Pre nekoliko dana sam na YouTube-u naišao na snimak psa koji iz očaja pušta bolne krike i sklanja se svaki put kada neko pokuša da ga dodirne. U pitanju je, kako video kaže, pas koji nikad nije pomilovan nego samo udaran. Jasno je da nesrećna i prestravljena životinja očekuje samo nove udarce i pokušava da ih izbegne, čak i kada dodir dolazi od dobronamerne negovateljice, pune ljubavi.

Ovaj bolni snimak podstakao me je da razmišljam o tome kako ljudi reaguju veoma slično psu i kako svoje ideje i koncepte o svetu, svoja očekivanja i uverenja oblikuju u skladu sa svojim iskustvom. Nešto što nam se nametne od detinjstva, definiše naše ponašanje u novim situacijama.

Kao pas koji urla iz nemoći pri pokušaju da bude pomažen, tako i ljudi instinktivno odbijaju situacije i ljude koje dožive kao preteće, iako ta procena ne mora biti tačna, ona stvara iluziju da štiti, a u određenim situacijama izbegavanje je moglo i doneti rezultate, čime je preraslo u jedini štit kome se veruje. Ta procena dolazi iz našeg nagona za samoodržanjem, slično kao kod psa – ako ti neko priđe = bićeš povređen, zato beži ili daj sve od sebe da sprečiš to svima sredstvima koje imaš.

U ovom slučaju, preostao je samo promukli urlik, koji najbolje pokazuje sav očaj situacije u kojoj se životinja našla.

Odbijanje života da bi se sačuvao život česta je tema kod ljudi koje srećem u radu, ali i privatno. Oni na sličan način reaguju u najrazličitijim životnim situacijama – na sreću ili nesreću, imamo više moždane funkcije, više makar u odnosu na jednog psa. Ti složeni sistemi razmišljanja, koji čoveka čine onim što jeste i imaju mnoge dobre strane, omogućavaju mu i da oko mentalne povrede nadogradi kilometre zavoja i tone flastera kojima štiti svoju ranu i čini sebi život manje bolnim.

Ipak, postupajući tako, iako u nekim situacijama biva bezbedniji, ostaje uskraćen za dosezanje mnogih važnih ljudskih mogućnosti – a sve one predstavljaju različite aspekte ljubavi, koja treba da se oseti pre svega prema sebi, da bi mogli da budu voljeni i oni oko nas.

Onaj ko voli sebe (iskreno, objektivno, svestan svojih kvaliteta i nedostataka, ali ne preuveličavajući ni jedne ni druge), biće spreman ne samo da bude voljen i da učestvuje u dubokim i ispunjavajućim partnerskim i porodičnim odnosima nego će se odvažiti i na druge važne korake u životu – ostvarivaće iskrena prijateljstva i odnose sa ljudima uopšte, postaće svesniji svojih vrednosti i time usmereniji ka ostvarivanju mnogih svojih ideja i ciljeva, koji će mu pomoći da bude zadovoljniji i materijalno i duhovno i najzad, često zanemareno, vodiće računa o svom zdravlju, kako psihičkom, tako i fizičkom, čije stanje kod ljudi sa dubokim ranama često prerasta u sliku opšteg nemara i zapuštenosti.

U zavisnosti od toga koji deo ličnosti je povređen i koliko duboko, različito će biti i nefunkcionalno ponašanje koje osoba pokazuje.

Koliko su uopšte reakcije jednog traumatizovanog psa uporedive sa ljudskim? Pas je, štiteći se, odlučio da izbegava kontakt, očito je bio izgladneo i neuhranjen kada je doveden u azil i samim tim bio je na ivici opstanka – preživljavao je, ali do kada bi mogao tako?

Iako su hrana i voda najvažnije za fizički opstanak, možemo se pitati koliko je komunikacija – odsustvo dodira i kontakta sa drugim jedinkama sopstvene vrste – uticala na to da on bude izgladneo? Nauka je već pokazala da su to životni pokretači i značajni činioci kvaliteta i dužine života ljudi, ali i mnogih životinja – zbog čega boravak u samici, na primer, ostavlja trajne posledice na psihofizičko zdravlje.

Pozajmimo sliku psa iz snimka da predstavi neke naše unutrašnje osobine i nazovimo je „unutrašnji traumatizovani pas“ (u daljem tekstu zvaćemo ga skraćeno Pas – sa velikim početnim slovom).

