Nakon što se probudio mamuran u nepoznatom moskovskom ulazu i opremio alkoholom za putovanje, naš glavni junak, Venjička Jerofejev, kreće vozom iz Moskve u nekih 120 km udaljeno mesto Petuški.
O, najbespomoćnije i najsramnije vreme u životu mog naroda − vreme od svitanja do otvaranja prodavnica.
Svi mi kao da smo pijani, samo svako na svoj način, jedan je popio više, drugi manje. I kako na koga deluje: jedan se smeje u oči ovome svetu, a drugi plače na njegovim grudima.
Kuda ide voz Venjičke Jerofejeva?
Petuški za njega nisu tek prostorna odrednica, već raj, utopijsko mesto, gde ptice nikada ne prestaju da pevaju, a njega čekaju voljena žena i dete.
Sama činjenica da je glavni junak nekuda krenuo vozom na početku dela, a da je to delo ruske književnosti, nagoveštava nam da se njegov pohod neće dobro završiti. Pomenimo tek Dostojevskog, Tolstoja, Pasternaka, Platonova…
Železnica u Rusiji nije sredstvo transporta. Nju doživljavaju kao jedan od mističnih simbola zemlje, pisao je Vjačeslav Kuricin. Voz je u ruskoj tradiciji nešto poput reke Stiks, vodi u zagrobni život, najavljuje prelazak iz života u smrt. U konkretnom slučaju, voz u kom se Venjička nalazi može se tumačiti i kao sovjetsko društvo i njegovo imaginarno kretanje napred.
Venjičkino putovanje je lirski monolog na principu toka svesti, u kom se on dotiče važnih egzistencijalističkih pitanja, religije, savremene politike, istorije, književnosti, a čitalac dobija sliku tadašnjeg ruskog društva, otrovanog komunizmom i obolelog od alkoholizma.
Nakon brojnih razgovora sa putnicima, halucinacija i prekida svesti od predoziranja pićem, Venjička shvata da se voz ne kreće iz Moskve nego u suprotnom smeru, i vraća se nazad, ka Moskvi.
Iako napisana 1970. godine, sovjetska publika se sa poemom Venedikta Jerofejeva upoznala tek 1988, posle perestrojke. Sam autor je svoj roman nazvao poemom, aludirajući prvenstveno na Gogoljeve Mrtve duše. Pored zajedničke žanrovske mistifikacije (poema), u oba ova dela se kroz putovanje glavnog junaka pruža socijalna i kulturološka slika Rusije.
Sam motiv putovanja (karakterističan za epohu sentimentalizma) povezuje Moskvu-Petuški i najpoznatije Radiščevljevo delo Putovanje iz Peterburga u Moskvu iz 1790. I dok je junak Radiščeva plemić koji sa užasom posmatra život običnog naroda, ali naroda koji ipak nazire budućnost ispred sebe, Venedikt Jerofejev nam prikazuje narod koji svoj užas prihvata kao normu, i ne samo da nema budućnosti, već mu se i prošlost rastvorila u pijanom bunilu.
Umesto pravolinijskog kretanja i stizanja na cilj koje očekujemo, naš junak Venjička vrti se u krugu iz kog ne uspeva da izađe nego se vraća na početnu tačku, gde bezuspešno pokušava da pobegne od četiri napadača, i biva ubijen upravo kod Kremlja.
Venedikt Jerofejev se u ovoj poemi poigrava sa brojnim kanonima modernističke književnosti: fiktivno i realno kombinuju se u jedno, plebejsko je predstavljeno kao uzvišeno, devijantno kao normalno, a u skladu sa postmodernističkim tendencijama dobijamo i pravo zamešateljstvo jezičkih stilova − od žargona, kancelarijskog stila, preko književnog jezika zlatnog doba do biblijskih citata.
Pored toga, tradicionalna granica između autora i junaka svesno je obrisana. Ne, nije vam se učinilo, pisac je svom junaku dao svoje ime, a osim pripovedanja u prvom licu mogu se uočiti i brojni autobiografski elementi: istih su godina, obojica su menjali mnogobrojne poslove, obojica su intelektualci po svojoj suštini i prirodi, a pijanice i radnici po svojoj realnosti. Pisac od junaka pravi svoj alter-ego
Napisano zvuči kao epitaf hiljadama i hiljadama talentovanih ljudi koji su opijanili jer su, sa svojim osećajem za istinu u atmosferi sveopšte laži, bili strašno usamljeni.
