Mažuranić ili Njegoš: Ko je pravi autor speva Smrt Smail-age Čengića?

„Žao mi je, kad tako rado čitate moje stihove, što nemam ovde pesmu Čengića. Znam da bi vam se vrlo dopala. Dođe mi, veli, jedan, i kad sam mu pročitao, zaciganči: daj mi, daj mi; i ja mu dadoh, a prijepis nije mi ostao“ – ovako je, tokom boravka u Italiji 1851, vladika crnogorski Petar II Petrović Njegoš govorio Ljubomiru Nenadoviću, koji će to zabeležiti i docnije objaviti u Pismima iz Italije.

Ljuba brani Ivan-bana živa

Hteo to Nenadović ili ne, upravo je njegovo svedočenje dalo zamaha raspravi oko autorstva speva Smrt Smail-age Čengića, pa su, u godinama na prelasku iz XIX u XX stoleće, brojni srpski i hrvatski pisci iznosili sopstvene teorije, koje su se kretale u rasponu od odbrane Mažuranića, preko pretpostavke da je Mažuranić na prevaru uzeo Njegošev rukopis, do mogućnosti da je Njegoš svesno dozvolio (iz političke opreznosti) objavljivanje svog speva pod tuđim imenom.

Svetislav Vulović, Dragutin Prohaska, Ljuba Nenadović, Imbro Tkalac, Lazo Tomanović, August Šenoa – samo su neka imena koja su se manje ili više uključivala u raspravu i iznosila svoje stavove i zaključke.

Iznevši u članku „Njeguš i Mažuranić“ (časopis Preodnica, Beograd, 1880) pretpostavku o mogućem vladičinom autorstvu Čengić-age, književni kritičar Svetislav Vulović donekle je očekivao podršku od Ljubomira Nenadovića, ali je čika Ljuba odbacio bilo kakvu vezu između Njegoša i poznatog speva o pogibiji Smail-aginoj, kao da je i svoja Pisma iz Italije hteo da skloni iz žarišta rasprave, da putopis ne postane sredstvo za optužbu protiv Mažuranića.

Međutim, koliko god se trudio da sa Mažuranićevog imena i dela skine sumnju, Nenadović je svojim argumentima i pretpostavkama takvu sumnju mogao samo pojačati, štaviše nesvesno pružiti pomoć zagovornicima teorije o Njegoševom autorstvu Čengić-age.

To bi se sigurno i desilo da je Nenadovićevo pismo, upućeno Vuloviću, bilo odštampano odmah kad je napisano, ali ono je objavljeno tek sedamdesetak godina docnije, kada su već odavno bile utihle sve rasprave, a Njegoš se više nije pominjao kao mogući autor čuvenog speva.

Autorstvo pesme Smrt Smail-age Čengića i dalje je pod znakom pitanja

Da bi odbacio bilo kakvo povezivanje izgubljene pesme koju Njegoš pominje u Pismima iz Italije (u stvari, govorivši o pesmi, Njegoš je očigledno mislio na kraći spev) sa poznatim Čengić-agom, Nenadović je izneo pretpostavku da zagubljeni spev Njegošev,

„premda je bio dosta dugačak, po svoj prilici nije bio podeljen na pesme, jer vladika je rekao ’pesmu o Čengiću’, a ne pesme; a mogao je biti razdvojen na više delova, koji su možda mesto naslova bili označeni sa I, II, III itd. Po čemu držim da je taj spev bio dosta dugačak? – Po onome što na moje pitanje: je li kao Gorski vijenac ili Mali Šćepan, vladika je odgovorio: Nije u dramskoj formi, i nije tako veliko“ (Nenadovićevo pismo Vuloviću citira se prema izdanju: Ljubomir Nenadović, Izabrana dela, prir. Đuro Gavela, Narodna knjiga, Beograd 1962, str. 243–258).

Koliko god to nije imao na umu, Nenadović kao da je opisao svima poznat spev Smrt Smail-age Čengića, jer i ovo je stihotvorenije često bilo označavano kao „pjesan“, „pjesma“, pritom je razdvojeno na nekoliko nejednakih delova i zaista „nije tako veliko“ kao Gorski vijenac i Šćepan Mali, a najzad – „nije u dramskoj formi“.

