Postoji puno pisaca koji su pored dela iza sebe ostavili i mnogo anegdota o svojim životima. Kada bi se za svakog iole dobrog pisca izvlačile beleške o njihovom delovanju i uticaju na društvo u kom su živeli, broj knjiga bi se udvostručio.
Remark, nemački pisac i novelista, proslavio se romanom Na zapadu ništa novo u kom je opisivao živote vojnika koji su učestvovali u Prvom svetskom ratu na strani Austrougarske i Turske vojske.
Remarkovo učestvovanje u ratu
On nije opisivao rat kao izveštači sa ratišta, ili razni novinari koji su sklapali priče na osnovu prepričanih i često izmišljenih anegdota. Remarkov izveštaj je bio malo drugačiji. Takvi detalji i takve emocije prenesene na papir sa punim pravom mogu da nose epitet jedinog i pravog izveštaja koji je u to vreme trebalo da bude napisan.
Roman nije napisao na samom ratištu. Kao rezervista poslat je na deo ratišta koji je važio za glavnu pozornicu i mesto na kom će se određivati tok i intenzitet rata kao celine. To je u ovom slučaju bio Zapadni front. Potez od Nemačke prema Francuskoj i zemljama Beneluksa – Remark je opisao taj pakao.
Kada je zadobio povrede od eksplozije granate sklonjen je sa ratišta dok se nije potpuno oporavio. Bio je u jednoj Nemačkoj bolnici i tu napisao svoju prvu novelu The Dream Room.
Kada se rat završio bavio se raznim poslovima, a svi su bili nekako povezani među sobom. Knjiga se uvek provlačila kao stvar oko koje se sve vrtelo. Pored toga što je pisao bio je i učitelj, što mu je bio neostvareni san iz detinjstva.
I znam, sve što sada, dok smo u ratu, kao kamen tone u nas,
posle rata će uskrsnuti; i tek onda će početi obračunavanje na život i smrt
Nacisti protiv Remarka
Period posle rata je na njega pozitivno uticao. Bavio se poslovima koje je voleo, pisao je i važio za uglednog građanina. Iako potiče iz radničke porodice što znači da je sam morao da „probija put“, sudbina mu je zbog proživljene golgote za vreme rata vratila dug.
Na zapadu ništa novo, posvećen drugovima sa fronta koje je izgubio i onima čiji su životi upropašćeni, bio je „za nauk“ čovečanstvu da se više nikada ne ponovi Prvi svetski rat.
Roman je postao instant bestseler, prodat u više od milion kopija. Činilo se da ljudi uče lekciju, ali nije bilo tako.
Njegov pacifizam došao u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu. Poziv na trezvenost nije imao odziva, premalo ljudi je pronalazilo pozitivnu stranu u njegovom razmišljanju, neko iz ubeđenja, a neko iz straha.
Uglavnom, društvo je uspelo da uzdrma Remarkov status u Nemačkoj početkom tridesetih godina. Nacistička partija je jačala velikom brzinom, a njihovi ideali su se itekako kosili sa razmišljanjem ono malo trezvenih ljudi među kojima je bio i sam Remark. Pod velikim pritiskom javnosti i propagande koja je bila aktuelna, nacisti javno spaljuju sve Remarkove radove.
To je bio početak javnog linča i još jedne borbe koju je morao da vodi protiv svoje volje. Razlika je u tome što je ovo bila njegova lična borba protiv mašine koja je rasla na temeljima i zemlji za koju se on borio. Očekivajući zasluženu slobodu, pretila mu je sušta suprotnost. Anti-Remark kampanja se nastavila.
U javnost je pušten dokument koji je pokazivao da Remark u stvari nije ni učestvovao u Prvom svetskom ratu i da je sve njegova izmišljotina. Optužbama je prethodila i njegova odluka da promeni svoje ime u Remarque koje pre rata bilo u prisutno u njegovoj familiji.
Ubeđujući javnost da ime Remarque vodi poreklo od francuskih Jevreja, nacisti su uspeli da nateraju Remarka da napusti Nemačku.
Čovek koji se borio za svoju državu postao je neprijatelj iste. Talenat i kvalitetan duh čoveka je bio na samoj ivici da bude ugašen zauvek. Vođeni slepim verovanjem u svoje bolesne ideale, društvo tog vremena nije imalo želju za pokajanjem niti razmišljanjem o svojim postupcima.
Remark, želeći da prosvetli ljude i njihove nerazumljive nagone, probudio je u njima kontraefekat. Ipak, uspeo je da svoj život zadrži pod kontrolom. Emigrirao je u Sjedinjene Države i tamo stekao jaku reputaciju i renome kakav zaslužuje. Nastavio je da piše i pozitivno deluje na ljudsku svest. Svest kojoj su uvek dobrodošli ispiti zrelosti.
