Čovek je kao kuća u kojoj je gospodar otišao na dalek put, te je ostala posluga, gomila slugu. Sluge se svakog dana svađaju ko će biti glavni za vreme gospodarevog odsustva. Čim jedan, silom, prevlada nad ostalima, odmah ga neki drugi, oporavivši se, zbaci s upravljačkog mesta. Cilj čovekov je da izabere jednog slugu koji mu se čini najvrednijim (jer se sluge međusobno razlikuju), da u njega ulije svu svoju snagu, i njega učini gazdom koji će ostale sluge i kuću dovesti u red dok pravi gospodar ne dođe.

Svaki deo čovekovog bića teži da preuzme vlast u odnosu na ostale činioce. Već u drevnim pričama postavlja se pitanje kako čovek da organizuje sebe-kuću? Nemoguće je odrediti pravog gospodara. Takođe je neizvodljivo sve ono što u unutrašnjosti živi razviti do maksimuma. Moraju se praviti izbori, a ko izabere, ko pogodi cilj – promašio je sve ostalo.

Jedino što se može, i sa sobom, i sa porodicom, i većim zajednicama, jeste – pokušati uspostaviti princip poštenja, po kome se svemu dozvoljava da živi, bez uništavanja, zarobljavanja, omamljivanja nekih delova komplikovane čovekove prirode. Izabrani „gospodar“ (na primer – razum) imaće zadatak da razvija pre svega ono što je najbolje za čitavu zajednicu; ali istovremeno pokušavajući da omogući i onome što buja iskrivljeno, osamljeno, čudno, da raste i daje svoje netipične plodove ukoliko ne preti da sasvim uništi sve ostalo.

Možda je upravo to što je čudno, to iskrivljeno, ono što će čoveka-kuću učiniti lepšom, posebnijom, učiniti da bezlično ja postane Individua, a ne nešto neuobličeno, bez identiteta i suštine. A možda je isto to čudno i iskrivljeno ono što istovremeno i uništava i troši najviše čovekovih snaga. (To je i razlog za odabir onog gospodara kuće koji neće dozvoliti da se, zarad nekog dela, čitava kuća dovede u opasnost.) Najčešće se dešava upravo to – ono što je najdragocenije u čovekovom duhu istovremeno je i njegov generator energije i njegov ubica, te nije neobično da neko ko dostiže najviše visine u stvaralačkom životu, bude istovremeno i neko ko najintenzivnije pati, okonča svoj život samoubistvom, u ludnici, ili oboli od neke od najtežih bolesti.

Uprkos tome, nije nemoguće pronaći način da se napravi sklad (ili bar pakt, primirje) između čovekovih stvaralačkih potencijala i nečega što bismo mogli nazvati automatskim pilotom, ili skupom veoma korisnih programa za upravljanje i snalaženje u stvarnosti.

Naći pravu ravnotežu je stvar više ujedinjenih pozitivnih osobina.

Pored talenta neophodno je imati zdravu volju za životom, mnogo strpljenja, dovoljno energije da se osmišljeno pretvara u dela, a bez preterane nezdrave ambicije i sujetnih pobuda da se to delo stvara, zatim imati komunikativnu sposobnost, zaista voleti ljude a ne tražiti spas u njima, ne tražiti u međuljudskim odnosima tek potvrdu sopstvene vrednosti.

Uz pretpostavku da ovaj svet nije izrodio mnogo takvih ljudi, ipak moramo priznati da je čovek zanimljivo biće, biće ogromnih mogućnosti, kakvima se nijedno drugo ne može pohvaliti. Tajna njegove zanimljivosti, stvaralačkih potencijala i konflikata koji rađaju velika dela nalazi se u istom korenu – potrebi svakog od „slojeva“ koji ga čine da preuzme prevlast nad celim bićem i konačno zavlada nauštrb svih drugih.

Priča o tri osobe u knjizi „Kvart“ Gonsala M. Tavareša

Konflikt koji nastaje usled borbe svih delova čovekovog bića za konačnu prevlast ipak  nije jedino što usložnjava čovekov život. On ne samo što se ne može odrediti u smislu konačnog odabira puta i principa koji će suvereno vladati vodeći njegov život u jed(i)nom izabranom pravcu, već takođe jučerašnjeg i sutrašnjeg sebe vidi gotovo kao strance, do neprepoznavanja. Gonsalo M. Tavareš, u svojoj knjizi „Kvart“, govori:

„Gospodin Valeri je poznavao samo dve osobe. Osobu koja je bio tačno u tom trenutku i onu koja je bio u prošlosti. Gospodin Valeri je govorio: Ako nastavim da živim, upoznaću i treću osobu. I tada bi se gospodin Valeri osmehnuo, sa zagonetnim i pronicljivim izrazom, dok je, sitnim koracima, zadovoljno napredovao ka sopstvenom Ja koje se nalazilo u sutrašnjem danu. Prošlost ima jednog gospodina Valerija, sadašnjost sam ja, budućnost će imati drugog gospodina Valerija. Prema mojoj računici, to su tri osobe. Najmanje.

