Empatija, stanje duha koje predstavlja izričitu suprotnost simpatiji, postala je srž moralnosti čovekovog sveta. Ona je postala obeležje plemenitog duha, temelj pravičnosti i put ka dostizanju najvišeg ljudskog ideala – naše suštinske humanosti.

Ipak, ovakav koncept empatije star je tek nešto više od jednog veka, a njegovi koreni potiču iz umetnosti. U pokušaju da se razume zašto i kako umetnost deluje na čoveka, tokom prvih godina XX veka je pojam empatije ušao u moderni leksikon kako bi se opisao misleni čin projektovanja pojedinca u umetničko delo.

Neobično prijateljstvo Rilkea i Ogista Rodena

Ogist Roden bio je uveliko proslavljen vajar krajem XIX i početkom XX veka, i postao je inspiracija mnogim mladim umetnicima, među kojima je bio i Rajner Marija Rilke.

Tražeći učitelja, mentora i usavršavanje, mladi i ambiciozni Rilke, i dalje inspirisan Rodenom, putuje u Pariz kako bi o njemu napisao monografiju.

Dok je Roden bio racionalni Francuz u šezdesetim godinama, a Rilke tek dvadesetogodišnji nemački romantičar, ove razlike nisu osporile i uticale na nastanak prijateljstva između dva velikana.

Roden je ostavio veliki uticaj na Rilkea, koji je potom duboko poštovanje koje je do kraja svog života osećao ispoljavao u pismima objavljenim u njegovoj poznatoj knjizi „Pisma mladom pesniku“.

Pisma su bila namenjena devetnaestogodišnjem šegrtu Havijeru Kampusu, koji je želeo da postane pesnik, a Rilke nije štedeo reči za svoje oduševljenje prema svom velikom mentoru.

Rilke i Roden
Rilke i Roden

Međim, kao i većina umetnika, i Roden i Rilke bili su fokusirani na sebe, sopstveni razvoj i svoju umetnost. Postojala je određena hijerarhija i razlika između učitelja i učenika, a pritisak masovne kulture na živote pojedinaca je rastao.

Jedno mišljenje koje su poznati vajar i pesnik delili bilo je o pozivu umetnika – da bi on trebalo da bude najuzvišeniji, i nijedan odnos, obaveza ili porodica ne bi smeli da mu stanu na put.

Pitanje o tome koliko bi jedan veliki umetnik trebalo da ceni drugog, da ceni umetnost, porodicu ili prijatelje, bilo je pitanje empatije, osećanja koje ni Roden, ni Rilke ni mnogi drugi umetnici nisu mogli da u potpunosti razumeju i osete, sve dok ga nije bolje definisao jedan filozof nove generacije.

Otkriće empatije

Osmišljanje ovog pojma bio je produkt neobične saradnje nemačkog doktora Vilhelma Vunta, koji je bio osnivač psihologije kao nauke koju poznajemo danas, i filozofa Teodora Lipsa.

Tražeći način da razume razlog zbog kog umetnost tako snažno deluje na nas, Lips je stvorio tada radikalnu hipotezu o tome da moć tog uticaja nije u samom umetničkom delu, već ga stvara lično posmatrač, tokom čina posmatranja.

Onog trenutka kada posmatrač prepozna sliku kao lepu, ona evoluira iz objekta u umetničko delo. Stoga čin posmatranja postaje kreativni proces, a sam posmatrač je umetnik.

Teodor Lips
Teodor Lips, filozof i osnivač moderne filozofije

Lips je naziv za svoju teoriju pronašao u doktorskoj disertaciji nemačkog studenta estetike, Roberta Višera. Termin za proces koji je Višer nazvao „einfühlung“ kasnije je usavršen i preveden kao empatija, koristeći se starogrčkom rečju empathiea, i označavao je projektovanje ljudskih osećanja, ideja i uspomena u predmet njihovog posmatranja.

