Srednji vek je delić istorije čovečanstva koga odlikuje potpuna vera u Boga, predanost njemu, strah od Njegovog suda i svest o smrtnosti. Književnost ove epohe je shodno tome imala svoje žanrove, a u srednjem veku na prostoru kojim je vladala dinastija Nemanjića, najzastupljeniji žanr su bila žitija.
Teodosije je, pored Domentijana, pisac žitija o najpoznatijem srpskom svetitelju Savi.
O životu ovog pisca ne znamo ništa više osim da je živeo u 13. i prvoj polovini 14. veka i da su ga nazvali Hilandarac. Smatra se da je Žitije Svetog Save nastalo po uzoru na Domentijanovo pređašnje. Pisano je pred kraj 13. veka, a to saznajemo na osnovu elemenata koje prećutkuje – ponovna izgradnja Hilandara, sukob kraljeva Dragutina i Milutina i veliku glad koja je odnela mnoge živote. U to vreme su pisari imali svest o plagijatima, ali delo Žitije Svetog Save ima mnogo različitosti kod oba pisca.
Činjenica je da je Domentijanovo žitije bilo prepisivano svega 3 puta, dok je Teodosijevo nebrojano više, što nam govori da je Teodosije bio pisac koji je rado čitan. Upravo je ta živost karakteristična za Teodosija kao pisca, a specifična za srednjevekovnu poetiku.
Teodosije je uneo u ovo žitije svoje ideje i činjenice, kao na primer to da je razlog Rastkovog bežanja u manastir odluka njegovih roditelja da se oženi, što se kod Domentijana nikako ne pominje. Na osnovu ovog primera zaključuje se da je njegov stil bio čitljiviji, unosio je delove iz svakodnevnog života kako bi fabula tekla.
Psihologizacija likova, njihovi unutrašnji nemiri, borbe, takođe su novina u poetici srednjeg veka, a Teodosije ih sprovodi u celosti što se najbolje može uočiti u Žitiju Svetog Petra Koriškog.
Napisano je krajem 13. i početkom 14. veka i u njemu se nalazi nova ideja, ideja volje i po prvi put Teodosije opisuje tip života po vrlini. Teodosije je pisao i dosta se ugledao na Žitije Jovana Lestvičnika i motiv lestvice, odnosno uspenja na lestvicama vrline. Opis napada zmije na Petra Koriškog i opis njegove molitve protiv nje prikazuje jedan neverovatan stupanj vere i ljubavi prema Bogu.
Na taj način Teodosije najbolje prikazuje „mentalitet“ srednjovekovnog čoveka.
Za razliku od pređašnjih pisaca Teodosije nam omogućava da na osnovu njegovih dela napravimo rekonstrukciju psihičkih stanja njegovih junaka, ali i da shvatimo kako je funkcionisao život srednjeg veka.
Velika zadužbina ogleda se u njegovoj liričnosti – pisao je i pesme, himne i kanone. Lagano i jednostavno približio je velike ljude, naizgled nedostižne svetitelje, nama čitaocima, poštujući načela samog žanra i zbog takvog načina pisanja bio je daleko ispred svog vremena.
Piše: Jovana Nikić
