Tog osamnaestog septembra, kao i svakog drugog običnog dana u godini, nisam popio nijedan viski. Ne zato što sam protivnik alkohola – verovatno sam popio neku domaću ili par lokalnih piva. Dakle, nije zbog viskija, a ipak sam navijao za škotsku nezavisnost. Imao sam u sebi onaj naivni dečački osećaj, kao što sam ga imao i kada sam prvi, drugi, treći, četvrti i peti put gledao film Hrabro srce.
Tu su, na jednoj strani, bili neki hrabri ljudi, malo prljavi, ali lepi i prirodni, a na drugoj oni koji su svoju licemernost nosili skrivenu ispod belih rukavica, gledali sa visine i hladno odlučivali o odsecanju glava. Naravno da sam navijao za prve, a na njihovom čelu, pun harizme i tihe patnje, bio je Vilijam Volas, sjajno interpretiran od strane Mela Gibsona, jednog neškota koji je dužio i rediteljsku stolicu filmskog megaspektakla.

Pun neke navijačke strasti, kao da bodrim omiljeni klub kome je u goste došao favorizovani šampion, tog dana sam delio sudbinu mnogih koji su progutali medijski stereotip o kul Škotima kojima nije mesto uz hladne i nadmene Engleze.

simboli Škotske

Kako nam se činilo, s pravom smo očekivali da je referendum idealna, iako ne baš tako uzbudljiva i filmski inspirativna prilika da se konačno dovrši jedna neprirodna zajednica. Susreo sam se sa ledenim zidom realnosti kome je čvrstinu davao čudesno brendirani nacionalni identitet Škota. Ispostavilo se da u svojoj mitskoj esenciji on nije bio ogledalo pravog stanja stvari.

Mi, navijači, koji smo odabrali da budemo na strani Škotske bilo zbog viskija ili gorštaka, iz sažaljenja prema Volasovoj mrtvoj dragoj ili iz ljubavi prema poslednjem udarcu nekada silnoj britanskoj imperiji, navijači u tuđem sudbinskom meču, ličili smo na krvožednu masu zbog koje se snima još jedan krvavi rijaliti šou. Ali pravi rijaliti predstavljali su realni ljudi u realnoj državi sa realnim problemima i realnim pogledima na budućnost. Možda oni tog dana nisu bili slika i prilika one pomahnitale, simpatične mase u kiltovima koja junački prati Volasov slobodarski poklič.

To je, ipak, bila njihova bitka. Sada, kada su se bure primirile, mirni talasi otrežnjenja doneli su sa sobom razložna pitanja. Između realnosti i mita izoštrava se slika savremenih Škota, mnogo prozaičnija od romantičarskih pokliča, mnogo više nalik slikama svih drugih naroda koji u savremenim svetskim odnosima snaga traže svoje parče ekonomske sigurnosti i praktičnog interesa.

No, budimo iskreni. Svima nama je potrebna neka idealna Škotska. Sa pogledom ka beskrajnim pašnjacima podno ponositih planina, Lesi trči u zagrljaj svom vlasniku. Dok kraj kamina toči najbolji viski, neustrašivi gorštak pripoveda svojim ukućanima odlomke bardske poezije na gelskom jeziku. Njega moderni svet nije dotakao, on je usamljen, snažan i častan. Daleko od svih banalnosti jedne klonule civilizacije.

Taj hajlender sa severa prezire Engleze, kraj teškog mača čuva drevni kilt sa šarom svog klana i jedne stare gajde.

Škotlanđanin sa gajdamaU gradovima su savremeni Škoti, ali jednako mitski i u tim okolnostima, bučni i zanimljivi, pa stoga i pristupačni za upoznavanje i druženje kako to Englezi nikada neće biti. Zamišljamo ih sa riđim bradama, crvenim nosevima i podbulim očima kako lupaju kriglama u jednom od pabova kojih ima na svakom koraku.

Slučajni prolaznik tu sa njima uživa u srdačnoj dobrodošlici dok ogovara engleske snobove i sluša o još jednom proverenom slučaju da je jedan od poznanika polupijanog sagovornika svojim očima u vodi Loh Nesa ugledao mitsko čudovište.

