Roditelji su me krstili Salvador, kao što se zvao i moj brat. Kako samo ime kaže, bilo mi je dodeljeno, ništa manje, da spasem Slikarstvo iz ništavila moderne umetnosti, i to u jednoj katastrofalnoj eposi, u ovom mehaničkom i osrednjem svetu u kome imamo čast i nesreću da živimo.
Ako se okrenem prema Prošlosti, ljudi kao što je bio Rafael izgledaju mi kao pravi bogovi. Ja sam, verovatno, jedini koji shvatam zašto se danas ne možemo, čak ni izdaleka, približiti savršenstvu rafaelovskih oblika. Moje sopstveno delo mi izgleda kao velika nesreća. Toliko sam želeo da živim u jednom vremenu u kome ne bih imao šta da spasavam! Ali, ako se okrenem prema Sadašnjici, i pored toga što ne potcenjujem specijalizovane inteligencije koje su daleko iznad moje, ipak ne bih želeo nizašta na svetu da svoju ličnost zamenim sa ličnošću nekog od mojih savremenika.
Jedno jedino biće dostiglo je jedan vid života čija se slika može uporediti sa smirenim savršenstvima renesanse. To biće je Gala, moja žena, koju sam nekim čudom imao sreću da izaberem.
