Bila je prkosna, uporna i mudra, nadenula lirskom pesništvu po prvi put ime, Platon ju je prozvao „desetom muzom”, oko njenog života i pojave bile su isprepletene najraznovrsnije tajnovite priče, zbog svoje hrabrosti je nastradala, a njeni stihovi vekovima posle nje nosili su usud prve pesnikinje. To je bila Sapfo – neustrašivi borac za žene, pravdu i toleranciju, preteča feminizma, donekle začetog još u staroj Grčkoj.

Sapfo kao rodonačelnica ženskog pesništva

Sapfo je rođena između 625. i 612. godine pre nove ere na ostrvu Lezbosu. Malo je o njenom životu ostalo zapisano, ali poznato je da je živela u imućnoj i, za ono vreme, krajnje slobodoumnoj porodici, koja je, zbog svojih čestih opaski na ondašnju politiku, bila primorana da se seli nekoliko puta.

Sapfo je rano počela da piše, a za nju se pročulo kada je započela studije umetnosti u svom rodnom gradu i bila ujedno prva žena koja je te studije završila.

U pesničku umetnost uvela je nešto sasvim inovativno – kada je nastupala, svoje pesme je izvodila uz liru, te se zato smatra da je upravo Sapfo onda pretežno ženskom pesništvu dala naziv „lirsko pesništvo”, iliti „lirika”.

Nekim ljudima njeno ljubavno pesništvo činilo se skaradnim, kao i uopšte ideja da jedna žena može da bude umetnik, međutim kod mnogih je svojom pojavom izazvala oduševljenje.

Platon, koji je inače važio za strogog kritičara pesnika, rekao je da je Sapfo „deseta muza”, a antički filozof Solon iz Atine želeo je da nauči napamet nekoliko njenih najlepših stihova, kako bi ih „zapamtio i potom umro”.

Sama činjenica da se usudila da, iako žena, stane rame uz rame sa najistaknutijim pesnicima onog doba bila je dovoljno skandalozna, no Sapfo se nije zaustavila na tome. Rešena da ženama podari prava koja zaslužuju na svim poljima, postala je bakljonoša feminizma.

Počeci borbe za ravnopravnost

Prvi korak ka uvođenju drugih žena u svet pesništva bio je otvaranje Akademije na Lezbosu. Sapfo je na Akademiji predavala različite vrste umetnosti klasama mladih devojaka. U ovom periodu, o njenom životu, pisanju i radu već su počele da se ispredaju brojne spekulacije.

Kako je Sapfo prva počela da peva u prvom licu jednine, najčešće ljubavne pesme, u kojima su dominantni motivi bili ljubavna patnja i razočaranje, a kroz apostrofu se uglavnom obraćala ženama, počelo je da se misli da na taj način ispoljava svoja osećanja prema istom polu.

Da dilema bude veća, na njenoj Akademiji studirale su mahom neudate devojke, kojima je Sapfo rado posvećivala pesme.

Ipak, u olakoj proceni seksualnosti ove pesnikinje, zanemarene su mnoge činjenice. Pre svega, u to vreme je studiranje devojaka bilo veliki tabu i malo koji mladić je bio dovoljno hrabar da se odvaži i oženi devojku koja ceo dan provodi obrazujući se sa prijateljicama.

Sapfo

Sapfo je Akademiju vodila samostalno, kako ne bi došlo do upliva ljudi nezadovoljnih ovakvom platformom za školovanje žena, kojima su svakako apriori bile namenjene sasvim drugačije uloge u porodici i društvu. Sapfo jeste svojim štićenicama posvećivala poeziju, ali je, onima koje su bile dovoljno srećne da stanu pred oltar nakon završetka studija, jednako rado pisala i komponovala najlepše svadbene pesme. I dalje, ponajviše od svega bilo je osuđivano njeno pisanje.

