Pesma Polubauk polukruži poluevropom grupe Bijelo dugme objavljena je 1983. godine. Bila je jedan od hitova sa albuma Uspavanka za Radmilu M.

U refrenu se nižu stihovi:

„hej ni rokenrol
ne moze sjedečke
mora stoječke
i glasno što glasnije
forte fortissimo
jako

il nikako“

Pesma je potpuno beznačajna; tekst se ne odmiče od pubertetskog poziva: „sve ili ništa“ (uzgred, shvaćenog na sasvim pogrešan način), koji u životu zrelog bića gubi svaki značaj. Ozbiljni slušaoci rokenrola verovatno joj nisu poklonili previše pažnje. Refren, dakle zaključak pesme, koji govori o tome da se ne može biti roker polovično, to jest sedeći na bini, mogao bi da nas uputi ka zaključku da je u rokenrolu najvažnija – poza. Srećom, rokenrol je nešto drugo.

Jedini čovek jugoslovenskog rokenrola koji je tih godina svoje nastupe izvodio sedeći na stolici tokom čitave svirke bio je Serđo Blažić, pevač grupe Atomsko sklonište.

Brižljivo čuvani razlozi

Grupa Atomsko sklonište je 1983. godine i sama dostigla zavidnu popularnost. Neizbežni pratioci takve popularnosti – priče koje su pratile grupu, intervjui, portretisanja – nisu donosili pravu sliku stvari, pa je istina o razlozima za statičnost i sedenje na nastupima Serđa Blažića postala poznata tek posle njegove smrti 1987. godine.

Čak i tada, ta priča nije široko publikovana, pa većina slušalaca grupe ni danas ne zna mnogo o tome. Ono što su članovi grupe Atomsko sklonište brižljivo krili, da to ne bi skrenulo pažnju sa muzike i poruke koju su Atomci njome emitovali, bila je strašna činjenica da Serđo boluje od raka limfnih žlezda, poznatog kao Hodgkinov limfom.

Atomsko sklonište i poezija

Grupa Atomsko sklonište osnovana je 1977. godine, na prilično netipičan način. Članovi budućeg Skloništa, Bruno Langer i Serđo Blažić, imali su iza sebe već više pokušaja stvaranja rok benda, no nijedan od njih nije uspeo da dostigne željeni nivo. Nešto je nedostajalo.

U novembru ili decembru 1976. njih dvojica su na pulskom šetalištu prišli Bošku Obradoviću, pesniku i organizatoru kulturnih manifestacija, s predlogom za saradnju. Njemu se ideja dopala, obećao je da će im dati tekstove. Bila je to verovatno prva rok grupa kod nas koja se okupila oko pesnika. Uobičajeni način za pisanje tekstova u to vreme kod mnogih bendova bio je taj da se tekst uklapa na već iskomponovanu muziku, otud i mnoge nezgrapnosti u tekstovima čak i veoma popularnih sastava. Takvu koncepciju su donekle osamdesetih razbili stvaraoci kao što su Džoni Štulić i Bora Đorđević, praveći muziku za svoje bendove na oba načina – nekad počinjući od teksta, nekad od gotove kompozicije.

Za Bijelo dugme su tekstove pisali različiti autori, zato i postoji vidljiv nesklad u njihovom stvaralaštvu. Dok je tekstove za njih pisao Duško Trifunović, nastale su nezaboravne pesme kao: Pristao sam biću sve što hoće, Šta bi dao da si na mom mjestu, Tajna veza, itd. No, bez tog neophodnog elementa kao duhovne okosnice, lako su skliznuli u nešto daleko ispod nivoa pomenutih pesama, osrednje, palanačko, prosto, kao što je slučaj sa pesmom Polubauk polukruži poluevropom. Tekst za ovu pesmu pisao je sam Goran Bregović, kao i za većinu na albumu Uspavanka za Radmilu M.

Apokalipsa, otuđenost, hladni rat, čovek u izgnanstvu

Atomsko sklonište je bio jedini bend čija je koncepcija bila sasvim drugačija – sve je počinjalo od teksta, dakle od poezije koja nije pisana sa ciljem da bi se uklopila u muziku, da postane muzička numera. Tekstovi Boška Obradovića doneli su drugačiju tematiku jugoslavenskom rokenrolu. Kritičari tog vremena navodili su te tekstove kao slabu tačku benda – kao nešto što ne dozvoljava da bend dostigne popularnost Bijelog dugmeta ili Riblje čorbe.

