Drugom polovinom dvadesetog veka Tomas Bernhard pronalazi put u sam vrh evropske književnosti. O njemu se govori, pišu se članci, kritičari nemilosrdno pokušavaju da ponište njegovu literalnu vrednost, ali ona pored svega basnoslovno nastavlja da raste. Romani se štancaju, njegovo ime se uzdiže i on ubrzo postaje čuveni Bernhard, bezdušni kritičar sveobuhvatnog života i smrti.

„Kako najednom nisam bio u prilici da urazumim ljude,

potražio sam sreću podalje od njih.“

Volterov citat koji otvara Bernhardov roman Seča šume

Tomas Bernhard
Tomas Bernhard

Berhardovo delo danas je najviše literarno dostignuće na nemačkom jeziku u drugoj polovini dvadesetog veka, a njega smatraju za jednog od najvećih autora moderne svetske književnosti.

Kako i šta je Bernhard pisao?

U njegovom delu prisutna je trajna ravnodušnost. Bio je jedan od retkih pisaca čije su reči bile potpuno lišene ljubavi i sve privržene umnoj superiornosti i buntu protiv društvenih normi, protiv idiotskog i manijakalnog intelektualnog propadanja svojih sunarodnika, protiv malograđanštine, ali i elite, protiv svoje zemlje Austrije i tadašnjeg mentaliteta, protiv umetnika i uobraženosti tog sveta drame na višem nivou.

Za njega sve je bilo laž, ništa nije bilo stvarno i postojano, ništa iskreno. Bernhard nije pripadao nikome do svom razumu. Njegove knjige su hladne i idu uz atmosferu kišnog sivila, prepune ravnodušnosti, ludosti, cinizma i crnog humora. Pružaju pogled na svet, tako poseban i bernhardovski, iskrivljen i nekima umobolan, drugačiji i vešto skrivan iza granica sopstvene ludosti i tamnice velikog uma.

Tomas Bernhard
Tomas Bernhard

„Danas već decenijama zaglupljivano čovečanstvo ne gleda više ništa drugo nego te smrtonosne pokretne fotografske slike i njima kao da je paralizovano. Na razmeđu milenijuma ovom čovečanstvu mišljenje uopšte više neće biti moguće, a proces zaglupljivanja koji je pokrenut fotografijom i pokretnim slikama postao opšteraširena navika, naći će se na vrhuncu. Egzistirati u takvom svetu u kome sad vlada još samo zaglupljenost, jedva da će više biti moguće.“

O Bernhardu ima mnogo da se kaže jer bio je pisac koji je u potpunosti proživeo svoju literaturu. Proputovao je čitavu Evropu i bio je redovan gost na mnogim književnim večerima u bivšoj Jugoslaviji. Za njega se govorilo da je duhovit i lucidan, prijateljski raspoložen, ali često i prgav, uvek spreman za raspravu.

Ljubav Bernharda i Hedvige

Berhnardova životna saputnica, kako ju je on sam u svojim knjigama zvao „Biće mog života“, bila je trideset i sedam godina starija od njega i kako neki tvrde i stvorila njegovo ime. Živeli su zajedno trideset i pet godina, sve do njene smrti, a potom Bernhard objavljuje knjigu Seča šume, posvećenu njoj, u kojoj se iznova svojim prepoznatljivim i furiozno monološkim manirima obračunava sa tadašnjom umetničkom elitom Beča.

Tomas Bernhard
Tomas Bernhard i Hedviga

Hedviga mu je ujedno bila pokroviteljka i finansirala je njegova putovanja. Njihov privatni život nikad do kraja nije bio razjašnjen.

Bernahard se posle Hedvigine smrti u potpunosti predaje samoći i do svoje smrti neprestano piše dela od kojih većina, kako je zahtevao u svom testamentu, nikad nije objavljena.