S obzirom na to da je pseći život mnogo jednostavniji od ljudskog (ili to ljudima bar tako izgleda), slika Psa predstavlja tek jedan deo naših životnih mogućnosti, ali ako se taj emotivni, duboko ukorenjeni i vitalni deo nas oseti ugroženim, on uzima prevlast nad našim ponašanjem i zauzima odbrambeni stav koji nas u pojedinim situacijama štiti, ali nas u mnogo većem broju situacijama ograničava.

U njima funkcionišemo kao da smo na autopilotu, manevrišemo kroz život automatizovano, po zadatim programima i bez promišljanja, a zaboravimo da ga isključimo i kada se okolnosti promene i kada možemo da zauzmemo drugačiji i povoljniji kurs i posetimo mesta koja su nova, a ne nužno i preteća. Kako nas Pas štiti, ali i ograničava, možemo videti na nekoliko primera iz prakse.

trauma pas

Dečak bez glasa

Dečak je živeo sa majkom posle razvoda roditelja i bio pod njenim dominantnim uticajem. Majka je imala svog Psa, koji je odgajao Psa dečaka. Oni koji nas odgajaju i vaspitavaju imaju svoje Pse i njihove programe koje nam prenose, ne nužno uvek u celosti, ali jedan veliki deo njih se uvek prenosi sa roditelja na dete, npr. Pas majke je Psu dečaka davao sledeće zapovesti da se trajno upišu u autopilotu: ne veruj drugima – osami se, igraj na sigurno, ne koristi svoje mogućnosti, ćuti i trpi, ne vrediš = budi skroman = budi siromašan.

Pas dečaka je dobio jasne instrukcije i delovao kad god dečaku neko pokuša da se približi – ne veruj, ostaviće te, bolje odustani odmah i izbegni da budeš povređen. Ovo je rezultiralo njegovim potpunim odustajanjem od upuštanja u intimne veze u periodu adolescencije i rane mladosti.

Osim toga, preuzimao je komandu i kada je trebalo učiti, raditi, koristiti svoje mogućnosti, rizikovati upravo koristeći te svoje mogućnosti; kada su postojali razlozi da se ne bude zadovoljan situacijom i da se iz nje izađe – da prekine ćutanje i trpljenje; a možda najviše, ili kao rezultat svega prethodnog da ne ispoljava sopstvene vrednosti, te da živi siromašno, tj. da preživljava. Bez obzira na to kako gledali na novac, finansijska situacija jeste jedna od najočitijih potvrda naših vrednost (nikako jedina, verovatno ne i najvažnija, ali neosporna i bitna).

Ako nismo svesni svojih vrednosti, ne usuđujemo se da koristimo ono što umemo i možemo, ne može se prekinuti ćutanje i trpljenje, uz to ne postoji poverenje u druge ljude – živi se samoispunjavajuće proročanstvo po kom se ostane neostvaren. Ovo je naročito bolno kod osoba koje prepoznaju svoje kvalitete, a ne usuđuju se da ih koriste, iz straha od posledica.

Dečak je izrastao u čoveka koji se zaglavio na poslu koji ne voli i koji ga ne ispunjava, na kome koristi samo delić – onaj sigurni, bez rizika – svojih mogućnosti, finansijski je nesiguran i delimično otuđen. Paradoks je da mu je upravo taj delić davao sigurnost – navikao je na takav polovični život i sve izvan toga je bilo potencijalno opasno i ugrožavajuće, a nigde nije moglo da mu bude bolje, osim u izloženosti tome što ga plaši.

Tokom rada sa njim, u košmarnim snovima su mu se ponavljali slični sadržaji – pokušava da govori, ali ne može da dođe do glasa – iz čega se budi u paničnom strahu, kao i nasrtaji neuglednih i opasnih likova na njega i njegov životni prostor.

Upravo su ti snovi doveli do spoznaje i suočavanja sa nametnutim i naučenim ponašanjima koja ga drže iza nevidljivih rešetaka i dopustila mu da polako usvaja novi model ponašanja, koji je doveo do dramatičnih promena u njegovom životu – da uvidi gde su mu kvaliteti i da smogne hrabrosti da se uz njihovu pomoć upusti u jednu novu i uzbudljivu životnu avanturu.