To je Škotska za koju smo navijali. Naše predstave o različitim narodima koji naseljavaju šaroliku površinu planete u velikoj su meri nastale na temelju stereotipa koji jednom izgrađeni zanavek žive. Ono po čemu su Škoti posebni, jeste ta srećna okolnost da su stereotipi o njima krajnje pozitivni, bar iz ugla nas, navijača koji smo taj uzdrmani mit hranili sa pomalo mašte i mnogo detinjaste arogancije da priznamo sebi očiglednu stvar da to tako jednostavno ne može biti. Omamljeni viskijem ili rakijom, svejedno.

Mitska koprena koja se nadvija nad svakom istorijskom pričom i čini je življom i zanimljivijom, nadvila se i nad škotskom istorijom, njenim herojima i legendarnim bitkama, junačkim podvizima i sumnjivim amanetima predaka savremenim generacijama. Nije stoga čudo što je baš na tlu Škotske nastala priča o čudovištu iz Loh Nesa, nepresušnom izvoru ekskluzive i bombastičnih naslova za žutu štampu.

Svako malo, neko ugleda Nesi svojim očima, zabeleži neoborivi dokaz kamerom, čuje njen zastrašujući glas. Ona, ipak, ostaje bezbedna u svojoj mitskoj pećini koja se, doduše, ne da jasno nazreti, a isti je slučaj i sa oštrom granicom koju bismo pokušali da podvučemo između škotskih separatista i unionista. Uglavnom, to su obični ljudi koji gledaju svoja posla dok ih agitatori sa TV-a pokušavaju privoleti na svoju stranu, dok se bore da sačuvaju svoj nezavisni sud od autoriteta pradedova svojih dedova i praktičnog interesa bliskih rođaka čiji su poslovni poduhvati suštinski zavisni od ostanka u Uniji.

I poznati Škoti podelili su se po taborima, oglašavajući se više ili manje u predizbornoj kampanji. Tako je, po mnogima najveći živi Škot, Šon Koneri nedvosmisleno podržao nezavisnost Škotske, što je njegov višegodišnji neprikriveni stav. U kasnim večernjim satima, dan uoči referenduma, oglasio se i olimpijski heroj Britanije, Endi Marej, i rizikovao buduću podršku na Vimbldonu svojim izjašnjavanjem da će glasati za nezavisnost. U taj su se tabor smestili i pisac Irvin Velš, članovi grupe Franc Ferdinand, komičar Frenki Bojl, glumac Brajan Koks i mnogi drugi. Suprotan stav jasno su zauzeli ser Aleks Ferguson, Rod Stjuart, Suzan Bojl, Patrik Stjuart, a autorka Hari Potera, J.K. Rouling je čak sa milion funti podržala kampanju da Škotska ostane u Uniji. Ispostavilo se da je to bila uspešna investicija, do sledećeg referenduma.

Ali, nisu samo Škoti bili ti kojih se ishod referenduma ticao. Širom sveta pripremane su reakcije na mogućnost pozitivnog ishoda referenduma, a uticajni političari između redova su umetali svoju poruku Škotima po tom pitanju. Jednostavno, mogućnost podele jedne uticajne svetske sile nije nikada njena unutrašnja stvar, a oko Škotske su se lomila koplja mnogo puta u istoriji.

škotski viski
Škotski viski

Jasno je da nije samo mit izrodio priču o nepokorivosti Škota i njihovom neobičnom mentalitetu. Istorijski događaji pobrinuli su se i sami da Škotska stekne status neosvojive zelene zemlje tvrdoglavih, nepokornih ljudi. Sa njima su se prvi susreli Rimljani, u vreme kada su teritoriju Škotske naseljavali Pikti, keltsko pleme kasnije potisnuto od strane Gela koji su u Škotsku prodrli sa severa Irske.

Rimljani nikada nisu osvojili sever Britanije, a da bi se odbranili od Pikta, prljavih i nekulturnih varvara u njihovim očima, podigli su prema Škotskoj visok Hadrijanov zid koji je sprečavao upade divljaka, (fanovi serije Game of Thrones dobiće ovde zanimljivu temu za razmišljanje o izvorima Martinove inspiracije).

Romantičarsko buđenje nacionalizama u 18. i 19. veku dodalo je još malo poetičnosti u elemente folklora na ovim prostorima. Tako je nastao stereotip o Škotima, pomalo smešnim muškarcima u suknjama (tj. kiltovima – ne poredite kilt sa suknjom pred Škotima osim ako ne želite da se potučete sa njima), koji pod jednom miškom nose gajde, a pod drugom mač sa ispisanim parolama borbe za slobodu.

