Da je televizija poslednjih godina doživela jedinstvenu renesansu sada je već neosporna činjenica. Televizija je uspela da se ponovo uspostavi kao dominantan medij, pa tako sve zvučnija imena filmske i dramske umetnosti biraju da svoje umetničke poduhvate ostvare upravo kroz format televizijskih serija.

Proteklih nedelja najviše se pričalo o seriji The Handmaid’s Tale (Sluškinjina priča), adaptacija čuvenog romana Margaret Atvud u produkciji kuće Hulu. Prva sezona premijerno je prikazana 26. aprila i ima svega 10 epizoda, a već prvih dana maja potvrđeno je da će biti i druge sezone.

O čemu se, dakle, u seriji Sluškinjina priča radi?

Svako ko je imao prilike da se sretne sa istoimenim romanom Margaret Atvud iz 1985. godine verovatno se seća ove upečatljive priče. U centru zbivanja je Ofred (koja je nekada imala drugo ime), žena koja je nasilno razdvojena od porodice, uvedena u klasu sluškinja koje imaju samo jednu ulogu – da rode dete svojim gospodarima.

Ofred ima tu sreću da se seća života pre ovog sadašnjeg ali u skladu sa tim sećanjima ne dela jer joj u stvarnosti preti vešanje ili izgnanstvo u sigurnu smrt prekrši li stroga pravila totalitarnog društva koje je na vlasti.

Valja napomenuti da serija odstupa u pojedinim segmentima od knjige, ili se bar tako iz dosadašnjih epizoda čini.

Naime, u knjizi Ofred nije ni izbliza aktivna, feministička figura otpora. Prve epizode serije, i trejleri, nagoveštavaju da bi u ovom televizijskom ostvarenju Ofred mogle biti pripisane takve osobine. Počeci njene priče vezani su za izvesne proteste i demonstracije, dok je pojedine scene iz trejlera jasno pokazuju kao osobu koja ima potrebu da se glasno pobuni protiv onoga što ju je snašlo.

Osim nje, postoje nagoveštaji da su i drugi likovi pretrpeli izvesne promene karaktera i značaja u priči, od kojih su samo neki majka glavne junakinje, Kora, Dženin, Ofglen i mnogi drugi.

Ono što ipak nije znatno promenjeno i na čemu je fokus čitave priče je društvo u koje je ona postavljena.

Distopija kao poraz ljudskosti

Distopija kao pojam predstavlja direktnu suprotnost idealu utopije u književnoj teoriji. Dakle, ukoliko je utopija (izuzevši ono značenje po kojem je to zemlja koje nema) društvena zajednica u kojoj vlada mir i savršeno uređenje, distopija je upravo suprotno. Drugim rečima, ona je svaka budućnost koja u sebi nosi neki vid katastrofe, te restriktivnog, nehumanog i iskrenutog društva.

Upravo je to slučaj sa Sluškinjinom pričom. Nakon užasne ekološke katastrofe, vladavinu nad društvom preuzima totalitarni sistem. Novonastala država Galad (zanimljivo je da je smeštena na teritoriju današnjih Sjedinjenih Država) je u biti fundamentalistička, i reklo bi se ekstremno hrišćanska zajednica.

Uređenje počiva na jasnoj hijerarhiji koja sliči onoj vojnoj. Ipak, uticaj ekstremnih stavova hrišćanstva vidljiv je na svakom koraku. Gledaocima je od prvog trenutka potpuno jasno da su se osnivači Galada vodili Starim zavetom, te njegovim jasnim i definisanim podelama.

Ipak, promena koja je u seriji prisutna u odnosu na knjigu jasno je vidljiva. Društvo je daleko raznovrsnije nego u romanu Margaret Atvud. Naime, u romanu se društvo u Galadu graniči sa nacističkim jer su sve rase osim bele izopštene iz društva, odvojene i odvedene u nepoznato, po svoj prilici u ropstvo ili u smrt.

U ekranizaciji romana, Galad očigledno prihvata i druge rase, a suprug i ćerka glavne junakinje takođe nisu belci. Osim toga, čini se da Galad prihvata i ljude svih seksualnih orijentacija, te se znatno više likova u seriji identifikuje kao pripadnik LGBT populacije.

