Još je Viktor Igo, u romanu Bogorodičina crkva u Parizu, primetio da je arhitektura sve ugroženija kako štampa uzima maha. Ponekad se čak desi da jaka produkcija knjiga ne samo što ugrožava svaki vid umetnosti u graditeljstvu, nego ne nalazi ni malo razumevanja za njega.

Božji dar u epohi ateizma

Dorotej, roman prvenac Dobrila Nenadića, svojevremeno je dočekan kao lepo iznenađenje u srpskoj književnosti: potekla od tada potpuno anonimnog čoveka, priča je nosila originalnu kompoziciju, upečatljiv stil i, najzad, tematiku srpskog srednjeg veka, što nije bilo česta inspiracija domaćim piscima uprkos brojnim podacima koje su nudile istoriografija i epska tradicija.

Dorotej Dobrilo Nenadić

U svojim docnijim radovima, Dobrilo Nenadić će se još nekoliko puta vraćati epohi srpskog srednjovekovlja, i to najpre u romanu Divlje zvezde, potom u Romanu o Obiliću i najzad u višestruko nagrađivanom i hvaljenom romanu Despot i žrtva.

Dobrilo Nenadić je 1975. poslao rukopis Doroteja beogradskoj Prosveti, no uredništvo nije prihvatilo rukopis za objavljivanje, pa je roman štampan tek dve godine docnije na konkursu koji su raspisali Narodna knjiga, Rad i BIGZ.

Aleksandar Jovanović smatra da je Nenadićev roman mogao biti odbijen „zbog anonimnosti autora, možda i zbog teme, u tim vremenima ideološki markirane“ („Božji dar i ljudska nesavršenost“, pogovor u knjizi: D. Nenadić, Dorotej, Beograd 2005, str. 244).

Sa druge strane, nije isključeno da je uredništvo Prosvete sa opreznišću prišlo rukopisu Doroteja zato što je u njemu prepoznalo alegorijsku i skrivenu, ali opet ne tako teško uočljivu kritiku savremenog društva. Baš kao srednjovekovni manastir, i organizacije novog doba uvek su imale nekog svog Doroteja, u prenesenom smislu rečeno: iskrenijeg i doslednijeg vernika od samog igumana.

U ovom ključu lako se mogu pročitati i docniji Nenadićevi istorijski romani, gde pisac preko prohujalih vremena jasno ukazuje na mane i nastranosti modernog sveta. U godinama kada nastaju Dorotej i Divlje zvezde, aktuelno društveno i političko okruženje nije se ni moglo efikasnije kritikovati nego bežanjem u neka davna vremena.

Nenadićev srednji vek u potpunosti je demitologizovan i oslobođen uticaja starih žitija i narodne poezije; on je tumbe okrenut na jednu drugu, skrivenu i mračnu stranu, nepoznatu istoriji, ali dopuštenu u književnosti, kao produkt umetničke slobode i simboličnog predstavljanja današnjice.

Dobrilo Nenadić Dorotej

Manir negativnog prikaza srpskog srednjeg veka neguje Nenadić od samog početka svog rada, tako da možda i nije tačna tvrdnja o ideološki obojenoj tematici Doroteja kao glavnoj smetnji njegovog štampanja. Naprotiv, svakoj ateističkoj ideologiji ovakvo delo bilo bi preko potrebno (pod uslovom da čitaoci ne prodru u metaforički smisao romana) – da se zvanično omrznuta crkvena organizacija još više omrzne i širim masama predstavi što crnjim bojama. U prilog tome ide i filmska verzija Doroteja (snimljena svega nekoliko godina nakon prvog štampanja romana), gde se negativna kritika srednjovekovne pravoslavne crkve i vlastele daje još slikovitije i upečatljivije.

Kraljičina jesen

Nije Nenadić prvi koji je izokrenuo istoriju znanu iz starih žitija i letopisa. Učinio je to još početkom XX veka pesnik Milutin Bojić dramom Kraljeva jesen, gde se na udaru našao arhiepiskop Danilo, isti onaj koji će se, sada kao episkop, naći na udaru u Nenadićevim Divljim zvezdama.

