Nakon mnogo vremena i novca potrošenog na psihijatre, Brando snima svoj dnevnik koji postaje njegova terapija u kojoj se služi i samohipnozom. Slušaj me, Marlon (2015) daleko je od klasičnog biografskog dokumentarnog filma u kome saradnici i ličnosti bliske umetniku prepričavaju anegdote i u prvi plan stavljaju njegova dostignuća. Brandov značaj za sedmu umetnost je očigledan i o njemu je toliko rečeno (Hoper, Kopola, Šin, Bertoluči, Paćino) da bi svaki drugi pristup ovakvom poduhvatu bio nemaštovito ponavljanje.

Slušaj me, MarlonOsim povremenih novinarskih izveštaja, intervjua i inserata iz filmova, pripovedanje je svedeno na Brandov glas koji mrmlja sa trake.

Stotine sati audio zapisa glasa Marlona Branda Stiven Rajli pretvorio je u remek-delo.

Subjekt i narator su jedno u ovoj (auto)biografiji za koju se stiče utisak da je i režirana od strane Branda. Nema dualiteta, on se obraća samom sebi sa Marlon ili Mar, a mi prisustvujemo savremenoj mantri koju jedna duboko kompleksna i nestabilna ličnost koristi kako bi što dublje pronikla u sebe, svoje greške i frustracije, ali i u tajne svog okruženja.

Slušaj me, Marlon je lična drama u kojoj je Brando i počinilac i žrtva, čovek izmučen sećanjima čiji su bližnji često ispaštali zbog njegovih postupaka, pokušaj da se ispovešću pročisti, poveri i umiri.

O glumi, filmu i moralu…

Kroz čitav dokumentarac pitanja morala prožimaju se sa refleksijama o glumačkom zanatu i filmskoj industriji. Sin vojnog lica, primoran na vojnu školu, Brando prezire automatizam, autoritete (između ostalog, i autoritet reditelja) i igra po svojim pravilima.

Neizbežna je paralela sa Džimom Morisonom, još jednim sinom vojnog lica, koji je takođe pomerao lične i umetničke granice suprotstavljajući se tako strogoj i konzervativnoj figuri oca.

Marlon Brando je glumu učio kod čuvene Stele Adler koja je insistirala na principu da se glumi dušom, a ne rečima. Njegova pobuna je autentičnost koja se ogleda i u glumi: govori nerazgovetno, improvizuje, a tekst čita sa natpisa postavljenih na setu.

Trudeći se da bude savršeno ubedljiv, na pripremama za film Ljudi, provodi dosta vremena sa paraplegičarima posmatrajući način na koji se kreću, ispitujući njihova osećanja i frustracije.

Slušaj me, MarlonKada ti se kamera približi, tvoje lice postaje pozornica i Brando se trudi da na njoj što bolje obmane gledaoca. Svi lažemo, a glumci su plaćeni da lažu je njegov stav. Film je obmana, a on se čitav život bori sa tim paradoksom.

Prateći liniju poistovećivanja glumca sa likovima koje tumači, Rajli jednači Brandovu smrt sa smrću Vita Korleonea, a Brandove stavove o ratu predstavlja kroz prizmu pukovnika u polumraku u Apokalipsi danas.

Isečci iz filmova su tako prirodno uključeni u naraciju, a ne nabacani kolaž koji veliča karijeru zvezde filmova Tramvaj zvani želja, Kum ili Poslednji tango u Parizu.

On mrzi glumu koja je izmišljanje i slavu koja mu je donela nesreću, utisak da je životinja koju posmatraju u zoološkom vrtu i udaljila ga od stvarnosti. Izbegava pažnju medija, ubeđen je u iskvarenost sveta i u pogubnost američke politike. Gadi se roditelja ponosnih što svoju decu šalju u Vijetnam, bori se za rasnu ravnopravnost i osuđuje način na koji su Indijanci prikazani u holivudskim filmovima.

Tu ne ostaje na rečima – rizikuje život govorima protiv rasne diskriminacije i posetama Indijancima, a 1972. u njegovo ime Sašin Litlfedr (Sacheen Littlefeather) odbija Oskara za film Kum zbog načina na koji se Holivud ophodi prema američkim starosedeocima.

Brando: glumac i čovek

Naizmenično sa njegovim viđenjem glume i sveta, na platnu se smenjuju slike Brandovog detinjstva i njegove porodice i saznajemo o brojnim tragičnim događajima: alkoholizam roditelja, Brandov razvod, kidnapovanje sina Kristijana i suđenje sinu za ubistvo, samoubistvo dvadesetpetogodišnje ćerke Šajen.

Brando govori i o svojim neverstvima, anksioznosti, gojaznosti, dok se kroz čitav dokumentarac kao senka nadvija figura oca vodeći ka kulminaciji – trenutku kada Brando na suđenju sinu priznaje da je bio loš otac i da je krivica i njegova.

U tonu nema velikih promena i Rajli ne pokušava da veštački dramatizuje naraciju. Dinamiku menja sam Brando koji od ispovesti prelazi na rečenice kojima pokušava da se uteši ili smiri : Marlon, slušaj moj glas. ili Opusti se, Marlon, i sada diši duboko. Ne treba da se plašiš, ne treba da budeš uznemiren.

Osim samohipnoze, umiruju ga i sećanja koja poetično priziva: lepota i sloboda Tahitija, pesme i ples Tahićanki, majka kako spava obasjana mesečinom, sletanje aviona, zalazak sunca. Upadljiv je kontrast između Brandove vizije Amerike i Tahitija gde je našao verovatno ono što su tražili i Pol Gogen i Žak Brel: jednostavnost ljudi, neskrivanje emocija, odsustvo stega savremenog društva, život u skladu sa prirodom, slobodu.

Među najupečatljivijim momentima Rajlijevog ostvarenja svakako su i prve i poslednje sekvence u kojima vidimo Brandovo digitalizovano lice koje opominje da, ne samo da će tehnološki napredak sve više brisati izražajnost glumaca, već i da svetu filma preti još jedna forma neautentičnosti.

Glumci neće biti stvarni. Biće na kompjuteru. Samo gledajte. To će se desiti, saopštava nam prepoznatljivi glas.

Biografsko ostvarenje, instrospektivna terapija ili esej o filmu, glumi i slavi, Slušaj me, Marlon izlazi iz ustaljenih okvira dokumentaraca da nas uvede u kompleksnost ličnosti i umetnosti jednog od najznačajnijih glumaca u istoriji kinematografije.

DELI
Pesnik, pevač i tekstopisac benda Barka Dilo. Frankofil, zaljubljenik u muziku, film, književnost.

Odgovori

Please enter your comment!
Please enter your name here