U prilici smo da u tekućoj godini, u Jugoslovenskom dramskom pozoristu, pogledamo predstavu Švabica, dramatizovanu po motivama istoimene pripovetke Laze K. Lazarevića (1851-1891). Priča puna prihvatanja i odricanja, imagoloških razlika i osećanja, predstavlja zanimljiv poduhvat za beogradsku rediteljku Anu Đorđević.

Lazarevićeva Švabica, jedna od sedam neobjavljenih pripovedaka, kompoziciono je uređena epistolarnom formom. Predstavlja sukob ne samo na planu kulturološke razlike Miše Maričića (Radovan Vujović) i Ane Gutjar (Marija Vicković) – Srbina i Nemice, već i na širem planu borbu stare patrijarhalne Srbije i nove iz sedamdesetih godina XVIII veka u kojoj žive i stvaraju Stevan Mokranjac i Josif Pančić, a najveći pesnici romantizma Đura Jakšić i Jovan Jovanović, ostavljaju utabane staze budućim naraštajima pisaca.

Period klasičnog realizma unosi novine u dotadašnju pripovednu formu prikazujući varoški svet onakav kakav jeste – pun osećanja časti i zajedljivosti, sa druge strane.

Švabica, Radovan Vujović, Marija Vicković (foto: Emma Szabo)
Švabica, Radovan Vujović, Marija Vicković (foto: Emma Szabo), izvor slike: http://jdp.rs/predstave/svabica/

Epistole upućene pobratimu Joci ostavile su veliki prostor rediteljki da slobodnije konstruiše lik protagoniste i njegove ljubavi, Ane Gutjar. Svetlo na pozornici uvodi nas u godinu u kojoj Miša, ambiciozni kraljev pitomac, poreklom iz Šapca, dolazi na studije medicine u Berlin.

Sa teškim bremenom stipendije i konzervativnim vaspitanjem on pokušava da ostane dosledan svoje uloge kako bi se čim pre dočepao diplome Medicinskog fakulteta. Na tom putu zaljubiće se u ćerku vlasnice Berlinskog pansiona, u kojem on obitava u toku studija. Pansionat predstavlja internacionalno zemljište u kojem pored jednog Srbina nalazi Rus Kolja (Bojan Lazarov) i Nemac Maks (Nebojša Milovanović).

Svetlo na pozornici, čineci glavni rekvizit scenografije svojim naizmeničnim paljenjem uvodi nas u godine zbivanja sa određenim razmakom, prikazujući Berlin i Šabac. U jednoj sceni videćemo mladi par dok šeta malim ulicama Berlina, a već u drugoj doktora Mišu za koga, nakon povratka, u Srbiji nema života. Scene će se smenjivati tokom čitave predstave održavajući napetu situaciju i nedajući prostora za naslućivanje radnje.

Njegovo ekspresivno ponašanje i sukobi sa drugom likovima, Nemcom Maksom i Aninom prijateljicom Klarom (Bojana Maljević), predstavljeni si nizom komičnih scena koje u svom patosu prelaze u tragikomediju. Publika će se smejati Aninoj prijateljici Klari kada zaključuje da su Mađari slovenski narod i da srpski jezik nesumnjivo podseća na nemački, dok sa druge stane gledamo scenu u kojoj se Miša podsmeva švabskom dvoboju (koji ne vidimo) iz kog Maks izlazi sa posekotinom na obrazu dok njegov protivnik ostaje bez pola nosa.

Scena rasprave u trpezariji u kojoj Maks opisuje dvoboj pruža elemente dramatičnosti iz kojih Miša uz pomoć jedinog prijatelja u kući Kolje uspeva da obuzda svoju želju da prebije Maksa.

Mišina sestra Evica (Milena Vasić) pokušava da povrati Miši izgubljeni optimizam predočavajući mu varoške prilike i podsećajući ga da je on kraljev lični lekar te da mu stoga i dolikuje mlada bogata devojka.

Miša, opredelivši se za razloge razuma potiskujući strasti, ne želeći da mu se berberin podsmeva tri puta nedeljno zbog Švabice dok ga brije, odlučuje da prihvati ulogu tragičnog junaka.

Jedino što mu ostaje, nakon povratka u Srbiju jeste njena slika, a sa svakim pogledom na nju, oživljava i uspomena na Švabicu i njihovu ljubav.

Miša: Sešo da mi ti nisi uzela sliku?
Evica: Pokloni mi je?
Miša: Sešo, sve ti poklanjam što hoćeš, i njenu sliku ako hoćeš baš da je uzmeš. Al što će ti?
Evica izvadi Aninu sliku iz nedare i dade mu pa briznu u plač i turi mu glavu na grudi.
Miša: Ne plači sešo
Miša uzima sliku i odlazi napolje.

Piše: Nemanja Kuč

DELI

Odgovori

Please enter your comment!
Please enter your name here