Sigurno je da nije ostvario (bar ne još uvek) sve svoje potencijale, koje je mogao da nije programiran na način na koji jeste, ali je uspeo da sa novom snagom gleda na životne izazove i da se sa njima spremnije suočava.

A gde je princ na belom konju?

Devojčica je odrastala u hladnoj porodičnoj atmosferi, uz roditelje koji prema njoj nisu pokazivali toplinu, podršku i podsticaj. Sve što bi ikada uradila bilo bi omalovaženo, nije imala prostora za sebe, niti bilo kakvu pomoć – odbačena je finansijski, prostorno i emotivno.

Zahvaljujući tome vrlo rano se osamostalila i postala poslovno uspešna i finansijski nezavisna – što joj koristi, ali je i ostala uskraćena za odgovarajući partnerski odnos. Njen Pas je usvojio stav da ona nije vredna da bude voljena, da ne zaslužuje brigu, toplinu i podršku, da nema prava da se posveti sebi i da mora sama da se snalazi.

Svi njeni partneri bili su nezainteresovani, hladni, neambiciozni, nisu joj pružali podršku, niti emocionalnu ispunjenost. Ipak, ona je kompenzaciju za intimne nedostatke našla u poslovnoj uspešnosti, ali je i dalje živela nevoljeno – jer to je bilo sigurnije, nego otkrivati ponovo razočarenje slično onom koje je upamćeno iz kontakata sa najznačajnijim osobama – roditeljima.

Idući iz jedne u drugu vezu, sa partnerima sve jednim gorim od drugog, nailazila je i na pažljive, tople, brižne i iskreno zainteresovane mladiće. Svakom od njih bi lako našla manu: jedan bi bio dosadan, drugi neprivlačan, treći suviše porodičan i tako redom, dok su oni koji su bili hladni i nezainteresovani uvek bili neodoljivo privlačni i vredni gubljenja glave. Važan deo njihove neodoljive privlačnosti nalazio se u tome da su profesionalno neostvareni, bez ambicija i finansijski manje uspešni od nje – čime je zadovoljeno jedino merilo vrednosti klijentkinje koju ima o sebi i u koje nije niko mogao da joj takne – u tome je bila bolja od njih.

Osnovno uverenje da ne zaslužuje da bude voljena surovo je vladalo njenim emotivnim životom. Pas je štitio od novih razočarenja, jednim trajnijim odricanjem, ali zato sigurnim – znala je šta time dobija, bilo je malo, ali bez rizika. Kod nje se program Psa otkrivao u strašnim snovima u kojima je sanjala da ponovo dolazi na mesta prethodnih veza iz kojih je želela da pobegne, da je zlostavljana fizički i ugrožena životno i da nije u stanju da popije otrov – i ubije Psa koji upravlja njenom emotivno pogubnom situacijom.

Sve snove je proživljavala duboko i prihvatala njihova značenja, delimično praveći promenu u svom životu – ali nedovoljna spremnost da se usudi na mogućnost da bude voljena, da počne da voli sebe u celini, je prevagnula. Bila je na pola puta kada je stala sa radom – spremna da napusti trenutnog partnera, ali ne i da prihvati mogućnost da je neko voli i da u skladu sa tim nađe drugog i drugačijeg

Toliko je duboko bilo njeno uverenje – možemo reći da je poprimilo karakter sudbinskog – da ne može i neće biti voljena. Bez toga, poslovni uspesi i finansijska kompenzacija nisu bili dovoljni, naučila je da prihvati sebe kao uspešnu – to je donelo određene ugodnosti, ali se i dalje branila od mogućnosti da je neko zavoli.

Kada je kasno za nove početke?

Majka dve odrasle ćerke, sada već i baka, udovica, samostalna, druželjubiva, inteligentna, duhovita, ali – u vezi sa muškarcem koji je nepouzdan, seksualno neaktivan i sklon rizičnim poslovnim avanturama, što su sve stvari koje njoj smetaju, ali nema snage da ih izrazi.

Njena majka još uvek je živa i ceo život bila je nepodržavajuća, osuđujuća, odbacujuća i hladna. O njoj nerado govori, još teskobnije se priseća detinjstva i mladosti uz nju. Usađena su joj uverenja da nema prava na uspeh, da sve radi pogrešno, da nije vredna ljubavi, već samo prezira. Iz ovih uverenja deluje Pas, štiti je od ulaska u novu i drugačiju vezu – da ne bi završila po zlu, ovo što ima u svom životu je ipak poznato i potkrepljuje uverenja koja ima.