BITKA KOD VERDENA
Više od godinu dana posle početka prvog svetskog rata, nastalo je zatišje na zapadnom frontu. Savezničke francuske i britanske jedinice borile su se protiv nemačkih jedinica na suprotnim stranama linije rovova, koja je presecala Evropu od Lamanša, preko Belgije i istočne Francuske do neutralne Švajcarske. Godine 1915. desetine hiljada savezničkih vojnika poginule su pokušavajući da povrate svega nekoliko kvadratnih kilometara teritorije. Erih fon Falkenhajm, šef nemačkog generalštaba, verovao je da će mu takav pokolj pomoći da dobije rat. On je jednostavno naumio da natera francusku vojsku da “iskrvari do smrti” pod kišom nemačkih granata na poprištu koje je odabrala nemačka vojska.
Front koji je izabrao bio je u blizini čuvenog utvrđenog grada Verdena. Tu, nekih 200 kilometara istočno od Pariza, isturena francuska linija je bila ranjiva. Zbog istorijskog značaja Verdena i njegovog položaja, Falkenhajm je bio uveren da će Francuska upotrebiti svakog raspoloživog čoveka da bi ga odbranila. Znao je da sam Verden brane tri grupe masivnih utvrđenja na šumovitim proplancima iznad reke Meze. Na sve to je računao u svojim planovima.
Početkom 1916. Nemci su uputili gomile ljudi i municije u sektor Verdena. Veliki topovi su dovlačeni putem deset, u tu svrhu izgrađenih, železničkih pruga, i na kraju je 1.200 topova preteći stajalo na frontu dugom 12 kilometara. Rezervna municija i jedinice stizale su vozovima, sve dok 140.000 vojnika nije rašireno. Ova velika operacija je bila obavijena potpunom tajnošću. Duboko pod zemljom iskopani su betonski tuneli da bi se u njima sakrile jurišne jedinice, a nad zemljom je ostavljeno ono što je izgledalo kao slabo držana linija. Nemački ratni avioni su nadletali front da bi sprečili da francuski vazdušni izviđači primete koncentraciju nemačke vojske.
Dvadeset prvog februara 1916. nemačka Peta armija je napala istočnu obalu reke Meze. Prvo je otvorila najjaču artiljerijsku vatru u istoriji. Brzometna poljska artiljerija, postavljena na svakih 130 metara, počela je da tuče francuske rovove. Istovremeno, teški minobacači i džinovske “velike berte” gađale su utvrđenja.
Ceo francuski front je tutnjao i podrhtavao; nestao je ispod dima i dignute zemlje, jer su ga Nemci obasipali sa 100.000 granata na sat. Granate su duboko izrovale zemlju, posvuda napravile kratere i uništile francusku liniju fronta.
Popodne je nemačka artiljerija umukla. Tada je jurnula nemačka pešadija. Plamen je sukljao iz njihovih plamenobacača – ovo strašno novo oružje je obeshrabrilo Francuze.
Do kraja dana dve francuske divizije, koje su zajedno brojale 26.500 ljudi, imale su 16.000 poginulih i ranjenih.
Francuska linija fronta počela je da se raspada. Sledećeg dana Nemci su brzo zauzeli drugi francuski položaj. Alžirci i Marokanci, koji su došli kao pojačanje – pobegli su s bojnog polja. Dan kasnije, šačica Nemaca je zauzela moćno utvrđenje Duomon. Francuzi su se prenerazili. Panika je zavladala.
Paniku je zaustavio Filip Peten. Ovom novom zapovedniku Verdena je pomoglo snažno pojačanje. Peten je počeo da tuče nemačke jedinice severno od Duomona bočnom artiljerijskom vatrom.
Sada su obe strane bile neraspletivo vezane u čudovišnoj bici iscrpljivanja. Sledeći čin počeo je 6. marta, kada je nemački vrhovni zapovednik Erih fon Falkenhajn dozvolio juriš na brda iznad zapadne obale Meze.
Bitka za zapadna brda besnela je i tokom aprila i maja. Devetog aprila nemačke jedinice dopru do jednog nižeg grebena brda Mortom. Kako su artiljerije obe strane otvorile vatru na suprotne grebene, vrh brda je sukljao kao vulkan.
Nemci su zauzeli Brežuljak 304 i Mortom. Zbog neprekidnog bombardovanja u toku dva dana i jedne noći, francuski branitelji sa Brežuljka 304 bili su lišeni pojačanja. Od jednog bataljona ostala su tri čoveka, a sve zajedno poginulo je 10.000 francuskih vojnika.
U isto vreme, krajem maja, istočno od reke Meze vojnici francuske Pete divizije su strašno postradali. Prvog juna pet nemačkih divizija počelo je da tuče put za Verden. Za nekoliko dana osvojili su Vo i ućutkali branioce utvrđenja.
Borbe su se vodile i na drugim frontovima. Francuska vojska je stalno osvežavana zamenom ljudstva. A istovremeno, Nemci su morali da se suoče s ofanzivom na Somi, koju je više na severu, 1. jula, počela belgijska vojska.
Nemački napadi su prestali, a bojištem je zavladala čudna tišina.