanju sina, porekla malograđanskog, jevrejskog, lihvarskog, porekla koje i sam prezire. Upravo to izražava paradoks i kompleksnost ove figure, koja istovremeno oseća bol i nasladu usled ovoga saznanja.

U priči Serenada za Anu kratka uvodna rečenica zapravo govori mnogo o dečakovom odnosu prema ocu, ali i anticipira njegovu propast:

Čuo sam neki žagor i pomislih da su došli da ubiju mog oca.

Ovim se ličnost oca prvi put prikazuje kao ličnost sklona poroku i padu, premda je to samo implicitno nagovešteno, jer u samoj priči nema daljeg razvijanja ove tematike.

I u Priči o pečurkama javlja se slična napomena; Gospodin Horvat ukazuje gospođi Sam na činjenicu da su ona i njena deca ubrali otrovne pečurke, a potom govori:

Gospode, da nisam naišao na vreme, od ove bi čestite porodice ostao samo onaj ludi otac!

Odsustvo oca primećuje se tek u priči Čovek koji je dolazio izdaleka. Dečak čoveka koji sa ženom i mazgama dolazi izdaleka, nakon prolaska vojnika, pita da li je negde sreo njegovog oca, a ovom prilikom daje se i podroban fizički portret:

Rekao sam mu da je moj otac visok, pomalo pogrbljen, da nosi crni šešir sa tvrdim obodom, naočari sa gvozdenim okvirom i štap sa šiljkom. „Odveli su ga pre dve-tri godine“, rekoh, „i od tada nemamo nikakvih vesti o njemu.“

Ova slika oca nadalje se upotpunjuje, gotovo gradativno, dok dečak iščekuje odgovor čoveka:

Išao je pomalo smešno, jer je imao ravne tabane… Kada je otišao od kuće imao je na sebi gerok i tamne pantalone sa svetlim štraftama. Kosu je češljao po sredini i imao je visoki okovratnik od kaučuka.

Kulminacija ovakve predstave oca jeste podsmeh čoveka-putnika, on pomišlja da se dečak šali; ovim otpočinje prikaz figure oca kao figure klovna, figure prerušavanja i travestije, kao nekoga čija sama neobična spoljašnjost svedoči o tragikomičnosti njegove ličnosti, a ovakav prikaz figurira i kao parodija autoriteta uopšte.

Pripovetka Iz baršunastog albuma govori o očevoj smrti; strina Rebeka dolazi sa ovom vešću i apsolutno uzdrmava dotadašnju veru u besmrtnost malog Andija Sama. On u pantomimi strine vidi i način na koji je njegov otac umro i time se najednom otvara kvintensencija očeve figure, viđena očima sopstvenog sina:

Sve mi se čini da je taj zlobni prizvuk poticao iz želje da mi se saopšti činjenica da moj otac ne samo što nije umro kao heroj, s nekom besmrtnom rečenicom na usnama, koja će se pamtiti i navoditi kao primer filozofskog držanja i mudre hladnokrvnosti pred licem velike smrti, nego naprotiv, da je pred svojim dželatima… Oh, ne sumnjam. Zacelo beše naslutio značenje opake igre u koju ga behu uvukli, i kad su ga stavili na levu stranu, među žene i decu, među bolesne i nesposobne za rad – (jer on je bio sve to istovremeno, veliki bolesnik i histerična žena, žena bremenita od neke večne i lažne gravidnosti kao od nekog golemog tumora, a bio je i dete, veliko dete svoga doba i svoga plemena, kao što je bio i nesposoban za rad, za svaki rad, fizički i umni podjednako, jer se krivulja njegove genijalnosti i njegove aktivnosti opasno izvijala i dospevala tako, u svojoj kružnoj putanji, do polazne tačke, do apsolutne nule, do svoje potpune negacije)…

