Prolazimo pored ljudi nesmotreno, zaobilazno i ne gledajući ih u oči. Ponekad smo sa njima i u istim malim prostorijama, ali odlučujemo da ne obraćamo pažnju. Situacije u liftu, prodavnicama ili taksiju dovode nas samo do fizičke bliskosti.

Da bismo se povezali sa drugim ljudima moramo da znamo makar nešto malo o njima. Nekada slučajno prisustvujemo određenoj situaciji ili iznenada naletimo na ulici na parče papira puno značenja.

Skulptura ljubavi
Skulptura ljubavi

Mnogi su o ljubavi pisali, pevali, snimali filmove, ali nikada tako verodostojno ta emocija ne može da se prenese dok je sami osetimo. Kroz tuđe priče mi se poistovećujemo i pokušavamo da shvatimo njena dejstva. 

Čitav minut blaženstva! Pa zar je i to malo, za ceo život čovečiji? – Dostojevski bi rekao za svaku šansu koju treba dati ljubavi da se ostvari, kroz bele ili crne noći.

Kakve sve ljubavne priče postoje u jednom gradu? Koliko ljudi je našlo svoju srodnu dušu, a koliko njih nije ni osetilo moć ljubavi? Toliko neispričanih priča, toliko stidljivih pokušaja upoznavanja i toliko novonastalih hladnoća usled pojavljivanja raznoraznih uređaja koji mogu da zamene jedan ljubavni scenario.

Slika madjarske umetnice Kontuly Bela
Slika mađarske umetnice Kontuly Bela

Ovo je opis jednog osećaja zaljubljenosti i istovremene borbe da se tom osećaju prepusti. Autorka je nepoznata, a slučajno je nađen u Požeškoj ulici, u Beogradu. 

Opis slike

To zelenilo obasuto suncem rasplinulo se po tvojoj kosi. Dok si ležao na travi, iz procepa prstiju su ti izvirale male trske pomešane sa margeritama, mojim omiljenim cvećem. Dok je jedna virila iza mog uva, drugu si mi stavio na usne i poljubio je. Tvoje oštre crte lica dobile su nežni odraz u mojim očima. Kosine tvog lica nisu više izgledale tako ozbiljno, dok su se usne krivile u osmeh. Svako malo tvoj dah odajao je tvoju želju da mi kažeš nešto, ali mene je moj jezik izdajao da te pitam šta je.

Stopala su čuvala moja, u poluzaokrenutom zaštitničkom položaju tvoje telo je pokazivalo afekcije mom. Prelazak ruke od ramena do struka probudilo je u meni strastvenost koju sve teže mogu da obuzdam pored tebe. Na tom peškiru, u zelenilu i margeritama, došlo mi je da te pitam mnoge stvari, ali nisam želela da mi odgovaraš. Želela sam da čuješ moja pitanja, kako bi znao o čemu razmišljam i da mi je stalo, ali opet ne želim da se uhvatiš za njih, jer ti još uvek ne znaš toliko toga o meni.

Tvoja želja da me načiniš zadovoljnom, iskazivala se preko tih crnih napolitanki, preko te flašice vode, preko tog sivog peškira na zelenoj travi obasjanoj suncem. Preko pogleda iz našeg ležećeg položaja ka toj divnoj fontani beskrajno plavičaste vode i stubovima vile. Naš pogled i fontanu, osim povremene dremke, delilo je drvo sa svetlo ružičastim tek ispupelim cvetovima. Da li ima nesto lepše?

Da. Zvukovi. Papagaji, pomešani sa galebovima prolazili su oko naših glava sklanjajući povremeno zrake svetlosti sa naših lica. Šuštanje vetra koje čini tvoju kožu da se ježi, i moja ruka koja prelazi preko tvojih grudi da bi ih zaštitila. Zvuk tvog povremenog hrkanja koje nisam podnosila na početku, dok sada uzivam u blizini te onomatopeje.

Dobio si naličje ljubavi.

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.