Kada je reč o značajnim domaćim piscima, koji su svoje profesionalno delovanje zasnivali prvenstveno na kritici i društveno-političkoj angažovanosti, među prvim predstavnicima tog tzv. Crnog talasa se izdvaja Slobodan Selenić. On je bio romansijer, dramski pisac i kritičar, redovni profesor Fakulteta dramskih umetnosti i dopisnik SANU-a.

Neretko na pomen termina kritičar ili kritika naslućujemo negativno razmišljanje o onome ka čemu je kritika usmerena. Međutim, to ne mora biti nužno tačno, jer kritika, ukoliko za cilj ima edukaciju i napredak, može predstavljati i veoma važan segment svih sfera života. Bitno je napomenuti da je vrednost bilo čije kritike upravo proporcionalna nivou objektivnosti koji je dostignut ne bi li se do kritičkog mišljenja došlo.

Da li je i Seleniću ista stvar pošla za rukom tokom njegovog profesionalnog delovanja?

Blistavi početak blizu je sredine

Slobodan Selenić rođen je u Pakracu 7. juna 1933. godine. Burna dešavanja na svetskom nivou i godine pune neizvesnosti i promena koje potom pristižu obeležavaju, dakle, njegovo detinjstvo i mladost. S obzirom na okolnosti u kojima je stasavao u odraslog čoveka i ne čudi činjenica da će čitavo njegovo buduće stvaralaštvo uglavnom prožimati društveno-političke teme u najširem smislu.

Zanimljivo je to što je njegova karijera pisca (ukoliko ne računamo stručne knjige iz dramaturgije kao njegovog primarnog zanimanja) otpočela kada je bio negde na polovini svog života. Pre objavljivanja svog debi romana, Memoari Pere Bogalja, Selenić nije imao nijedno pripovedno-poetičko delo kao uvertiru u uspeh koji će uslediti objavljivanjem ovog proznog dela.

Ljudi su u svojoj istoriji, tako bogatoj događajima, bljuvali, bljuju i bljuvaće. Ljudi bi čak stalno bljuvali kada ne bi bilo viših ciljeva zbog kojih se od toga uzdržavaju. („Memoari Pere Bogalja“)

Roman je inače objavljen 1968. godine, a protagonista je Pera, momak koji je kao dete u nesrećnim ratnim okolnostima ostao bez obe noge. Ogorčen na svet oko sebe i izopšten iz društva, lik Pere, Selenić je, moglo bi se reći, taktički izmislio i iskoristio ne bi li uputio kritike na račun moralnog posrnuća društva, sveprisutne nepravde, obesti i propadanja građanskog staleža zarad nedostižnih ideala.

Nakon ovog dalje su usledili romani Pismo glava, Prijatelji (roman koji je osvojio NIN-ovu nagradu), Očevi i oci, Timor mortis, Ubistvo s predomišljajem i nedovršeni roman Malajsko ludilo koji je objavljen posthumno.

Neke od tema kojih se Selenić dotiče kroz fabule svojih romana su generacijske, etničke, ideološke, kulturološke, socijološke razlike. I ne samo da ih se dotiče nego ih i oštro kritikuje. Koliko god sva ta kritička razmišljanja delovala subjektivno, čak u nekim momentima i preterano, neosporno je da, nas čitaoce, nagone na razmišljanje i ne ostavljaju mesta indiferentnosti.

Dramska dela, kritike i profesorska karijera

Pored objavljenih romana Selenić je pisao i dramske kritike, ali je, takođe, i sam napisao tri drame: Kosančićev venac 7, Ruženje naroda u dva dela i Knez Pavle. Njegove drame su, čini se, stasavanje njegovih romana na daskama koje život znače. Iste teme, ista atmosfera samo u drugom obliku i pred publikom koja umesto u stranice knjiga gleda na pozornicu.

Pozornica je bila neizostavni deo njegovog života jer je predavao dramaturgiju kao redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti. Neki od eminentnijih ljudi u oblasti dramaturgije poput Filipa Davida, Slobodana Stojanovića, Dušana Kovačevića bili su njegovi studenti.

U intervjuu iz 1976. godine o svom profesorkom pozivu je rekao:

Mislim da je ovaj profesorki posao idealan u tom pogledu što čak i ono što radiš za školu i za časove, radiš za sebe! Učiš učeći druge. Pored toga, stalno si u kontaktu sa mladom generacijom. Taj posao čini čoveka mlađim.

