Verovatno je, pročitavši ovaj naslov, svaki čitalac koji se iole razume u pitanje jezičke pravilnosti nabrao obrve i odsečno i ljutito prokomentarisao da autor ovoga teksta ne zaslužuje da piše ovaj tekst.

„Kako trebaš? Pravilno je „treba ovo pročitati” jer u ovom slučaju glagol „trebati“ treba da bude upotrebljen bezlično!”

I svaki čitalac koji je to pomislio je u pravu. Međutim, u pravu je i autor ovoga teksta, pa će otuda objasniti kako je to „pravilno pogrešio.”

Šta su nas učili u školi?

O upotrebi glagola „trebati” učilo se bezmalo od prvog razreda osnovne škole. On može, kako smo svi lepo naučili, da se koristi kao lični glagolski oblik, kada označava da nam nešto treba, da nešto želimo (kao u rečenici „Trebam nove patike”). Ali, na našu muku, može biti upotrebljen i bezlično, uz neki drugi glagol. I tu počinje čitava peripetija u vezi sa ovim glagolom.

Kada su se pokrenule različite akcije o očuvanju našeg maternjeg, srpskog jezika, gledala sam različite priloge na internetu, izjave i intervjue jezičkih stručnjaka, poznatih i nepoznatih ličnosti, koji su u tim situacijama često odgovarali na pitanje koja ih to jezička greška najviše nervira. Čak je u tom periodu bilo i radio-emisija posvećenih ovoj temi. Jedan od najčešćih odgovora bio je da ih nervira pogrešna upotreba glagola „trebati”. Komentari kako se neko sav „naježi” kada čuje „trebaM da odem u prodavnicu” ili „trebaŠ lepo da se ponašaš”.

I verujte mi, gotovo celo svoje školovanje i ja sam tako reagovala na ovaj tip greške. A onda sam se na fakultetu na časovima Sintakse podsetila da jezik katkada sam sebe bolje čuva nego što mi to radimo, učeći, između ostalog, i o glagolu „trebati” sa gledišta potpunog drugačijeg nego što se to do tada radilo.

Kako to izgleda u rečenici?

Rečenica: „Treba da odeš u školu” potpuno je pravilna, zar ne? Ali hajde da je samo malo izmenimo i vidimo šta će se desiti kada u ovoj situaciji, na primer, prebacimo rečenicu u prošlo vreme i imenujemo subjekat? Desi se rečenica: „Ti je trebalo da dođeš”, koja, svako će se složiti, ne zvuči nimalo pravilno.

Postoji jedna stvarčica u srpskom jeziku koja se zove kongruencija, koja podrazumeva da se reči poput prideva, glagola, nekih zamenica, slažu sa imenicom uz koju stoje. Da bi bilo jasnije, to znači da nećemo reći „plavi suknja” već „plava suknja”, jer je imenica suknja ženskog roda, pa i pridev onda stoji u ženskom rodu. Zašto bismo onda govorili „ti je trebalo”? Glagol stoji u trećem licu jednine srednjeg roda, a subjekat je zamenica ti. Nema tu nikakvog slaganja.

Iako deluje da se problem lako može rešiti tako što bismo prosto izostavljali subjekat, morali biste se složiti sa mnom da to ne bi bilo u redu. Možda će neko baš poželeti da istakne i imenuje subjekat i onda će dobijati različite nakaradne rečenice zbog kojih sve nas boli glava.

Ako mi do sada niste poverovali da smem da kažem da trebate da čitate ovaj tekst, onda ću pokušati još jednom. Pogledajte ovu rečenicu.

„Učenici je trebalo da idu u školu.” Potpuno nelogično! Zašto bi glagol „trebati” bio upotrebljen u jednini i još u srednjem rodu, ako je naša imenica muškog roda i to u množini? „Učenici su trebali da idu u školu” zvuči mnogo bolje, zar ne? Isto je i sa rečenicom „Prijatelji koji je trebalo da nam dođu u posetu, ipak nisu došli.” „Prijatelji koji je trebalo?” Ne ide nikako.

Kada se sve to lepo pomeša u glavama onih koji nisu jezički stručnjaci, a bogami i onih koji se jezikom bave, dobiju se nakaradni izrazi poput „Oni su trebalo da idu” i slične.

Šta činiti?

Šta onda da radimo u ovoj situaciji? Da li da govorimo kako kažu gramatike i pravopisi, jer je to pravilno, ili da govorimo onako kako nam naš jezik sam kaže? To je na vama, dragi čitaoci, da odlučite. Iako gramatiku, pravopis i rečnike valja slušati, jer su oni prvi i najbolji savetnici kada nam nešto u jeziku nije jasno, to ne treba da znači da neka pravila i rešenja ne treba i dalje preispitavati.

Ono što bi bila dužnost svih budućih nastavnika i profesora srpskog jezika jeste da, kada u sastavu jednog devetogodišnjaka na temu „Kako sam proveo letnji raspust“ vide rečenicu „Mnogo sam se obradovao kad sam trebao da odem kod bake i deke na selo”, mališanu ne podvuku ovaj naš glagol crvenom hemijskom olovkom i to još dvaput, jer ovom budućem jezičkom znalcu neće biti jasno kako on to sad nije napisao celu rečenicu kako treba. Jer jeste. Iako nije.

3 KOMENTARI

  1. Naravno da nije komplikovano, nego je čak veoma jednostavno! Naučiti decu da kažu: “Mnogo sam se obradovao kad je trebalo da odem kod bake i deke” i objasniti, lako, u jednoj i po rečenici da ove radnje OBRADOVATI SE i OTIĆI govore dovoljno o tome ko vrši radnju; a da to ‘TREBA’ tu samo pomaže. I čim postoji lični glagolski oblik, ‘treba’ je bezlično! A ako kažemo: “Trebam baku i deku” (npr.) – jasno je da tu glagola nema, već trebaš NEKOGA ili NEŠTO. Eto. Prosto čak i za devetogodišnjake.
    A što se ostalih rečenica tiče, problem je samo red reči, ne i kongruencija.
    Čak i kad želiš posebno da istakneš subjekat: Trebalo je da TI dođeš. ;-)

  2. …или ,,Требало је да нам дођу пријатељи, који ипак нису дошли” , ценим да звучи добро. :) Овај глагол приликом употребе захтева мало више креативности, ништа страшно

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.