There is a Mobile Optimized version of this page (AMP). Open Mobile Version.

Snobizam nije pokret ili stav, nije poza niti revolt, već sindrom, dijagnoza koju je prelako postaviti.

Snobizam je u vreme kada pojam nastaje bio karakterističan za međuklasno kretanje, uspinjanje iz niže u višu klasu putem, pre svega, obrazovanja, a zatim i zasluga, manira, bogatstva. Otuda dolazi i sam koren reči snob – sine nobilitate, što u bukvalnom prevodu sa latinskog znači: bez plemstva.

Ovaj prefiks, s.nob, pisan je ispred imena studenata elitnih britanskih univerziteta koji nisu dolazili iz plemićkih porodica.

Danas, kada ne možemo govoriti o međuklasnom kretanju u izvornom smislu reči, iako to ne znači i da živimo u besklasnom društvu, snobizam se ogleda u nekoj vrsti plemenske podele ljudi u odnosu na muziku koju slušaju, politička uverenja koja dele, nivo obrazovanja, bogatstva, urbanosti. Materijalistički snobovi, religiozni snobovi, estetski snobovi; ako ste ih sve prozreli i srećni ste što niste nijedni od njih velika je verovatnoća da pripadate jednoj drugoj grupi, grupi intelektualnih snobova.

snob

Kako se prepoznaje snob?

Snob koristi sve oko sebe kao svoje gedžete, svoje partnere, svoju decu, svoje pse. Razmeće se reprezentativnim poznanicima i rođacima kao i svojim poreklom, ukoliko je i ono reprezentativno. Ukoliko nije, zaboravlja ga, kao i one nereprezentativne rođake, svoju nereprezentativnu provinciju, palanku, varošicu, zaselak, akcenat, srednje ime, prezime, ime, prvog komšiju, razliku između kokoške i prepelice, miris stajskog đubriva u vrelo letnje popodne, diskoteku u kojoj se svi međusobno poznaju.

Vrlo često snob napušta svoje mesto rođenja da bi se otisnuo putem uspeha u beli svet gde će ga ljudi ceniti po onome što on zaista jeste. Guši ga rodna gruda i zna da niko nije prorok u svom selu. Nažalost, prečesto se vraća nazad sa malim zavežljajem neispunjenih snova i pravom da do kraja svog snobovskog života sve oko sebe gleda sa visine.

Kada je u pitanju hrana kojom se snobizam zasićuje nema nikakvih ograničenja. Sve na šta možemo biti gordi jeste potencijalni razlog da se ponašamo u maniru snoba. To može biti politički uspeh i mesto u skupštini koliko i dobročinstvo koje smo učinili, moralno čistunstvo ortodoksnih vernika, istrajnost u vegeterijanizmu, muzika koju slušamo, filmovi koje gledamo, kafići u koje ne zalazimo, niske pobude kojih nemamo, uzvišenost i jednostavnost kojoj težimo. Svaki trijumf nad jednom vrstom gordosti rađa novu gordost zbog samog trijumfa.

snobKoliko duboko čovek može utonuti u snobizam, a da toga nije ni svastan, govori odnos prema deci. Nema potrebe da se sada osvrćemo na odveć očigledne primere skorojevića koji svoju decu upisuju u najskuplje privatne škole, šalju na kurseve jezika i eventualno balet, iako im kod kuće usađuju u glavu sistem vrednosti u kom škola i obrazovanje vrede koliko i plemstvo u komunističkom uređenju.

A dok nema dece, dobro mogu da posluže i psi. Sa pedigreom, naravno.

Postoje oni koji misle da su bolji od drugih i postoje oni koji znaju da to jesu.

Čuli ste da se neka tikva pokondirila, došla do novca, društvenog statusa preko noći i umislila da je sada bolja od drugih. A zapravo nije. Vi znate da nije jer znate da ona ne može biti bolja od vas, znate to jer znate da se neke stvari ne mogu steći preko noći, stvari koje vi posedujete i o kojima ta „tikva“ može samo da sanja.  Znate da je ona samo snob i zato ste bolji od nje. Ali vas to ne čini snobom, zar ne?

Nove mogućnosti za moderne snobove

Današnje društvo jeste materijalističko i transparentno u smislu u kom je svakom omogućeno da pomoću društvenih mreža bar u krugu svojih prijatelja ima pet sekundi slave dok predstavlja svoju novu frizuru, dosetku, devojku. Društvene mreže učinile su da bez ikakvog obzira i srama namećemo svojim prijateljima informacije o tome gde ispijamo kafu, koji film gledamo, sa kim smo otišli u šoping.

Mogućnosti za samopromociju i stvaranje bar iluzornog kulta sebe danas su dostupne svakome. A to što se ljudi ne libe da sve svedu na materijalistička preimućstva jeste rezultat improvizovanog stava da bogatstvo nije uzrok već plod i rezultat egzistencijalne superiornosti. Materijalno, tako, nije zamena za prave vrednosti već mera svih vrednosti. Ko se nije snašao, taj nije ni zaslužio da uspe.