Pohvala nedoslednosti

Lešek Kolakovski u sjajnom tekstu „Pohvala nedoslednosti“ izražava ne samo simpatiju i blago odobravanje, to jest praštanje čoveku koji ne ostaje dosledan sebi, jer za to nema sposobnosti (životinja je, naprotiv, uvek dosledna), već nam govori o neophodnosti te moći.

Biti nedosledan nije nedostatak, to je upravo veština, čak i skup pozitivnih vrednosti koje omogućavaju preispitivanje sopstvenih ranijih odluka. Zahvaljujući toj moći čovek je u stanju da preispituje i okruženje, kao i ideje vodilje usled kojih se postaje spreman za postupke koji u nekom drugom periodu i drugim okolnostima izgledaju nezamislivi. Okvir u kome se donose najveće, ponekad i kobne odluke, ima daleko veći uticaj na čovekovu svest nego što je pojedinac spreman da prizna.

Čovekov um
Izvor: www.wikipedia.org

Naknadno promišljanje odluka donetih pod tuđim uticajem često donosi rastrežnjenje i potrebu da se čovek od svega toga ogradi, distancira i iskupi za greške. Brojni su primeri u istoriji, no dovoljno je navesti samo jedan – veliki broj pristalica nacional-socijalizma i fašizma, koji su se veoma brzo distancirali od pokreta i pridružili vatrenim borcima protiv zla.

Naravno, u tekstu Lešeka Kolakovskog, napomenuta ali ne previše razrađena (usled toga što se podrazumeva) stoji i činjenica da postoje stvari u kojima se ne može ne biti dosledan, koje su izvan opsega onoga što čovek kod sebe može i sme voljno da menja. Nažalost, i te stvari izvan opsega promene kod mnogih se bez ustručavanja dovode u pitanje, te to postaje glavni razlog usled kojeg mogućnost nedoslednosti nije popularna i ne smatra se pozitivnom vrednošću već manom.

Šta je to u nama što vrši presudni odabir?

I prvi citat u tekstu, deo neke istočnjačke priče, i drugi, koji nam nudi Gonsalo M. Tavareš, ukazuju na nemogućnost formiranja tako čvrstog identiteta koji bi, i u trenutku, i u dužem vremenskom intervalu, mogao da se pohvali čvrstinom i nepromenljivošću, jasnoćom odabira glavnih pravaca u razmišljanju i delanju, utemeljenošću i prestankom borbe različitih tendencija. Jednostavne poslovice (kao ona „s kim si, takav si“), nepromišljene odluke  kojih postajemo svesni, trenuci kad i sami sebe ne prepoznajemo, govore o tome koliko na nas (s obzirom na potencijalnu promenljivost) utiču spoljne okolnosti i nivoi svesti koje jednostavno podvodimo pod – nesvesno.

Koje ćemo lice odabrati u trenutku, koja će nas sopstvena reakcija iznenaditi više nego tuđa, zavisi umnogome od nečega što bira, no, još uvek nismo u stanju da odredimo šta je to u nama što vrši taj (presudni) odabir. Postoje stvari koje se pamte i pored njih bezbroj zaboravljenih činjenica, događaja i lica. Stvari koje neko pamti izabrane su od tog birača u njemu, i one nesumnjivo imaju presudan uticaj na formiranje onoga što on jeste.

Još uvek nije rešen spor oko toga da li je centralni deo ličnosti, taj koji bira, nešto što zavisi od nasleđenih osobina, ili se to dobija vaspitanjem u ranom detinjstvu, traumama u prvim godinama života, uticajem sredine na razvoj ličnosti tokom čitavog života.

Pristalice tvrdnje da je genetika od presudnog značaja za ponašanje individue  tvrde da je svakom roditelju koji ima najmanje dvoje dece jasno da je uticaj nasleđenog materijala, načina na koji su se geni „sklopili“, u većem procentu prisutan u formiranju karaktera (sudbine).