Prilikom selidbe Andi Sam nosi sa sobom ostatke svoga oca, jedine dokaze njegovog postojanja na zemlji: fotografije i dokumenta, krštenicu, školska svedočanstva, prepise sudskih parnica, papire Fabrike četkarskih proizvoda u Subotici koju je doveo do bankrotstva, pisma (Veliko i Malo zaveštanje), otpusnicu iz bolnice u Kovinu, kao i Kondukter autobuski, brodarski, železnički i avionski…

Pitanje nasleđa još je jedna od opsesivnih Kišovih tema, premda nije neposredno eksplicirana. U vezi sa ovim je i pitanje testamenta, očevog zaveštanja, odnosno pitanje celokupnog sistema paternalističke geneologije nasleđivanja sa oca na sina.

U normalnim okolnostima sin bi trebao želeti ili da bude kao otac ili da njegov autoritet slomi. Kod Kiša, međutim, dolazi do prekida u patrijarhalnom procesu nasleđivanja, u tradicionalnom sistemu identifikacije. Otac ne samo da nije autoritarna figura, no je i sam poput deteta, nesiguran, zanesen, nesposoban za suočenje sa stvarnošću. A u ovakvim okolnostima, on biva smatran nedoraslim svojoj životnoj ulozi: ulozi roditelja – zaštitnika porodice.

Sećanjem na minulu istoriju jednoga doba, na lutalačku istoriju svoga oca, Rani jadi privode se kraju, time se upravo nastavlja izgradnja očevog lika u romanu Bašta, pepeo, u kome je otac prikazan i kao erudita, a sinovljev odnos prema njemu prolazi kroz niz transformacija.

Konciznija popuna obrisnog očevog lika u romanu Bašta, pepeo

Očeva slika se otvara dok opsesivno piše nikom potrebni Kondukter autobuskog, brodskog, železničkog i avionskog saobraćaja; zavijen je plavim dimom svoje simfonije, zakrvavljenih očiju, nervozan i pripit. Ali i pored ovoga, dečak vidi kako oko očeve pripite i nikotizirane glave obleće zažareni svitac, blistava mušica njegova genija.

Poštovanje, divljenje prema ocu zapravo su inherentna želja za očuvanjem patrijarhalnog poretka.

Otac je lutalica, večiti putnik, svrgnuti ruski knez, kinofobični nomad, a njegov se nestalni, manično-depresivni karakter potvrđuje i menjanjem profesija, menjanjem adresa, hipohondrijom, melanholijom, panegozimom, alkoholizmom, itd.

Možda ovo mnoštvo identiteta svedoči o artificijelnosti svakoga od istih, jer Eduard Sam naposletku ostaje marginalizovana figura, nedokučiva tajna, ne samo društvenoj zajednici, nego i sopstvenom sinu.

Kada je reč o njegovom fizičkom portretu, poseban simbolički značaj ima očev šešir, koji je istovremeno i aristokratski i klovnovski, svedoči o gospodstvu, ali ga istovremeno i parodira. Do neprepoznavanja oca dolazi kada se sinu Eduard Sam ukaže upravo – bez šešira. Andreas tada oca, lišenog te isusovske krune, vidi kao lišenog svoje veličine, i ugleda. Prilikom povratka sa jedne od njegovih uobičajenih neurasteničnih avantura, predstava šešira korespondira sa naturalističkim elementima:

A u njegovom šeširu, koji leži na stolu kao neka crna vaza, raspada se kilo govedine koju je kupio još pre šest dana u Bakši i koju je nosio u šeširu od kafane do kafane, stiskajući je pod pazuhom. Evo već šesti dan. A na tom mesu, kao na mrcini, roj muva i jedna laži-pčela čije zujanje liči na daleku, vrlo daleku zvonjavu.