Nouvelle vague starogrčke poezije i teška sudbina pesama

U mnogim pesmama otvoreno se divila ženskom telu, ali i mudrosti i srčanosti, prekorevajući žene koje skrivaju svoju lepotu i umeće. Ovakvo smelo izražavanje naišlo je na osudu starogrčkih intelektualaca i Sapfo je, po imenu ostrva sa kog dolazi, nazvana „lezbijkom”.

U ovo vreme termin „lezbijka” jasno se odnosio konkretno na nju, ali se nešto kasnije koristio i da bi opisao drsku, pomalo promiskuitetnu ženu, koja se protivi okvirima konformizma.

Rimski pesnik Katul svoju ljubavnicu Klodiju u pesmama je nazivao „moja lezbija”, aludirajući na Sapfo, jer su Klodija i ona bile slične sudbine – obe su bile nesrećno udate i u tajnoj vezi sa drugim muškarcem.

Ipak, zbog pogrešnog tumačenja istorije i pravog značenja ove reči, lezbijka danas označava ženu koja je u istopolnim odnosima. Sapfo je ova sumnja pratila tokom celog života i zbog njenih stihova smatralo se da gaji emocije prema ženama. Do dana današnjeg nije ostalo sasvim jasno da li je to istina, ali jedno je sigurno – zaključak da je bila zaljubljena u žene samo na osnovu njenih pesama veoma je nesiguran.

Sapfo
Jedan od najstarijih sačuvanih prikaza Sapfo, 470. godina p.n.e

Sapfo je za života bila često poređena sa Homerom, kao majstorom svog zanata. Upravo ovde može se napraviti paralela u umešnosti pesničkog izraza. Naime, svi su se divili Homerovim vividnim i realističnim opisima bitaka i krvi pred Trojom, iako to ne znači da je on nužno bio učesnik ili posmatrač, već samo izuzetno dobar pisac.

Isto važi i za Sapfo – iz intimnosti i dubine osećanja njene poezije ne sledi nužno da je bila homoseksualno orijentisana, već samo drugačija, revolucionarna i nadasve hrabra da u starogrčkom pesništvu pomeri centar sa mitologije na čoveka, grešnog čoveka sa čitavim spektrom osobina i tajni.

Nažalost, ovoga nisu bili svesni njeni savremenici, te je Sapfo zbog svoje drskosti mnogo propatila. Njene pesme namenski su spaljivane, a život je okončala na tragičan način. Bilo joj je naređeno da skoči sa litice na kamenito tlo kako bi dokazala da li je negovala nedozvoljena osećanja – ako bi umrla, to bi značilo da je bila grešna, ako bi preživela, to bi značilo da nije. Sapfo je neminovno umrla, ostavivši za sobom utabanu stazu borbe za ženska prava u jednom krajnje surovom svetu.

Sapfo Eresija, rimska kopija grćkog originala
Sapfo Eresija, rimska kopija grćkog originala, V vek

„Kad gnev bukti u srcu treba paziti da jezik ne viče uzalud”, govorila je. Ona svakako nije uzalud vikala, jer je za života bila veoma slavna, toliko da su joj Sirakužani podigli statuu kako bi je počastvovali kada ih poseti, a Aleksandrijska biblioteka uvrstila ju je u deset najvećih genija pesništva i bila je jedina žena da ovoj listi.

Međutim, iako je svoje pesme nazivala „besmrtne kćeri”, one nisu imale srećniju sudbinu od njene. Samo jedna njena pesma u celosti je sačuvana, a ostale tek u fragmentima, ponekad od jedva nekoliko nedovršenih stihova.

Tokom 21. veka neki od tih fragmenata nađeni su u egipatskim piramidama, kao komadi papirusa kojima su bile obmotavane mumije i sarkofazi. Uprkos ovom tragičnom gubitku značajnog dela njene pisane reči, važno je sećati se Sapfo kao borbene i pravične žene, koja nije pristala da se povinuje normama i svojim prometejskim duhom dala krila ženama koje su živele mnogo vekova posle nje i ostala večita nada i inspiracija.

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.