Pretpostavke o Njegoševom autorstvu Čengić-age nisu nastale samo zbog navedenog citata o izgubljenoj pesmi. Mnogo je značajnije to što, takođe u Pismima iz Italije, Njegoš u dva navrata govori stihove iz Čengić-age, ali putopisac Nenadović ni u tome nije video ničeg čudnog niti sumnjivog.

Nenadović u pismu priznaje kako za vreme boravka u Italiji nije ni znao „da na ovom svetu suštuje, ekzistuje Mažuranićev spev: Smrt Smail-age Čengića“, pa da zbog toga nije prepoznao stihove koje je Njegoš, dok je ulazio u jednu pećinu, zapevao „polagano kao uz gusle“; sem toga, Nenadović tvrdi kako je pomislio da je navedene stihove „vladika istog trenutka improvizovao“.

Ni ovo nije bez značaja, jer je očigledno i sâm putopisac zapazio koliko su dotični stihovi slični Njegoševom pesničkom stilu, no kad bude pisao Vuloviću, čika Ljuba će biti skeptičan i reći će kako „to nije nikakav osnov da možemo misliti da su to njegovi [Njegoševi] stihovi“.

U tom pogledu može biti interesantno kako Nenadović tumači ne samo sličnost između Njegoševih i Mažuranićevih stihova, nego i sličnu tematiku dvojice pesnika. Iako su se mnogi „pitali otkud Mažuranić, Novljanin, zna onako dobro prilike crnogorske, duh i karakter“, Nenadoviću to nije čudno, jer su, zaključuje, i Novljani (iz Novog Vinodolskog u Hrvatskom primorju) „jedan deo istog jugoslovenskog naroda kao i Crnogorci“.

Takav zaključak deluje paradoksalno i kontradiktorno kad Nenadović, putopisac i čovek od pera, najpre sâm priznaje kako nije čuo za spev koji „suštuje“ već pet godina (objavljen je 1846), a zatim smatra da bi Mažuranić mogao odlično poznavati običaje onog podneblja gde nikada nije kročio. I Nenadović je, sa druge strane, bio „deo istog jugoslovenskog naroda“, pa dugo nije znao za spev Smrt Smail-age Čengića, a jedva je znao ponešto i o Njegoševom Gorskom vijencu (o čemu takođe govori u pismu Vuloviću).

Mažuranićeva Hercegovina (u prilog autorstvu Ivana Mažuranića)

Bez obzira na slabu održivost Nenadovićevih argumenata, mnogim istraživačima bilo je ionako čudno da je Ivan Mažuranić mogao u svom spevu tako detaljno prikazati ne samo pogibiju Smail-aginu, nego i lokalitete vezane za taj događaj, pa i sâm narodni govor dotičnog kraja.

Ipak je Mažuranić imao prilike da se dobro informiše i pripremi za pisanje speva: već 1840, sredinom novembra, mogao je u Narodnim novinama Ljudevita Gaja pročitati dopis u kome se izveštava o Smail-aginoj pogibiji, a koji ovako počinje: „U Hercegovini sad je velika smutnja. Ismail-aga Čengić, onaj slavni i proglašeni junak turski, zapovjednik oružja Gadskog, poginuo je 30. rujna (12. listopada)“; u daljem tekstu dopisa daje se i pregled događaja koji su doveli do krvavog sukoba (cit. prema: Ivan Mažuranić, Smrt Smail-age Čengića, kritičko izdanje priredio Milorad Živančević, Srpska književna zadruga, Beograd 1969, str. 17).

Spev o agi Čengiću nastaće tek pet godina docnije, kada Dimitrije Demeter bude zamolio Mažuranića da mu napiše nešto za almanah Iskru, ali se pesnik i tada verovatno sećao članka iz Narodnih novina, pošto je upravo odatle preuzeo brojne podatke i preneo ih u svoje stihove.

Sem toga, od pomoći je sigurno bila i knjiga Matije Mažuranića, Ivanovog brata, naslovljena kao Pogled u Bosnu (Zagreb 1842), tako da je pesnik, ako ne lično, a ono bar putem literature mogao da se dobro informiše o hercegovačkim i crnogorskim prilikama.