Samo, dok je kod Bojića predstavljena kraljeva (Milutinova) jesen, kod Nenadića se nazire kraljičina (Jelenina) jesen, koju prepredeni političar, takoreći makijavelist Danilo, opet iskorišćava u svoju korist, pa gazeći preko mrtvih juriša ka krajnjem cilju, a to je vlast i moć.

Na tom putu ka vlasti, Danilo kao pomagače uzima i beskrupulozno iskorišćava anonimne ljude sa margine tadašnje društvene hijerarhije, takoreći kreature i perverznjake, pa je tako da Nenadićeva srednjovekovna Srbija puna licemernih episkopa, prognanih pustinjaka i krvožednih razbojnika, čime se narušava hagiografsko-epska slika nemanjićkog doba, koju istina treba ponekad uzimati s rezervom i kritički (sigurno je da i u žitijima ima preterivanja i prilagođavanja političkoj situaciji datog trenutka).

U romanu Despot i žrtva pisac je ponovo istakao jednu strankinju naspram celog srpskog naroda, koji je u njenim očima samo masa varvara i glupaka. Dok je u Divljim zvezdama ta strankinja bila Jelena Anžujska, ovde je to Grkinja Irina Kantakuzin, žena despota Đurđa Brankovića, poznata iz narodnih legendi kao „prokleta Jerina“, navodni krivac za sve patnje koje su srpski kulučari preživeli gradeći brojna stara utvrđenja po njenom naređenju.

Popularnost tih priča učinila je da u nekim krajevima stare i porušene zidine i danas izazivaju odbojnost, jer ne samo što su građene s teškom mukom, nego su navodno u njihove temelje kao žrtve uzidani živi ljudi.

Dobrilo Nenadić je te legende iskoristio i roman Despot i žrtva zasnovao na priči o teškoj izgradnji Smedereva, čime je još više utemeljio staru odbojnost prema srednjovekovnim zidinama, naročito uvevši motiv nevine žrtve koju pobesnela rulja uzidava u još nedovršen grad.

Tragedija žrtve postaje još veća kad se zna da je potpuno uzaludna, jer će i Smederevo snaći slična sudbina kao i stare rimske gradove: biće osvojeno, razoreno, napušteno i zaboravljeno čim dođu novi osvajači i nametnu svoju kulturu. Još jednom se čitaocima nameće negativan pogled na ionako zapuštene tvrđave, a pisana književnost se povodi za usmenom i ustaje protiv graditeljstva, čime iz temelja razara sjajnu sliku o nekada neosvojivom gradu.

Dve Srbije kako ih vide Milan Kašanin i Dobrilo Nenadić

Sve to, ipak, ne znači da je piščeva glavna namera bila da do kraja ocrni već dosta omrznuto srednjovekovlje. Nenadića, pre svega, ne treba ni čitati u istorijskom, već u simboličkom ključu, kako bi se u skromnom kaluđeru Doroteju prepozno savremeni idealista među gramzivim vlastodršcima, kako bi se u verskoj misiji episkopa Danila prepoznala agitacija modernih političara, kako bi se među smederevskim neimarima, kada okreću glavu pred rimskim Viminacijumom, mogli pronaći primitivci koji smatraju da istorija počinje tek njihovim dolaskom na vlast.

Ipak, posebno je pitanje je da li će baš svaki čitalac to uočiti i neće li i dalje biti više onih kojima će se zaista ogaditi i srednjovekovna crkva, i vlastela, i stare tvrđave (navodno pune uzidanih žrtava), pa čak i takva jedna ličnost koja je svojim književnim radom od zaborava sačuvala decenije i decenije najvažnijeg perioda srpske istorije.

Uporno govoreći da je srednjovekovna Srbija ličila na Toskanu, a ne na Tursku, istoričar Milan Kašanin dobro je znao koliko je teško ulepšati sliku o jednom periodu i jednoj umetnosti koju, paradoksalno, vekovima ruži jedna druga umetnost: najpre preko narodnih legendi, a onda i putem modernih romana.

Piše: Dušan Milijić

1 KOMENTAR

  1. Sjajan clanak. Uvek mi je milo videti tekstove vezane za srednji vek, narocito na nasim prostorima. Da li biste mogli da nam navedete jos neka dela sa slicnom tematikom, realisticnom slikom tih vremena?

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.