Argument za odbranu takvog stava uvek je različitost dece koja rastu u približno istim uslovima, pod budnim okom istih roditelja, podvrgnuta istim vaspitnim principima. Oni drugi, koji zagovaraju uticaj sredine, spremni su da tvrde kako se i razlozi za kriminalno ponašanje, kao i mnoge druge devijacije, mogu u potpunosti pripisati nečemu što je na duh uticalo spolja. Svoju će tvrdnju takođe potkrepiti brojnim primerima koje su u istraživanjima skupile nauke pri bavljenju ovim fenomenima.

Ko gospodari našim umom
Izvor: www.hufingtonpost.com

I jedan i drugi način da se objasne čovekovi odabiri i ponašanja, priznaju da je i ono drugo od velikog značaja – pristalice nasleđivanja i biologije ne odriču uticaj sredine, ali ga ne smatraju jednako važnim, kao što i oni koji zagovaraju društveno oblikovanje svakog pojedinca ne isključuju uticaj DNK. No, i jedni i drugi uglavnom ne gledaju optimistično na mogućnost velikih promena u budućnosti koje bi ljudski duh dovele bliže mogućem savršenstvu – učinile čoveka slobodnijim, kreativnijim, moralnijim, svesnijim budućnosti i sopstvene odgovornosti za budućnost drugih.

Navodi se kao argument nepromenljivost glavnih nedostataka ljudske prirode, kao što su potreba za moći, gramzivost, agresivnost kao posledica straha, itd. Govori se o tome kako se društvo menjalo, ali se te glavne linije ljudskih postupanja nisu promenile još od pradavnih vremena. Lamentira se nad nepromenljivošću društvenih okolnosti u svetu kojim vlada novac i nekolicina bogatih eksploatiše mase siromašnih držeći u svojim rukama ne samo glavninu novca već i vojsku, sveštenstvo i, što je gore od svega, nauku i kulturu.

Promenljivost kao mogućnost uzrastanja

Ipak, čovek je biće koje može da se menja, to je osnovna postavka koja je u ovom tekstu tek okrznuta, navođenjem razlika između čoveka i životinje, nedoslednosti čoveka juče, danas i sutra, i konflikata čoveka koji oseća da unutar njega postoje i druge, nebrojene i neiskorištene mogućnosti.

Čovek je suviše širok, trebalo bi ga suziti, uzvikuje jedan od likova romana „Braća Karamazovi“. U toj čovekovoj širini se, pored svega onog što je dovelo do današnjeg izgleda planete i ustrojstva sveta, koji nije jednako dobar svima, nalazi i ona druga mogućnost – mogućnost promene, uzrastanja, postajanja odraslim, odgovornim i snažnim bićem – čovekom koji, svestan moći uma i duha, preuzima svet u svoje ruke da bi ga spasio i učinio jednako dobrim mestom za život svoje i svih drugih vrsta.

To je jedino prihvatljivo tumačenje mogućnosti da čovek preraste svoje sadašnje, slabo i detinjasto tavorenje u svetu kojeg se plaši i kojeg uništava, i da postane Natčovek, čovek snage koja ne uništava već stvara.

Vidim smele mostove preko kojih nema ko da prođe, rekao je Branko Miljković, pevajući o drugom pesniku, ali i vladaru i filozofu, velikanu jednog drugog vremena – Njegošu. Čovek koji pređe mostom (još bolje onim koji je sam napravio) uvek je Drugi Čovek u odnosu na onog koji je bio. Biti sposoban za prerastanje sopstvenih slabosti izazov je dostojan ljudske vrste.

Piše: Jadranka Milenković

2 KOMENTARI

  1. Budina himna pobede glasi:
    Trazeći tvorca ovog prebivališta
    bespomoćno sam trčao
    kroz krugove mnogih rađanja;
    I zamorno beše rađanje iznova i iznova.
    Ali sada , ti koji vide tvorca svog prebivališta;
    nećešponovo štititi ovo stanište.
    Sve tvoje krovne grede su srušene,
    Slemenjača ti je skrhana;
    Um se približava Večnom-
    dostigao je izumiranje svih želja.

  2. Tekst je uspeo da deluje otrežnjujuće i, što uopšte nisam očekivao, vrlo motivišuće. Mogu i normalno je da se menjam, šta bih više mogao da poželim. Oslobođen krivice što nije veran sebi, svom vaspitanju, okolini, prijateljima, čovek se rasterećeno kreće i razvija, sjajno!

POSTAVI KOMENTAR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.