Nepoznati Crnogorac kao važna karika

Ipak, kao presudan momenat za nastanak speva uzima se pripovedanje jednog Crnogorca koji je došao u Karlovac, gde je i Mažuranić boravio tih godina. Tako je pesnik imao prilike da čuje sve detalje od čoveka koji je verovatno bio svedok najbitnijih događaja, pa bi to moglo biti još jedno objašnjenje otkud toliko tačnih pojedinosti (pogotovu u pevanju „Harač“, četvrtom po redu).

Postoje, međutim, i razlozi koji mogu izazvati sumnju u postojanje dotičnog pripovedača, iako su o tome sačuvana čak tri svedočenja (navode se prema izdanju: Ivan Mažuranić, Izabrana dela, prir. Milorad Živančević, Narodna knjiga, Beograd 1963).

Mažuranićev prijatelj Imbro Ignjatijević Tkalac pominje čoveka koji je „na povratku u Crnu Goru“ svratio u Karlovac. „Ne sjećam mu se imena“, nastavlja Tkalac, „no još mi je pred očima, kako je jedne večeri u našoj staroj čitaonici pričao o zulumu i smrti Čengića, i koliko nam je srce ganuo svojim živim govorom i opisom borbe, u kojoj je i on prisustvovao“.

Istog pripovedača pominje i sâm Mažuranić: „Godine 1843. ili 1844. dospio u Karlovac jedan Crnogorac, koji je bio na putu iz Biograda. Tražio siromah zaslužbe. Sustavio se i u Karlovcu. On je kazivao da je bio u boju na Grahovu i pripovijedao veoma plastično sve zgode i smrt Čengić-age. Pripovijedao je i o Bauku, kako je pjevao pod šatorom“.

Najzad, tu je i svedočenje Josipa Pasarića: nakon što je Mažuranić odlučio „da na osnovu junačke narodne pjesme stvori umjetnu epsku pjesan“, jedan njegov prijatelj pozvao je i naručio „na svoj trošak iz Crne Gore narodnog pjevača, koji je pjesniku [Mažuraniću] kazivao i pjevao narodne junačke pjesme“.

Od Tkalčeve i Mažuranićeve verzije, Pasarićeva se razlikuje po tome što se tu ne radi o nekom slučajnom prolazniku, nego o guslaru koji je namenski doveden onda kad se Mažuranić već bio rešio da napiše spev o Smail-aginoj pogibiji.

Ipak, i Pasarićeva priča na jednom je mestu identična sa prethodnim verzijama: nigde ne pominje ime „narodnog pjevača“ iz Crne Gore. Ostaje mogućnost da su svedoci, nakon izvesnog vremena, u svojim sećanjima pomešali godine i zaboravili putnikovo (ili guslarevo) ime, ali ako se dobro sećaju ostalih pojedinosti, još je čudnije što nikada ne imenuju čoveka bez čije priče (ili pesme) možda ne bi ni bilo Mažuranićevog speva.

Čengić, Čengijić, Smail, Ismail

Postoji i jedan kuriozitet koji se tiče naslova speva, odnosno ličnog imena glavnog junaka, a što bi takođe moglo baciti senku sumnje na Mažuranićeve izvore.

Naime, prvobitni naslov bio je Smèrt Čengić-age, pa je i u tekstu svuda stajalo „Čengić-aga“ umesto „Smail-aga“. Da bi ispravnije bilo pisati titulu iza ličnog imena (a ne iza prezimena), Mažuraniću je sugerisao upravo Imbro Tkalac, no pesnik je tom prilikom odgovorio „da ne zna drugoga imena Čengiću“.

Ako se Mažuranić i dalje dobro sećao mnogih pojedinosti iz dopisa u Narodnim novinama, teško je poverovati da bi zaboravio ime age Čengića (koje je navedeno već u drugoj rečenici dopisa); zatim, ako je misteriozni Crnogorac i postojao, sigurno bi u svojoj priči (ili pesmi uz gusle) bar jedanput spomenuo agino lično ime.