Grigorij Pomeranec
Može se reći da je Venjička Jerofejev savremeni suvišni čovek.
https://www.youtube.com/watch?v=afWyBJZ37ZU
Marginalizovani intelektualac u uniformi pijanog brigadira
Meni mnogo škodi moja delikatnost. Ona mi je pokvarila čitavu mladost.
Brojna su tumačenja Venjičkinog lika, prirode njegovog putovanja i načina njegove smrti. Bez obzira na to da li je on zamišljen kao hristoliki stradalnik koji na sebe prima grehe svog naroda, da li je voz u kom se nalazi već zagrobni svet, a njegove avanture zapravo mitarstva duše posle smrti, mi ćemo posmatrati Venjičku kao pojedinca u okviru jednog društvenog uređenja u konkretnom istorijskom trenutku.
Nikada nisam video Kremlj, kaže Venjička na početku svoje priče. Izjaviti ovako nešto u trenutku obeležavanja Lenjinove stogodišnjice ravno je svetogrđu. Ubrzo se nižu detalji koji stvaraju sliku otuđenosti našeg junaka u odnosu na sredinu.
Sa posla je izbačen jer je sastavljao grafike individualne konzumacije alkohola, nije bio isti kao svi, usuđivao se da iskače iz šablona; za njega su norme pristojnosti drugačije u odnosu na njegovo okruženje, cimeri ga nisu voleli jer je bio kulturniji od njih u ponašanju, govoru, životnom iskustvu. U društvu koje ubija svaku individualnost, intelektualno nadmoćna i misleća ličnost ne može da se realizuje.
A i šta će ti um, ako imaš savest, i povrh toga još i ukus – to je već tako mnogo, da mozak postaje sasvim suvišan.
Venjini monolozi protkani su detaljima iz istorije, književnosti, filozofije, te otkrivamo da je taj čovek, u radničkom odelu, koji pijan bunca u električnom vozu i započinje razgovore sa nepoznatim i u sličnoj meri ošamućenim putnicima, jedan istinski intelektualac, bogatog uma i dobrog srca.
Ja sve mogu da razumem, ako želim da oprostim.
Iako Moskva-Petuški obiluje aluzijama na Dostojevskog, skrenućemo pažnju tek na očiglednu sličnost Venjičke Jerofejeva i kneza Miškina: obojica puni ljubavi i dobrote prema svetu, obojica ismevani i neprihvaćeni zbog svoje različitosti. Venjičkina delikatnost o kojoj govori može s pravom asocirati na jurodivost junaka Dostojevskog
Čovek ne treba da bude sam, kaže Venja. Čovek treba sebe da daje ljudima, čak i ako ne žele da ga uzmu.
Poštujući simboliku brojeva, pisac podvlači Venjičkinu odbačenost od ljudi označavajući ga nekoliko puta brojem 5: on je uvek peti, suvišni. Imao je četvoricu kolega sa kojima je radio, živeo je sa četiri cimera i na kraju ga ubijaju četvorica.
Šta je skrivio Venjička Jerofejev?
Mi putujemo, putujemo celu noć, i nema nikoga sa nama, osim nas.
Umesto da stigne u Petuški, u svoje utopijsko mesto, svoj raj, nesretni Venjička vraća se u Moskvu, i upravo u zidinama Kremlja, koji do tada nije video, nalazi tragični kraj svog putovanja.
Na prvi pogled Venjičku juri četvorica nepoznatih, ali onda saznajemo da ih je prepoznao i da nam neće objašnjavati ko su − nemaju razbojnička lica, već nešto klasično, i viđao ih je u novinama. Našeg zaljubljenog pesnika, pijanog brigadira i filozofa Venjičku Jerofejeva ubijaju Marks, Engels, Lenjin i Staljin, u zidinama simbola sovjetske vlasti, zabijajući mu šilo u grlo, organ govora.
Mnogi u ovakvom završetku poeme vide proročku simboliku, budući da je sam pisac 20 godina kasnije umro od raka grla, i na još jedan način se približio svom junaku.
Venjička je samo još jedan primer kraja inteligencije u totalitarnom režimu. Kao i Kafkin Jozef K, naš junak nikada nije saznao svoju krivicu. Šta zemlji koja je ubijala svoje umetnike, filozofe i pisce i slala ih brodovima u prinudnu emigraciju znači jedan pijani Venjička Jerofejev više ili manje?
Najsurovije je čitati roman Moskva-Petuški bez pozivanja na biblijske motive i bez uverenja da je Venjička Hristov sledbenik. Nema nikakvog pakla, nema nikakvog raja, postoji samo ono što postoji, i nema ničeg strašnijeg od toga.