Bolno je svesna svega što trpi, ali nije spremna da u svojim godinama menja svoj obrazac. Intenzivno proživljava snažne snove u kojima je zlostavljaju likovi iz prošlosti, slični sadašnjem partneru, protiv kojih se bori, a njen životni prostor ispunjavaju pacovi – životinje kojih se gadi toliko da ni ime ne može da im izgovori. Nepogrešivo identifikuje u analizi sve sadržaje kao delove odnosa u kojem je i onoga što njen partner predstavlja.

I pored svih saznanja nije spremna na rizik promene i ima snage samo da delimično udalji svog partnera od sebe, da zaštiti sebe finansijski i prostorno, dok je i dalje prisutan uz nju, iako joj ne pruža ništa više od hladnoće i nezainteresovanosti, što njen Pas prihvata kao manje od dva zla. Veće zlo bi bilo upuštanje u nešto novo i ponovno suočavanje sa potpunom odbačenošću jer ona, naravno, nije vredna.

Ako se vratimo psu iz snimka, jasno vidimo da se on brani od situacije koju procenjuje kao opasnu, sklanja se i pušta bolne krike. On time traži da ga ne dodiruju, da mu ne prilaze i da ga ostave gde jeste – zadržava postojeće stanje i opredeljuje se za ono što od ranije zna da je bezbedno. To što mi vidimo da je procena psa pogrešna, ne menja ništa – on to nije u stanju da vidi, to za njega, stoga, i ne postoji.

Slično njemu, koji se iz straha od ponovnog proživljavanja lošeg iskustva brani i od dobre situacije, dešava se i u životima ljudi koji su, kao u navedenim primerima, zatvoreni u vrtlogu loših iskustava iz koga se bore da izađu.

Na prvi pogled deluje čudno da ljudi ne uviđaju da postoje i mogućnosti izvan situacija koje su preteće. Imamo mentalne funkcije mišljenja koje mogu da nam daju nove i drugačije procene, pa kako to da često zakažu?

Poznat je koncept koji je psiholog Martin Selidžman nazvao naučenom bespomoćnošću – to je stav (uverenje, emocija i ponašanje) da ne postoji ništa što možemo uraditi u situaciji koja nas podseća (pre svega izaziva u nama sličnu emociju) na slične situacije u kojima smo bili bespomoćni i iz kojih nije bilo izlaza.

Posle izvesnog broja pokušaja savlađivanja određenih problema, najčešće tokom perioda u kome se formira naš mentalni sklop, ali i kasnije, ako ti pokušaji nisu dali rezultat, stav da je određena situacija bezizlazna postaje deo našeg doživljaja sebe i sveta kao polazni aksiom za sve naše buduće ponašanje. Čak i kada je izlaz očigledan i sam se nameće, naše prethodno iskustvo nas usmerava da i ne pokušavamo, jer smo unapred osuđeni na neuspeh.

Neke od tih situacija ponekad mogu biti trivijalne, ali se one uvek reflektuju na mnoga važna polja našeg života i koče nas onda kada bi trebalo da poboljšamo svoj život.
Neke od ovih pogrešnih stavova možemo otkloniti spontano kroz odrastanje i učenje, susrete sa novim i drugačijim uzorima, mentorima i uviđajući da možemo više nego što smo ranije mislili. Ipak, jedan deo njih ostaje dosledan – veran Pas, koji sledi stari model.

Upravo taj deo postaje ono najznačajnije što nam u životu nedostaje, što čini da i pored manjih ili većih uspeha, vidljivih na površini, negde duboko u sebi ostajemo nezadovoljni. To se manifestuje kroz osećanja da nam nešto u životu nedostaje, da smo mogli više i kroz nezadovoljstvo zbog toga, a ponekad i kroz osećanje krivice što smo uradili više i što živimo bolje od svojih roditelja ili najbližih osoba, ali i na mnoge druge načine.

Dok ne otkrijemo koje su slabe tačke – koja su uverenja i okidači za ponašanje našeg Psa, ne možemo očekivati promenu u njegovom ponašanju u oblasti u kojima on veruje da štiti naše vitalne interese. Ako se podsetimo Pasa iz naših vinjeta, videćemo da u jednom slučaju Pas štiti od doživljavanja neuspeha, kao i od emocionalnog napuštanja, u drugom od proživljavanja odbačenosti i omalovažavanja od bliske osobe i u trećem od hladnoće i prezira koji ponovni bliski intimni kontakt može da donese.