Kontroverze neće prestati ni kad spev bude dobio naziv Smrt Smail-age Čengića (od trećeg izdanja, upravo u Tkalčevoj redakciji), jer već nakon nekoliko izdanja na koricama se moglo pročitati i: Smrt Smail-age Čengijića, pa su se i oko toga godinama lomila koplja među priređivačima i kritičarima: koji je naslov ispravniji, šta je tu poslednja pesnikova volja, kako etimološki glasi prezime istorijskog age itd.

Zanimljivo je da ni agino ime nije u svim izvorima identično, na primer u Narodnim novinama ne stoji „Smail“, nego – „Ismail“.

Zakasnela studija

Uprkos svemu, teško da bi ponovno pokretanje rasprave oko autorstva Čengić-age danas moglo izazvati onakvu buku kao na koncu XIX veka, jer za to očigledno nisu zainteresovani književni autoriteti čija se reč daleko čuje.

Najbolji dokaz o prevaziđenosti ovog pitanja jeste knjiga Nepoznati Njegoš (Ruma–Krupanj 2012), koja se docnije pojavila pod još eksplicitnijim naslovom Pokradeni Njegoš (Podgorica 2013), ali bez ikakvog značajnog odjeka, iako autor Marija Kovačević brojnim poređenjima i analizama pokušava da dokaže kako je ne samo Čengić-aga, nego skoro ceo Mažuranićev opus, ništa drugo do – čist plagijat.

Ne mora značiti da je Marija Kovačević iznela tačne zaključke, ali čim njena istraživanja nisu izazvala bilo kakve reakcije, očigledno je da se ovaj stari problem odavno posmatra kao definitivno rešen u Mažuranićevu korist, a svaki pokušaj ponovnog istraživanja uzima kao zakasneo i suvišan.

Što ga brani, kad ga ne odbrani!

Ostaje da se vidi gde su vladika Njegoš i ban Mažuranić u celoj priči.

Spev Smrt Smail-age Čengića odštampan je za Njegoševa života i vladika je za ovo delo morao znati, ali osim tragova koji se nahode u Pismima iz Italije (Njegoševo pominjanje izgubljene pesme i kazivanje stihova iz speva), nigde više nije zabeleženo ništa što bi se moglo uzeti kao asocijacija da je Njegoš mogući autor Čengić-age.

A u vreme kada je rasprava uzela maha, crnogorski vladika nije bio u životu već tri decenije. Nenadović opet misli da Njegoš, sve i da je doživeo i svojim očima video raspravu, ne bi „izišao i kazao ’To je moja pesma!’“, jer tako nešto ne bi činio „kad bi znao da će od hiljade samo petorica u njegove reči sumnjati“.

Nehotice je Nenadović još jednom izneo argument protiv Mažuranića, jer prema ovakvom shvatanju, ni Njegoševo neoglašavanje povodom štampanja Čengić-age ne mora značiti da crnogorski vladika nije imao nikakve veze sa tim, već bi pre značilo da pesnik iz učtivosti nije želeo da ulazi u bilo kakvu raspravu.

Takođe se nije oglašavao ni ban Ivan Mažuranić, iako je bio u životu kada se rasprava povela. Mažuranićevo ćutanje tumačilo se na različite načine (ili kao strah od otkrivanja dugo prikrivane istine, ili kao odbijanje da se poznate činjenice iznova brane i dokazuju, ili opet kao čista učtivost), a takav banov stav dobro je naslutio i Nenadović kad je savetovao Vulovića da, ako i bude tražio neko objašnjenje od Mažuranića, ne očekuje odgovor.

Zato su, tokom cele rasprave o autorstvu Smrti Smail-age Čengića, drugi branili Mažuranića, među njima i Ljubomir Nenadović, ali kako se čini, to mu nije baš uvek polazilo za rukom – mada, kao da jeste, jer čika Ljubine argumente nisu u pravom momentu iskoristili (ili nisu umeli da iskoriste) oni koji su imali drugačije mišljenje o izgubljenoj Njegoševoj pesmi.

Možda bi as interesovalo i Njegoš i recept za besmrtnost: priča o erosu u prvom licu