Život Spinozin, čije je latinizirano ime bilo Benedictus, bio je obeležen stalnim napadima na njegovu ličnost i filozofiju.

Spinoza (rođen 1632. u Amsterdamu, umro 1677. u Hagu) je svoje prve mislilačke puteve prošao u osetljivoj društvenoj klimi rasprave budući da je polovinom XVII veka u jevrejskoj zajednici došlo do problematičnih neslaganja po pitanju vere. Spinoza je kao mladić bio okrenut religiji i istoriji jevrejskog naroda i već tada, provodeći dane u sinagogi, započeo je dublje propitivanje usvojenih pravila religijskog učenja.

Spinoza

Pristupio je filozofskom putu čuđenja i sumnje. Pored hrišćanske i jevrejske tradicije zanimao se za antičku filozofiju – posebno za Sokrata i Platona. Strasno je proučavao mišljenja Đordana Bruna i Renea Dekarta.

Prokleti filozof

Kada je, zbog svojih stajališta, optužen za jeres Spinozi je ponuđena utešna, novčana kazna. Odbio je i krajem juna 1656. godine bio ekskomuniciran iz jevrejske zajednice opakim i ubedljivim rečima prokletstva.

Neka je proklet danju i neka je proklet noću. Neka je proklet kad leže i neka je proklet kad ustaje. Neka je proklet kad polazi i neka je proklet kad dolazi! Neka mu gospod nikada ne oprosti! Neka osveta i gnev Gospoda plamte protiv ovog čoveka koji je na sebe navukao sva prokletstva napisana što su napisana u Knjizi zakona, i neka unište ime njegovo. Neka ga Gospod odvoji od svih plemena Izrailjevih i baci na njega sva prokletstva neba što su napisana u Knjizi zakona. A vi svi koji odano služite Gospodu svome živite i napredujte! Za to se svi čuvajte da niko sa njim ne boravi pod istim krovom, da mu se niko ne približava manje od četiri lakta, da niko ne čita spis koji je on diktirao, ili ga svojom rukom napisao!

Odbacivanje i prokletstvo iz jevrejske zajednice nisu, kako se čini, previše uticali na Spinozu. Nastavio je da radi, kako je jednom prilikom rekao, ono što je i pre ekskomunikacije radio posvetivši se potom svojoj filozofiji i pitanjima koja su ga zaokupljala.

Izdržavao se baveći se optikom, a odbijao je sve moguće ponude koje su stizale sa nekoliko strana, pa i onu od Luja XIV koji mu je ponudio veliku svotu novca da jednu od svojih knjiga posveti kralju. Profesuru na univerzitetu odbio je misleći da na taj način ne bi imao dovoljno „slobode u filozofiranju“.

Intelektualna ljubav prema Bogu

Spinoza sledi individualizaciju kao princip dobrote budući da smatra da čovek, sam za sebe, teži za samo-održavanjem bića i kao takav on mora putovati ka većem savršenstvu, sreći i zadovoljstvu kako bi dospeo u fazu intelektualne ljubavi prema Bogu.

SpinozaLjudi su, misli Spinoza, i u političkom smislu skloni buntovništvu, odbacivanju zakona tako da se priroda čovekova ne nalazi u dualitetu između duha i razuma već teži ka samosvesti. Ne čudi, stoga, da su posebno Hegel i potom Niče uvažavali Spinozu kao velikog filozofa bez čije filozofske misli ne bi bilo ni nasleđene istorije filozofije.

Prema Spinozi supstancija se sastoji iz beskajno puno atributa koji određuju esencijalnost supstancije. Afekti čovekovi odlikuju se dualitetom delovanja pa se „mržnja povećava mržnjom, dok može biti uništena samo ljubavlju“. Hrist je, za Spinozu, najveći čovek jer je njegov put oličenje milosrdne ljubavi, jer se njegova filozofija zalaže za ravnopravnost i toleranciju.

Intelektualna ljubav prema Bogu podastire pred čoveka ne samo klicu ljubavi nego i izvornu povratnost ljubavi kao takve budući da se u Spinozinoj interpetaciji intelektualne ljubavi nazire platonistička koncepcija ideje, upravo kroz naglašavanje stalne napetosti između pitanja mistike i duhovnosti, između racionalnog i afektivnog principa.

Istina, sloboda, tolerancija

Spinoza
Spinozina statua u Amsterdamu

U napetosti između ova dva principa Spinoza se zalaže za istinu kao vrhovni princip u čijoj bi pojavnosti čovek tek mogao postaviti pitanje svoje suštine, ali bi teško mogao živeti u državi slobode budući da, napominje Spinoza, sve uzvišeno je u isti mah i teško i retko.

Spinozin uticaj na savremenu filozofiju je veliki što potvrđuje aktuelnost njegovih stavova. Polazeći od propitivanja determinizma, prirode i duha, afekta i razuma, sujeverja i religije Spinoza je nesvesno otvorio i žarišna pitanja budućnosti poput onoga o (ne)mogućnosti nauke da odgovori na pitanja fizičkog sveta.

Ljubav ka spokojstvu

Živeo je povučenim, samačkim životom. Zatvarao se u svoju sobi i prema biografima „u časovima odmora od naučnog rada, bacao muvu u mrežu pauku, koji je živeo u uglu njegove sobe, i posmatrao kretanja žrtve i grabljivca“. Zadržao je doslednost, kršio dogmatičnost na svakom koraku pa ne čudi da mu je sloboda bila od presudnog značaja.

U današnjem opštem metežu i vladavini gomile ostaju upamćene Spinozine reči na ponudu profesure na univerzitetu:

Mene ne koleba nada u veću čast, nego ljubav ka spokojstvu, a za njega mislim da ga ne mogu drukčije očuvati nego tako ako se budem klonio javnog podučavanja…

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.