Selenić je isticao da bi bilo krajnje hohštaplerski tvrditi kako je moguće od studenta napraviti budućeg uspešnog dramaturga i pisca samim njegovim dolaskom na akademiju i upoznavanjem sa teorijom. Zbog toga su studenti neprestano tokom studija bivali podsticani na čitanje tuđih i pisanje svojih dela.

Kod nekih se to pokazalo kao više neko uspešan metod. Dušan Kovačević je već na trećoj godini studija napisao scenario za čuveni film Maratonci trče počasni krug.

Nakon Selenićeve smrti, tačnije od 1995. godine, kao omaž njegovom liku i delu, najboljim dramskim piscima se dodeljuje nagrada koja nosi naziv njegovog imena.

Televizijska karijera

Slobodan Selenić ostaće upamćen i kao najmlađi direktor Avala filma jer je na ovu funkciju došao kada mu je bilo 29 godina. Takođe je bio voditelj Hronike Bitefa i Sterijinog pozorja.

Kada je ovo iskustvo u pitanju, smatrao je da u hronici treba da bude što više gostiju i da niko ne sme govoriti jako dugo. Kako kaže:

Nije zgorega reći sagovorniku da neće izgledati pametan ukoliko govori dugo, nego ukoliko govori zanimljivo. Iluzija je naše epske nacije da se nekakav status stiče pravom na broj minuta kojim smeš da gnjaviš druge ljude.

O televiziji kao mediju nije imao baš najsjajnije mišljenje, stoga je i opisivao na sebi svojstven i kritičan način:

Televizija je jedna potpuno neverovatna stvar. Ti sportski prenosi, pa to prisustvo sveta u kući, zasluga je televizije. Recimo, gledam ovo Nedeljno popodne što traje bez početka i kraja. To je svesno priznanje televizije da čovek može to da prati sa četvrt svojih čula i pameti. To se od njega i očekuje.

Ipak, i na televiziji je na neki način imao dosta uspeha jer je po njegovom romanu Ubistvo s predomišljajem 1993. godine snimljen istoimeni film Gorčina Stojanovića.

Radnja filma prati glavne junakinje Jelene, baku i unuku, suočene sa besmislenim zlom koje se pred njima dešava zarad viših ideala i svaka u svom vremenu ostaje poražena pred tim zlom.

U jednom od svojih intervjua Gorčin je Selenića opisao kao veoma profesionalnu osobu i nekoga ko je, pored svog uobičajenog kritičkog mišljenja, uvek bio spreman da kritiku i sasluša. Štaviše, Gorčin tvrdi da se neposredno pre snimanja filma ponašao kao đak koji tek treba da uči iako je scenario za film pisan na osnovu njegovog romana.

Dakle, može se zaključiti da Selenić kroz svoja dela na neki način afirmiše građansko društvo i daje mu uzvišeno mesto kritikujući sve ono što je dovelo da njegovog uništenja. To bi sa njegove strane moglo biti prilično isključivo gledište.

Međutim, ono što je jako bitno je da on ističe kako je dekadencija građanskog društva daleko češće posledica unutrašnjih nego spoljašnjih faktora i nelogičnosti. To samo ukazuje na visok stepen objektivnosti Selenićeve kritike koja za cilj ima postizanje umerenosti i edukacije, a ne puko kritikovanje radi kritikovanja.

1 KOMENTAR

  1. Slobodana Selenića sam “upoznala” nakon što sam odgledala film Ubistvo s predomišljajem koji je u mom mladalačkom ja ostavio jak utisak, naročito lik baka Jelene i Ana Sofrenović koja ju je otelotvorila. Pozajmila sam u biblioteci istoimeni roman i tako je otpočela avantura zvana Selenić. Budući da nije toliko produktivan pisac, ubrzo sam slistila njegovo delo. Ono što mi je oduvek smetalo u romanima Slobodana Selenića su ogromne i bespotrebne digresije. Recimo, roman Prijatelji bi bio mnogo bolji i pitkiji da su izostavljeni pasaži o odnosu Srba i Albanaca i i da je deo o Vladanovim precima sažetiji. To isto važi i za Timor mortis i delove o odnosu Srba i Hrvata. Neko reče da je manje ponekad više, što se može primeniti na romane Slobodana Selenića. Ono što i dan danas smatram da je remek delo Slobodana Selenića je roman Memoari Pere bogalja.

POSTAVI KOMENTAR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.