Apokaliptični, upozoravajući, provokativni, usmereni na borbu protiv svih oblika otuđenosti, antiratni ali i antikonformistički, proročki (gledano iz današnje perspektive), ovi tekstovi nisu donosili čoveku ondašnje „Juge“ zabavu ni opuštanje.

Na koncertima, članovi benda su nastupali okruženi bodljikavom žicom, u pocepanoj odeći, praćeni pirotehnikom, ili sa stotinama otvorenih kišobrana koji su bili simbol zaštite. Serđo je, statičan na sceni, u centru tako osmišljene scenografije, simbolizovao nemoćnog, otuđenog, nezaštićenog čoveka savremenog doba. Sa koferom pored sebe izgledao je kao prognanik, izbeglica, beskućnik.

Jedan od tekstova Boška Obradovića, Otkrio sam dijagnozu, priča i njegovu kao i sveopštu priču o nevažnosti pojedinca u sistemu kojim vladaju drugi principi – antihumani, pogubni po Zemlju i ljudski rod.

Život sa dijagnozom

Serđo je svoju dijagnozu znao još od 1971. godine. To ga nije sprečilo da uđe u sastav Atomskog skloništa, snimi sa njima desetak albuma, održi velik broj koncerata (sedeći) i neretko direktno sa koncerta otputuje u Ljubljanu, gde je lekovima, zračenjima i hemioterapijama sprovođeno njegovo lečenje.

Yugopapir 1983. objavljuje njegov portret:

„Na sceni Serđo uglavnom sedi, ne pokreće se, ne skače, ne zove publiku svojim kretnjama, ali i te kako, uz pomoć ostalih „Atomaca“, uspeva da digne temperaturu i do tačke ključanja.

Serđo sedi jer ima problema sa levom nogom, tačnije kukom. Neki to znaju, drugi nisu sigurni, načuli su tek o tom njegovom hendikepu, a treći pričaju da je to samo „maska“, Serđov imidž.

Šta je prava istina?

Godine 1971. Serđo je doživeo tešku automobilsku nesreću u kojoj mu je noga ozbiljno povređena. Međutim, lekari nisu na vreme primetili da mu je tom prilikom veoma oštećena hrskavica u zglobu levog kuka. Vremenom je počela da se suši… Godina 1978. donosi prve ozbiljne bolove. Hod postaje sve teži. Na sceni uglavnom sedi. Van scene počinje da koristi štap.

Ali, Serđo se ne predaje…

I dalje obavlja sve poslove, ničim ne pokazuje svoj hendikep, ne podnosi sažaljenje, samo to ne.

Prilikom poseta Americi, gde „Atomci“ sve češće borave, započinje sa lečenjem, u kliničkom centru u Ljubljani takođe.

Po savetu lekara podvrgava se veoma ozbiljnoj kuri mršavljenja. Za kratko vreme skida 24 kilograma. Mora, jer mu težina još više otežava položaj levog kuka.“

Autobiografija

Nakon njegove smrti objavljena je nepotpuna autobiografija, koju je Serđo diktirao „u pero“ prijatelju i novinaru Armandu Černjulu. Pre nego što je izdiktirao sve što je želeo, napustio je „Atomce“ i svet. Jedna od rečenica koju je zapisao novinar glasi:

„Molim te, nemoj me praviti herojem, nisam ja taj.“

Prijatelji Serđa Blažića i lekari koji su ga lečili proglasili su godine koje je proveo sa „Atomcima“ svojevrsnim čudom – muzika koju je voleo iznad svega održala ga je u životu duže nego što je iko pretpostavio na početku bolesti.

„Bio sam teški bolesnik koji je želio živjeti, što nije bilo moguće bez pjevanja!“, rekao je Serđo u biografiji.

Nakon jednog beogradskog koncerta odvezli su ga u kolicima na aerodrom, pa odatle pravo u Ljubljanu. Živeti za ono što voliš, živeti za rokenrol uprkos najtežoj bolesti – nije li to ono „sve“ iz pitanja „sve ili ništa“? Ne čine li nam se rokenrol mangupi pomalo bledim uprkos skakanju i divljanju na sceni, nekad i sa krajnje besmislenim tekstovima i pojednostavljenim rifovima, sračunatim samo na to da privuku pažnju širokih narodnih masa, željnih zabave i provoda? A rokenrol je ono pravo tek kad je ceo život…

Polubauk, koji je odavno zaseo na teme ne samo Evropi nego i čitavom savremenom svetu, ogleda se u prihvatanju osrednjosti i kojekakvih nusproizvoda za nosioce kulture.

A rokenrol nije poza. Rokenrol može i sedeći.

Piše: Jadranka Milenković

POSTAVI KOMENTAR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.