Razlog tome bilo je, kako kažu autori, to što su, pre svega, želeli da naprave seriju sa kojom se publika može povezati, što svakako ne bi bio slučaj da su priču ograničili isključivo na belačko društvo.

Brus Miler, tvorac serije, kaže da se o ovim promenama savetovao sa autorkom romana, upravo zbog problema u kojem se našao – kako promeniti tako bitan deo priče i time na neki način oslabiti to totalitarno društvo, a opet kako ciljano snimiti seriju isključivo sa belim glimcima i drznuti se da komentarišeš rasizam.

„Koja je razlika između snimanja TV serije o rasistima i snimanja rasističke TV serije u kojoj ne angazujete nijednog glumca druge puti?“ kaže Miler.

Feminističko čitanje Sluškinjine priče

Pozicija žene u takvom striktnom i totalističkom društvu problematična je na više nivoa. Iako su same žene podeljene na više klasa od kojih jedne imaju više prava od drugih, kompletan ženski rod stavljen je neupitno u potčinjenu poziciju.

Glavna junakinja, Ofred, imala je tu nesreću da je svrstana u kastu žena čija je glavna uloga reproduktivna, čime je žena svedena ne samo na svoje telo, nego samo na reproduktivni sistem.

Pitanje koje se provlači što kroz knjigu, što kroz seriju je svakako pitanje silovanja. Svakako da će se svi složiti da je ono što takvo društvo maskira velom ritualnog, te religioznog čina začeća zapravo samo puko silovanje, jer sluškinje nikada nisu upitane da li žele da prođu kroz čitavo ovo iskustvo, a kamoli kroz sam čin začeća.

Ovi aspeti priče svakako su opravdaniji u knjizi – Margaret Atvud ju je pisala u doba pre tehnološkog napretka koji je svetu podario veštačku oplodnju. Mnogi kritičari upravo ove segmente i zameraju tvorcima serije. Tehnologija je u velikoj meri prisutna u seriji, neka druga pitanja poput rasne i seksualne diskriminacije su uspeli da stave pod kontrolu, ali je brutalnost nad ženama ostala netaknuta, nesumnjivo zbog toga što je to možda i najjača poruka i knjige i serije.

A šta to čini pitanje nasilja nad ženama i rodne diskirminacije toliko važnijim za seriju od drugih, gorepomenutih pitanja? Pa, verovatno to što nam se tlačenje čitavog jednog pola odvija pred očima – u knjizi su druge rase potpuno izbrisane što je stravično, ali ne toliko užasno koliko scene u kojima se prema ženama u knjizi odnosi sa nepojmljivom brutalnošću, jer ovo prvo ne vidimo eksplicitno.

Takođe, tu je i momenat društvene aktuelnosti – tvorci serije The Handmaid’s Tale su se nesumnjivo oslonili na pokret demonstracija pod imenom Ženski marš protiv Donalda Trampa. I zaista, upravo se u toj društvenoj aktuelnosti ističe jezivost ove priče. Margaret Atvud je ovaj roman pisala osamdesetih godina prošlog veka, a teme koje preispituje aktuelnije su danas nego tada.

Na tvorcima serije je svakako težak zadatak da opravdaju očekivanja koja su postavili prvim epizodama. Ipak, kao što znaju ljubitelji ovog romana, Sluškinjina priča obećava da bi od nje mogao nastati kvalitetan televizijski program, a da li će tako i biti, ostaje da vidimo u epizodama koje dolaze.

2 COMMENTS

  1. U knjizi je predstavljeno da je u tome dobu bilo jako malo plodnih zena, pa otuda potreba da se uzimaju sluskinje kojima je jedina svrha reprodukcija. Zene koje mogu radjati bile su prava rijetkst, zato su, na neki nacin, bile privilegija samo za bogate…

    • Pa i u seriji je jako malo zena koje su sposobne da radjaju. Mislim da tu nema razlike između knjige i serije

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Please enter your name here