Za Višera, einfühlung je objašnjavao zašto umetničko delo tera posmatrača da se podsvesno stopi sa njim, i povezao ovaj pojam sa somatskim efektima imitacije, poput zevanja i smeha.

Lips je definisao ono što je Tolstoj nazivao „emotivnom zaraznošću umetničkih dela“.

Empatija u umetnosti

Pola veka nakon toga, prilikom jedne od svojih izložbi, američki slikar Mark Rotko je izjavio:

„Ljudi koji plaču pred mojim slikama doživljavaju isto ono religiozno iskustvo kroz koje sam ja prolazio dok sam slikao.“

Empatija je objasnila zbog čega se ljudi ponekad izgube u snažnom umetičkom delu. Kada je umetničko delo efektno, ono povlači posmatrača izvan opipljivog sveta, a posmatrač povlači svet u sebe.

Empatija je ono što čini da crvena boja izgleda kao krv koja teče našim venama, i da naslikano plavo nebo napuni naša pluća vazduhom.

Ako posmatramo kamen, moramo osetiti da i sami postajemo taj kamen, da osetimo njegovu težinu. Posmatrati sa empatijom znači gledati ne samo očima, već i kožom i celim svojim bićem.

Čovek u galeriji posmatra sliku

Koncept empatije, naravno, nije bio nov i nepoznat čoveku, ali je Lips uspeo da izabere prave reči i način da ga opiše i uvede u kulturu.

Rilke se, oduševljen ovim konceptom kao posmatranjem ne samo umetnosti, već života uopšte, prijavio na Lipsov kurs estetike čim je stigao u Minhen. Ushićeno je pisao pismo prijatelju o božanskom, divnom i uzvišenom načinu na koji je tada počeo da posmatra svet. Verovao je da kroz empatiju čovek može da se oslobodi usamljenosti sopstvenog uma.

Rilkeova neverovatna sposobnost osećanja empatije bila je istovremeno njegov najveći poetski dar, i njegov najveći teret, a upravo je umetnost empatije, nakon što ju je spoznao, bila ono što je Rilkeovim „Pismima mladom pesniku“ dalo trajnu duhovnu vrednost.

Kako je empatija dobila značenje koje danas ima?

Iako je empatija nastala kao pojam koji se dovodio u vezu sa posmatranjem umetnosti, ona je postala deo popularne kulture zahvaljujući psiholozima, umnogome zbog ukrštanja raznih umetnosti i nauke na početku XX veka.

Tada mladi profesor, Sigmund Frojd, 1896. godine pisao je pisma svom prijatelju i u njima iskazivao svoje divljenje Lipsovim učenjima. Želeo je da nadmaši Lipsova istraživanja predloživši ideju da psihoanalitičari treba da prihvate empatiju kao sredstvo i način razumevanja pacijenata.

Premda je empatija danas zasitila moderne leksikone toliko da se je počela da gubi svoje iskonsko značenje, u Rilkeovo doba, ovaj koncept je bio potpuno nov i uzbudljiv zbog uzvišenog smisla koji je predstavljao.

Osmišljanje empatije odgovaralo je mnogim promenama u umetnosti, filozofiji i psihologiji Evrope sa kraja XIX veka, a ona sama je promenila način na koji su umetnici gledali na svoja dela, kao i način na koji su se posmatrači sa tim delima povezivali generacijama kasnije.

Umetnost posmatranja suštine

Empatija je predstavila postojanje pojedinca u drugom obliku i na drugom mestu, i dovela do zaključka da ako smo sposobni da vidimo sebe u umetničkom delu, možemo videti sebe i u drugoj osobi, i obrnuto.

Višerov einfühlung ili Lipsova empatija objasnili su način na koji ljudi doživljavaju sebe unutar predmeta posmatranja, kao i da čin posmatranja nije samo pasivno upijanje informacije, već celokupna živopisna spoznaja.

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.