Nije potrebno biti akademski stručnjak za društvene fenomene pa uvideti da snobizam uvek ide ruku pod ruku sa diskriminacijom. Magazini se bave pitanjima šta je „in“ a šta „out“, kako se treba odevati, koju muziku treba slušati, na koje manifestacije treba otići. Neko će sa visine gledati siromašnog komšiju jer nema novca za letovanje u Egiptu, neko svog druga iz odeljenja jer nikada nije čuo za Radiohead.

snobovi

Suština je ista. Onima koji su po našem sistemu vrednosti iznad nas se divimo i ka njima težimo, ostale diskriminišemo – stare, ružne, neobrazovane, siromašne, nesposobne. Borba koja je počela sa počecima demokratije, pokušaj neplemenitih da se obrazovanjem i stilom izjednače sa aristokratijom, došla je do stupnja u kom se svako definiše prema onom što ga izdvaja i zahvaljujući čemu može reći da se nalazi u nekoj posebnoj eliti.

Nažalost, potrošački sistem podrazumeva da već od malena od dece stvaramo konzumente koji svoj identitet definišu prema stvarima koje kupuju, ajfonu, marki rolera, cenovniku škole stranih jezika, visini članarine u teniskom klubu, a u slučaju da materijalizam nije dovoljan, u slučaju da novac kao merilo prevaziđemo, pronaći ćemo drugo. Ali, setimo se reči Albera Kamija: „Verovati u sreću bez novca je jedna vrsta duhovnog snobizma.“ Duhovni, intelektualni ili materijalni, snobizam je lakše uočiti nego ga držati dalje od sebe.

Dakle, snobizam se javlja onda kada poreklo prestaje da bude presudni faktor za društveni status. Pojedinci, u težnji da odrede svoju pripadnost željenoj grupi, grade svoje sisteme vrednosti i na osnovu njih donose sud o drugima. Tako se prema njima i odnose, sa obožavanjem ili prezirom, večno se nalazeći na nekoj sredini.

Sve je postalo moguće u našem demokratskom veku, pa i to da  u apsolutnom relativizmu vrednosti, iz samo sebi poznatih razloga, sve druge gledate sa visine. Međutim, postoji i realna opasnost da se u trenutku kada se vrednosti sagledaju iz demokratske perspektive (dakle, svačiji ukus i svačije mišljenje je jednako vredno) neko bude optužen za snobizam samo zbog toga što je malo boljeg ukusa, malo istančanijeg mišljenja, malo probranijeg rečnika.

Da li se nalazimo u realnoj opasnosti da budemo proglašeni snobovima ako kič nazovemo kičom, demagogiju demagogijom, patetiku patetikom? U masi je toplo, ali smrdi, reče Krleža, a reći ljudima istinu u lice nije popularno. Tiranija većine podrazumeva i poneku nepopularnu etiketu kada pokušate da ostanete svoji i zaobiđete lakši put. Manje-više, na kraju se pomirite sa tim da ste u očima ljudi tek jedan običan – snob!

Tekst je prvobitno objavljen na blogu Jednostavno Sasvim

8 COMMENTS

  1. Evo ja sam gramaticki snob, vrednosti se, koliko znam, “sagledaju”, a ne “sagledavaju”. Inace odlican tekst.

    Pozdrav

    • Kako bi se reklo “sagledaju” u smislu da se proslost nastavlja ili nastavila? Stvarno sam do sada i ja mislio da se u takvom slucaju kaze “sagledavaju!” Postoji li neka druga rijec? Hvala

  2. Hvala na odlično objašnjenim pojmu.Odlican tekst! Dok sam čitala pokusavala sam da otkrijem koja sam vrsta snoba. Da li je snobizam ako ja mislim da nisam snob i klonim se snobova? :)

  3. krajnje nedosledna definicija. prvo ste kritikovali svakog ko želi da se usavršava i radi na sebi (a time i da stekne nove poglede na okruženje), a onda ste rekli da je takav stav neprihvatljiv kod široke mase, koji ste prethodno iskritikovali.

  4. Ideje upijamo i iz svega sto vidimo na televiziji, preko reklama, do propagandnih poruka itd. To su izuzetno mocne sile koje definisu ono sto zelimo i kako vidimo sami sebe. Kad nam je receno da je bankarstvo cenjena profesija, mnogi od nas su zeleli da postanu bankari. Kad bankarstvo prestane da bude tako cenjeno, mi gubimo interesovanje za njega. Veoma smo podlozni sugestiji. Dakle, ono sto hocu da kazem, jeste da ne treba da odustajemo od svog poimanja uspeha. Ali treba da se postaramo da je ono zaista nase. Treba da se usredsredimo na svoje ideje i budemo sigurni da su one nase, da smo zaista mi autori svojih sopstvenih ambicija. Jer je vec dovoljno lose ako ne postignete ono sto zelite, ali je jos gore kad imate neku ideju o tome sta zelite, i na kraju shvatite da to uopste nije ono sto ste zeleli.

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here