I ova naturalistička, groteskna pikturalnost u službi je predstavljanja očevog lika kao propalog čoveka, čoveka psihički i fizički izmučenog, poraženog u potpunosti. Dečak očevo lice vidi sa zastrašujućom jasnoćom:

Bila je to, međutim, tvrda, hrapava kora, rošava i masna kao od šminke, prošarana tankim modrim žilicama. Podočnjaci su bili omekli i naduti kao plikovi u kojima se mućka limfa.

Slične rableovske elemente sadrži i napomena da je njegovom ocu svako uzbuđenje izazivalo snažne poremećaje metabolizma i oblino izlučivanje tekućina. Simboličnu vrednost ima i očevo usekivanje u novine, presavijanje tih parčadi i bacanje iste, kao da ostavlja za sobom trag, iako možda trag izlučevina, ipak trag koji će svedočiti o njegovom putu, i kao takav biti dragocen, ako ne za čovečanstvo, onda sigurno za njegovog sina, nastavljača tog poretka.

Sam Danilo Kiš je, u jednom od svojih intervjua, rekao:

Otac je… dvostruko negativan lik, negativan u značenju odsutnosti i negativan u značenju književnog junaka. On je bolesnik, alkoholičar, neurastenik, Jevrejin, jednom rečju, idealan materijal za književni lik.

Disprezivna očinska figura u nestajanju ostavlja ipak značajan, ako ne i najznačajniji trag u svesti mladog Andreasa Sama. Očeva slabost, paroksizam bola u koji dospeva, bude u sinovljevoj svesti ambivalentna osećanja: sa jedne strane strah i sažaljenje, možda čak i gađenje, dok sa druge strane postoji želja da se očev legat prezervira, da se makar duhovno nasleđe ipak očuva, ali prethodno treba učiniti napor da se ta očinska figura, tako eterična, nepredvidljiva i nestvarna, uopšte dokuči.

Dečak traga za ocem i ta se potreba može poistovetiti sa njegovom potrebom za pronalaženjem sopstvenog identiteta, koji se ostvaruje u okviru očevog nasleđa. Na taj način, Andreas Sam, sin, postaje neka vrsta živog testamenta oca, Eduarda Sama, neka vrsta žive zaostavštine i kao takav, potrebno mu je da dokuči divlju prirodu svojih predaka, ili da barem pokuša.

Zato nestajanjem očeve figure pri kraju romana Bašta, pepeo, i samo pripovedanje prestaje, kao potvrda uzdrmanog paternalističkog poretka:

Otkako je genijalna figura mog oca nestala iz ove priče, iz ovog romana – sve se rastočilo, razuzdalo.

Destabilizacija sistema i samog odnosa otac-sin donosi svest o kraju jednog sveta. Zato mladi Andreas svog oca vidi kao svrgnutog plemića. Zbunjen je promenama, ali pokazuje želju za očuvanjem patrijarhalnog nasleđa, jer pad sistema, poretka znači pad sopstvenog sinovljevog identiteta.

Kakav se zaključak nameće nakon ovog prikaza očeve figure u dva dela Porodičnog ciklusa?

Da li je otac tiranin, pijani bezdušni sadista koji nije mario za svoju porodicu, i time nije izvršio svoju roditeljsku i zaštitničku dužnost?

Ili je on samo neshvaćeni boem, veliko dete, blistavi um čije su briljantne ideje bile previše za malograđanštinu, te su ga glupo odbacili kao špijuna i ludaka, plašeći se njegovog genija?

Za Kiša, on je sve ovo, i mnogo više. On ne pokušava da ga opravda, ali ni da ga osudi. On prikazuje slom autoriteta, slom čitavog jednog poretka, ali i taj slom, to odsustvo autoriteta, ta nemogućnost identifikacije, to odsustvo prisustva očinske figure, odsustvo najpre figurativno, a potom i doslovno, postaju esencijalni za identitet dečaka, sina jednog Eduarda Sama, koji je bio fantasta, slabić, mučenik, bolesnik – ali iznad svega – otac.

Piše: Milica Petrović

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.