„Ona iz tog opasnog i osećajnog duhovnog stanja piše svoje velike pesme. Razgovori sa njom uvek su razgovori s najvećim učinkom, a istovremeno i najprijatniji. Ona je celim bićem u svojim pesmama.“

„Jedna duša kao njena u takvom se gradu za čas uguši.“

„Nju nikad nije privlačilo ono što je moderno, već ono što je kvalitetno.“

Večiti buntovnik

Često se nalazio u središtu afera i verbalnog ratovanja sa inteligencijom u svojoj zemlji, a krajnji skandal koji je izazvan njegovom dramom Tri heroja desio se 1988. godine, kada je Bernhard okarakterisao svoj narod i svoju zemlju, kao brutalno glupu i nekulturnu naciju i odvratnu septičku jamu koja širi svoj nepodnošljiv smrad po čitavoj Evropi.

Tomas Bernhard
Tomas Bernhard

„Svi ti ljudi mrze ono što ja volim, preziru ono što ja poštujem, vole ono što ja ne volim. Oni te ne shvataju, oni prosto ne shvataju, oni uopšte ništa ne shvataju.“

„Nisam izolovan, jedino moram svakog dana da se napunim novom energijom smirenosti i distanciranosti, koja mi je neophodna da bih išao dalje.“

Ludost ili inspiracija za stvaranje

Njegov način pisanja, duboki i teški monolog, obavijen mrenom crnila i beznadežnosti, besmisla, stalno ponavljajuće večnosti, mnogi su pravdali bolešću. Bernhard je ceo život patio od teške plućne bolesti i kao mlad bio je u bliskom dodiru smrti. Mislilo se da će umreti, ali on nije umro. Odmah posle toga počeo je pisati i do kraja života pomiren sa svojom trajnom bolešću nije prestajao.

Još treba pomenuti da je kao devetanestogodišnjak bio je u sanatorijumu i zbog toga su njegove knjige često tumačene kao jadi i mizerija jednog usamljenog ludaka, ali svi koji Bernharda vole i poštuju kao pisca, znaju da je on zaista bio ludak koji se nije predao, već, kako je i sam govorio, iskoristio tu svoju ludost i njome stvarao.

Tomas Bernhard
Tomas Bernhard

Bio je izuzetno obrazovan i poznavao je velika dela na koja se često pozivao. Osećaj Šopenhaurea, Getea, Ničea i mnogih drugih velikana svetske književnosti konstantno je prisutan u njegovim delima. Muzika koja je pratila njegovo stvaranje je Mocart.

Knjige koje su ostale da zauvek čuvaju duh ovog velikana, kao što su Brisanje, Vitgenštajnov nećak, Poremećaj, Seča šume i ostale, prepune su misaonih traktata čiju veličinu čitalac može osetiti jedino pažljivim isčitavanjem celokupnog Bernhardovog dela.

Još par Bernhardovih citata:

„Mi uvek živimo u zabludi da su se, kao što smo se mi razvijali, i drugi razvijali, ali to je zabluda, većinom su ostali u mestu i uopšte se nisu razvili, ni u jednom, ni u drugom pravcu, nisu ni bolji, ni gori, samo su ostareli, i tako postali krajnje nezanimljivi. Stojimo tu i pitamo se zašto ne nalazimo ni jednu reč…“

„Fotografisanje je opšta pomama koja je malo-pomalo zahvatila celo čovečanstvo, jer je ono ne samo zaljubljeno u izobličenosti i perverziju nego je njima i zaluđeno i na taj, od samog fotografisanja izobličeni i pervertirani svet ono vremenom gleda kao jedini istinit.“

„Posebno je teško pisati na nemačkom jeziku, jer je taj jezik tako nezgrapan i drvenast, odvratan. Užasan jezik koji ubija sve svetlo i lepo. Jedino što možeš da učiniš je da ritmom uzdigneš taj jezik i daš mu muzikalnost. Kada pišem, to na kraju nikada nije ono što sam mislio da će biti. To ipak manje frustrira kod knjige, jer misliš da čitalac ima svoju maštu. Možda cvet na kraju i procveta, možda otvori svoje latice…“

Umro je dvanaestog februara 1989. godine. Njegova smrt obznanjena je tek posle sahrane.

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.