Pas deluje iz emocija, iz nagona za samoodržanjem, on je na autopilotu i ono što zahteva se ne dovodi u pitanje – jer kada bi se dovodilo, i sam opstanak bi bio ugrožen – ili je bar takav doživljaj. U sva tri slučaja osobe imaju doživljaj da nisu dovoljno vredne da bi ostvarile neke od svojih važnih životnih vrednosti, pa se njih i odriču radi kakvog – takvog života.

U snimku sa psom, dalje se dešava sledeće: negovateljica je uporna, odlučna, fokusirana i neagresivna u svom pokušaju da nežnim dodirom pokaže psu da može biti i drugačije, da mimo njegovog straha i odbrane, postoji prostor da prodre i informacija o drugačijoj mogućnosti. Na kraju, upornim pružanjem nežnosti i ljubavi, skrećući ga od starog obrasca bežanja, stvara mu bezbednu sredinu, gde može da nauči da dopusti da ponovo bude dotaknut.

Dalje saznajemo da je jednom preplašeni, otuđeni i neuhranjeni pas, posle dugog negovanja, postao veseo, živahan i druželjubiv – spreman da se upušta u situacije od kojih se klonio. Neočekivani razvoji situacija su, dakle, mogući, ali ima li onda nade i za negu unutrašnjeg traumatizovanog psa na neki sličan način?

Potrebno je da postoji neko ko zna da postoji rešenje, ko je uporan, fokusiran, odlučan i neagresivan u nastojanju da na njega ukaže i stvori sigurnu atmosferu za podsticaj da se takva nova mogućnost i isproba, kao i da pruži odgovarajuću povratnu informaciju kako bi te nove pokušaje podržala i unapredila.

Upravo ovo mogao bi biti i opis uloge koju psihoterapeut (koji je u obavezi da poznaje ćud i neguje svog Psa da bi uopšte mogao da se bavi tuđim) treba da ima u životu svog klijenta i verujem da bi se većina onih koji se bave ovom strukom složila oko toga. Iako klijentov Pas može da se brani od prihvatanja ovih informacija, na terapeutu je da nađe način da mu se približi i otvori mu nove mogućnosti i pronađe put ka njihovom boljem korišćenju.

Dugoročno, ako terapeut to radi dovoljno pažljivo, Pas klijenta postaje mirniji, otvoreniji za nova iskustva i življi – a promena je na pomolu. Kao ni u slučaju psa sa snimka, retko kada se takva promena dešava brzo i ako se i desi, retko se usvaja trajno. To ne treba da nas čudi jer je Pas nekada godinama i desetinama godina ponavljao isti oproban obrazac na koji se navikao, dok je za sve ostalo bio bespomoćan.

Ipak, kada se stvori sigurna sredina i savez između terapeuta i klijentovog Psa – promena je moguća u mnogo kraćem roku od onog tokom kojeg je nastajala. Put postoji, ali nije lak, ipak, nagrada koja čeka na njegovom kraju više je nego vredna uloženih napora, prolivenih suza, košmarnih noći, sukoba sa bliskim osobama i drugih nedaća. Na njih treba računati i bez njih ovo istinsko putovanje heroja nije moguće, ali krajnji cilj je sada dobio jednu konkretnu, obećavajuću sliku za sve one kojima se činilo daleko i neopipljivo gde se ono završava.

To je slika zlostavljanog psa, koji je herojski prešao put od presavijenog tela koje bolno odbija sve od sebe do životinje koja živahno i radosno dočekuje novi dan.

8 KOMENTARI

  1. Veoma interesantna tema , imam svog Psa koji me proganja , nemam snage da mu se oduprem , gde da potraži pomoć ? Da li ste možda Vi , gospodine Slobodne, osoba koja mi možda može pomoći ?

  2. Sjajan tekst! Zanima me, ako pas nema koga da ga pomiluje i da bude uporan sa njim, kako sam da prevatidje svoje traume? Kako da se spasi?

    • Tanja, rešenje za spas u tom slučaju je da pas potraži pomoć stručnjaka koji treba da preuzme tu ulogu, za to treba da je profesionalno osposobljen i ljudski spreman. Mogu da pomognu i ljudi iz okruženja, ali oni samo delimično.

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.