Sve što živi ožiljak ima,
još iz detinjstva, poseban, ran.
Da nisam pesnik, ja međ’ svima
bio bih hulja i lopov znam.

Mršav i rasta odveć malena,
međ’ decom bio sam uvek heroj,
često, često nosa razbijena,
vrać’o sam se ja i pod krov svoj.

Uplašenoj majci, kad pred nju banem,
reč ceđahu usne krvavo-tmaste:
– Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste –

Pa i sada, kada se bez traga
onih dana krv vrela smirila,
nespokojna neka drska snaga
na poeme moje se izlila.

Na već zlatne literarne hrpe;
i u svakom retku što se vije
ogledaju se nekadašnje crte
kavgadžije, nemirka, delije.

Kao nekad imam hrabrost mušku,
al’ nov korak moj se drukče sluša…
Dok mi nekad razbijaše njušku,
sada mi je sva u krvi duša.

Ne velim više majci okrvavljen,
već tom šljamu što cereć’ se raste:
– Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
A već sutra sve će da zaraste! –

Sergej Jesenjin

stara žena

4 KOMENTARI

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.