Film „Trumanov šou“ (1998) snimljen je neposredno pre nego što su rijaliti programi dostigli izuzetnu popularnost. U filmu se govori o granici između realnosti i fikcije, kao i o moći medija i komercijalizma. Svi ovi problemi savremenog doba vešto su zapakovani u formi jednog rijalitija.

Život proveden na malim ekranima

U svakom rijalitiju učesnici programa se stavljaju u „izolaciju”, oni su odsečeni od spoljašnjeg sveta i imaju razne zadake koje ispunjavaju, sve dok na kraju pobednik ne osvoji veliku novčanu nagradu.

„Trumanov šou“ u celini radikalizuje ovako postavljen koncept. Naime, ideja Kristofa, vođe celog ovog ogromnog projekta, bila je da čitav rijaliti šou bude posvećen jednoj osobi – Trumanu Burbanku.

Truman uživo na televiziji

Trumanovo rođenje, odrastanje i ženidba bili su prikazani na malim ekranima. Ceo njegov život je na televiziji gledalo milion ljudi širom planete.

Glavni lik rijalitija je sasvim nesvestan da je sve u njegovom životu iscenirano i osmišljeno, kao i da preko 5000 kamera prati svaki njegov korak. Njegova žena, najbolji prijatelj, komšija, svi stanovnici ostrva na kome živi su glumci.

Dakle, ništa u ovom rijalitiju nije realno, osim samog Trumana. Ovakav opis je dovoljan da svako postane paranoičan!

Kapitalizam u „najboljem“ izdanju

Za uspeh ovog projekta nije odgovoran samo Kristof i njegov tim, ono što je rijaliti održalo živim sve te godine jeste publika.

Publici je „Trumanov šou“ postao deo svakodnevnice. Na Trumana gledaju kao na nekoga ko im je blizak. Mnogi osećaju toliku povezanost sa njim da tokom noći ostavljaju uključen TV, da bi spavali u Trumanovom društvu.

Trumanova žena reklamira nož

Takođe, svaki predmet prikazan u rijalitiju može biti kupljen. Pored toga može se proizvesti bilo koji predmet sa Trumanovim likom, od pidžama, šolja, majici do bedževa. Glumci u rijalitiju reklamiraju proizvode sponzora, tako da sve što Truman jede, nosi ili koristi nije slučajno.

Granica fikcije

Kristof se na lukav način osigurao da Truman ne poželi da napusti ostrvo tako što mu je usadio strah od vode. Dok je Truman kao dečak plovio sa ocem iznenadila ih je oluja (naravno, iscenirana), koja je njegovog oca navodno ubila.

Međutim, kako je Truman odrastao i približio se tridesetoj godini života, postalo je sve teže kontrolisati ga. Film upravo i opisuje preokret u mislima glavnog lika. On shvata da mu život na ostrvu nije dovoljan da bi bio srećan. On želi da vidi svet, stekne nova saznanja, upozna nove ljude.

Kraj fiktivnog Trumanovog života je tamo gde počinje realnost.

Simulacija stvarnog života mora neminovno propasti. Rijaliti ne može ispratiti realnost, jer predstavlja samo njenu senku.

Tanka linija između utopije i distopije

Ako izuzmemo to što je ceo život bez svog znanja proveo pred kamerema, Trumanova svakodnevnica bi se mogla okarakterisati kao utopistička. On živi na zaštićenom, mirnom i sigurnom mestu, ima dobar posao, auto, kuću i ženu. Međutim, on je spreman da sve to odbaci zbog svoje radoznalosti.

utopijsko ostrvo

Tu nastaje problem: Kristofova utopija za Trumana postaje distopija. Što jače pokušava da se otrgne i pobegne sa ostrva, to jače čitav organizacioni tim pokušava da ga zadrži.

Kristof, sasvim sigurno, ima kompleks Boga. On, naime, smatra da je Truman na ostrvu najsigurniji od prljavštine stvarnog sveta i da mu se tu nikad ne može desiti ništa loše.

Svim silama se trudi da kontroliše Trumana, kako zbog rejtinga i budžeta emisije, tako i zbog osećaja duboke povezanosti sa njim.

Kristof je Trumanu dao idealne uslove za odrastanje i srećan život. Tako da ne treba da čudi Kristofov stav da je Truman njegova kreacija, pa čak i da zna Trumana bolje od njega samog.

truman izlazi kroz vrata

Ovo nam može dati životnu pouku: idealni uslovi za savršen život ne moraju implicirati da će život zaista biti savršen. Loše stvari koje su se Trumanu desile (nestanak njegovog oca, pa onda i devojke koja mu se svidela) bile su pokretač njegove radoznalosti i želje za nečijim drugačijim.

Sloboda volje

Najneobičnija pojava u čitavom filmu je ta što se retko ko pobunio protiv ograničavanja Trumanove slobode. Ljudi su sasvim prihvatili šou, ne dovodeći u pitanje njegovu etičnost.

Truman je ceo život proveo u „blaženom neznanju“ i niko mu nije mogao otvoriti oči osim njega samog. Simulirana stvarnost bila je realna za Trumana, to na još više nivoa povezuje Trumanov život sa stvarnim. Njegove reakcije su stvarne, njegovo otkriće da su svi ljudi u njegovom životu lažni je takođe stvarno.

Nakon tog otkrića Truman više nije mogao da ostane u svojoj čauri, na ostrvu. Kristof ga lično moli da ne napušta emisiju, na šta mu Truman odgovara: „Moje misli nisi uspeo da snimiš!” i odlazi.

bež na džemperu

Ovaj njegov postupak vraća nadu u slobodu izbora. U savremenom svetu u kom svaki kvadratni metar može lako biti pokriven kamerama i u kome se intima deli na društvenim mrežama, ono što čoveku ostaje istinski njegovo jesu samo misli.

Mi smatramo da smo u svetu koji nije simuliran i koji pruža slobodu izbora. Međutim, život običnog čoveka je kontrolisan na razne načine. Od nametanja rodnih uloga, preko religije, i nacionalnalne pripadnosti, do modnih trendova i medija, život ljudi je u velikoj meri izrežiran.

Da li se onda naši životi bitno razlikuju od Trumanovog? 

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.