Otišli ste, što se kaže, na svet drugi.
Pustoš… Letine, postajuć zvezdanost.
Nema više ni piva, ni druga.
Treznost. Ne Jesenjine, to nije ironija Vama.

U grlu je grudva bola, a ne smeh.
Vidim – prerezanim rukama, dižete
vlastitih kostiju meh.

Prestanite! Dosta! Zašto buncate?
Hoćete da lice skrije smrtni veo?!
Vi tako preterivati znate
kako niko na svetu ne bi umeo.

I zašto? Po čemu? Nedoumica pada.
Mucaju kritičari: razlog toga
je ovo, je ono… a, u stvari nema sklada,
u bilansu – piva i vina mnoga.

Vele – da Vam boemiju zamene klasom,
klasa bi uticala na Vas i sporazum.
A zar ona žeđ gasi kvasom?
I kada pije klasa čuva razum.

Vele – da su Vam nekog napastovca dali,
postali biste sadržaj obdareni.
Na dan biste po sto stihova pisali,
zamorno i dugo k’o Doronjin.

A ja mislim da se to oseti,
Na sebe biste još pre digli ruke.
Bolje je od vodke umreti,
Nego od dosade puke!

Uzrok gubitka neće reči – ni nož,
ni omča s vratila.
Možda vene ne bi trebalo seći,
da je u „Angleteru“ bilo mastila.

Podržavaoci radosni: na bis!
Skoro cela četa protiv svojih žila!
Zašto povećavati broj samoubistava?
Bolje povećaj proizvodnju mastila!

A sada u grlu – zauvek ni slovca.
Teško je i glupo biti misterija.
Za naciju, jezikotvorca,
umro je zvonki majstor, bekrija.

Sa prošlih sahrana, čak i blatne,
zadušnih stihova nose tralje.
Rime o humku k’o ćuskije mlate –
zar je to pesniku poštovanje?

Ni spomenik vam nisu sveli-
Gde je on, granita il’ bronze luk?
A k’ rešetkama sećanja već su poneli
svetačkih uspomena buđ.

Vaše se ime maramicom slinavi,
I vaše reči Sobinov balavi,
I bunca sto je breza usahla-
„Ni reči, o dru-ug moj, ni uzda-a-a-ha“.

Eh, treba pokazati priču,
tom Leonidu Leongriniču!
Treba ustati kao skandalist:
Neću da se moj stih žvaće i blati!
Zaglušiti ih uz tropost svist,
i u Boga i u mater ih poslati!

Nek se rasturi ta netalentovana pogan,
šireći kaputna jedra mrka,
neka u ludom bekstvu Kohan
izbode ljude šiljcima brka.

Gadovi se moraju prorediti.
Poslovi – da se stati ne sme!
Život treba iznova preurediti,
pa tek onda pisati pesme!

Za pero to vreme – lako nije,
ali recite, Vi, bogalji, sakati,
gde je, kada i koji to genije
birao put utaban i laki?

Reč je – vođa ljudske sile.
Napred! Da bi se vreme jezgrom
otišlo, i veze da bi slabe
bile za prošlošću svislom.

Malo je veselja na našoj planeti.
Neka nas budućnost sa radošću veže.
U ovom životu nije teško mreti.
Izgraditi život – daleko je teže.

pisma

2 KOMENTARI

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.