Tako ih mi vidimo i kao takve ih volimo, možda baš zbog toga što smo na svoju sliku o simpatičnim gorštacima izlili sve one nama zabranjene boje. Ne videći kraj dugom nizu pravila uglađenosti koja poštujemo svakoga dana, umorni od lepih manira i kulturnog laktašenja za svoj status u društvu svojeručke smo prihvatili egzotični holivudski prikaz drevnih škotskih nacionalnih osobina, elemente jednog brenda velikog uticaja.

Dok nakon napornog dana u kancelariji smišljamo plan za sutrašnje poslovne izazove, škotski gorštak sa televizora otvara ventil kroz koji bar na trenutak ispumpavamo svoje frustracije. Jer, takve kakve ih zamišljamo, mi potrebujemo Škote koji ne podležu prizemnim pravilima koja su i nas podjarmila, nego iracionalno jure ka svom suncu slobode.

I tako, ni čaša viskija sa mnogo leda, ni čašica domaće rakije sa kiselim kupusom i teglom turšije ne pomažu nam da prihvatimo činjenicu da su Škoti odbacili svoju nezavisnost. Istini za volju, mnogima nije lepo u istoj državi sa ovima ili onima i sve to kraj nas prolazi nezapaženo kao priča koju dovoljno ne poznajemo dok gledamo svoja posla.

Ali Škotska! Za Škotsku smo iz nekog razloga svi navijali. Identifikujući se sa njima, ljudi su bili spremni da nezavisnost Škotske dožive kao svoju pobedu, trijumf Davida nad Golijatom zbog koga svakom zaigra srce u grudima. Sada, nakon osamnaestog septembra, drugim očima i sa dozom istorijskog nepoverenja gledaćemo po ko zna koji put Vilijema Volasa kako u krvi i bolu uzvikuje svetu reč „sloboda“.

Istini za volju, nije to ni apstraktna filozofska ideja ni kompleksan problem političke teorije kada kažemo da sloboda ima hiljadu lica i da se slobodan može biti na sijaset načina. Ako rešimo da posmatramo stvari iz drugog ugla, uvidećemo sasvim jasno da je Škotska zapravo gradila svoj nacionalni identitet i sticala svoj ponos upravo u onim stolećima dok je bila u Uniji i da joj nezavisnost za to nije bila neophodna.

Tokom 18. i 19. veka Škotska je dala takve velikane na polju nauke i filozofije da oni zaista sijaju snažnije od teritorijalnih prostranstava i zvaničnih nacionalnih simbola. Svi smo skloni tome da praktičan duh i racionalistički princip koji čvrsto stoji na zemlji vezujemo uz Engleze, ali zaboravljamo da je otac empirizma u filozofiji jedan Škot, Dejvid Hjum, čiji su principi logičkog zaključivanja ovekovečeni u liku egzemplarnog Londonca, Šerloka Holmsa.

Slavna lista može se nastaviti sa imenima ekonomiste Adama Smita, biznismena i filantropa Endrua Karnegija, fizičara Lorda Kelvina i Džejmsa Vata, pronalazača Aleksandra Fleminga i Aleksandra Grejema Bela.

Narod sa takvim ličnostima u svojoj povesti ne može se smatrati ni malim ni neslobodnim, reklo bi se patriotskom retorikom. Dok će jedni tvrditi kako je Unija bila uslov njihovog uspeha, za druge će oni biti i ostati slavni predvodnici u hranjenju nacionalnog ponosa i borbi za nezavisnost.

Na kraju, konačne poente ovog razmatranja nema. Kada bi je bilo, raspoloženje škotskog glasačkog tela ne bi iz dana u dan variralo oko 50 procenata za i protiv. Uostalom, istraživanja javnog mnjenja šest nedelja nakon referenduma pokazala su da bi Škoti, da je referendum ponovo održan u tom trenutku, izabrali nezavisnost.

Samo razmišljanje o tome, i bez Džoni Volkera, Balantajnsa, Čivasa i Tičersa (pa i bez naše ljute) dovoljno je za jednu kvalitetnu glavobolju. A nama, navijačima, možda je došlo vreme da pronađemo nove mitove i autsajdere za čiji ćemo trijumf nazdravljati.

1 KOMENTAR

  1. Barem nam još ostaju američki indijanci kao simbol stradanja, ali i otpora daleko nadmoćnijem okupatoru/ima. Iako je borba bila izvesna, poneko pleme je zabeležilo svoje mesto u istoriji.

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.