U red velikana latinoameričke književnosti 20. veka, može se bez zamerke i iscrpnog objašnjenja uvrstiti i argentinski prozaista i esejista, Ernesto Sabato.
u svakom slučaju, bio je samo jedan tunel, mračan i usamljen: moj tunel…
Tvorac je kultne trilogije koja istražuje područje dubokih poriva i razornih impulsa u ljudima pogođenim burom moralnih i duhovnih napasti. Prva knjiga istaknute trilogije naslovljena je sažeto ali zvučno Tunel i izdata je 1948. godine. Predstavlja priručnik za proučavanje zla koje se postupno javlja ali naglo ispoljava i zasenjuje sve zablude o čoveku sadržane u obimnim naučnim studijama.
Po izboru tematike i dubini misaonog zahvata, pisac u romanu oscilira između Dostojevskog i Albera Kamija. Pisac izvodi svoje strahove na scenu i dopušta urođenim fantazijama da ovladaju čulima i osvoje um.
Protagonista je Huan Pablo Kastel, proslavljeni slikar i ljubavnik Marije Iribarne Hunter, devojke upitne prošlosti, buduće žrtve ljubomore i sujete. Roman je koncipiran u obliku opširnog izveštaja o zločinu iz strasti, pripovedan spokojnim tonom, sa nizom sentencioznih tvrdnji upućenih čitaocu kao nepristrasnom svedoku. Ni dokona jadikovka ni opravdanje pred osudom uznemirenih. Samo ispovest u vidu pažljivog ispitivanja uzroka slepila i prestupa.
Pripovedač se gnuša mnogih normi koje društvo usvaja i propisuje i kao svaki poslovični osobenjak, ne zaslužuje potvrdno klimanje i odobravanje površne svetine. Napominje da mu odavno već nije stalo do mišljenja drugih ljudi i njihove pravde… Postojala je samo jedna osoba koja me je mogla razumeti, ali to je osoba koju sam ubio.
Izlaganje ovog očajnika obiluje priznanjima paranoičnih predstava i objašnjenjima o poreklu i zakulisnom uticaju prezira i straha. Sve što je pre poznanstva sa dotičnom ljubavnicom ostvareno i nagrađeno, poništeno je jednim groznim postupkom. Marija Iribarne nije se protivila poznanstvu i udvaranju znamenitog slikara, ali je uporno iskazivala i čuđenje i divljenje.
Nije se opirala, a ja sam se osećao kao nabujala reka koja nosi jednu granu poverava nam se ucveljeni Huan Pablo. Takođe, ističe da je osetio da se nepoznata ljubav koju je pothranjivao godinama samoće, usredsredila na Mariju.
Uspešni umetnik je negodovao protiv prećutnih razloga za opstankom njene prividne veze sa slabovidim gospodinom Aljendeom. Nakon susreta sa istim, sumnja se uselila u njegovu uzburkanu krv i pokrenula zamajac stravičnog raspleta i zamornih optužbi.
Nasilni čin i mržnja, odneli su prevagu nad prolaznom obmanom da je i nakon strastvene i opsesivne ljubavi, novi početak i preporod verovatan. Kroz razvoj misli o neverstvu i pakosti, jasno se mogu prozreti i napomene i upozorenja predstojećeg užasa i tragedije.
Nije zlo sila kojom čovek raspolaže i upravlja, već su sva naša uverenja o dokazanoj i nasušnoj dobroti sumnjiva. Zlo je u ovom slučaju očigledno proces, a ne nastup. I zaključak o tom procesu se ne nameće, već izmiče i ruga se našim suvoparnim sudovima i prozirnoj logici. U uvertiri kobne ljubavi, Huan Pablo nam iskreno priznaje:
Moja glava je jedan mračni lavirint. Pokatkad kao da sine munja i osvetli nekoliko hodnika. Nikada ne mogu da spoznam zašto činim neke stvari…
U pojedinim poglavljima ispovesti je utvrđeno da ni prkos ni ravnodušno ophođenje ne mogu zaustaviti niti sprečiti razorno dejstvo potisnutog gneva. Krivac srlja u krajnost i ne haje za bol koji zadaje svojim ponašanjem i opaskama. Zver se budi iz uspavanke sa namerom da prisvoji i potčini, rušeći intelekt i obzire. Po nagovoru sujete donosi melanholičnu, definitivnu odluku i sprovodi u delo osvetničku akciju. Gnev kulminira nakon saznanja da je njegova izabranica izvršila preljubu sa svojim rođakom Hunterom, hvalisavcem i licemerom i da je ocrnjena prošlošću kurtizane.
Ne može se ustanoviti da li prestupnik uviđa značaj i granice svog beznađa, ali može se zaključiti da zločin nije naprasiti postupak, već erupcija dugo taloženih iluzija i nada. Tako i prilikom prvog izlaska sa Marijom Iribarne, okrivljeni dubokoumno razmatra:
Ali zamislite kapetana broda koji u svakom trenutku matematički određuje svoj položaj i drži pravac prema cilju sa neumoljivom strogošću, ali koji ne zna zašto ide prema tom cilju, da li me razumete?
Nakon dobrovoljne predaje vlastima i pomirenja sa zatočenjem, ozloglašeni je osetio da se u njemu otvara i raste neka crna provalija i pomno je tumačio važnost poslednje pogrde koju mu je uputio užasnuti Aljende. Sabato će u tematskom nastavku O junacima i grobovima izvesti i precizan sud o predočenom zločinu: Čovek ne nanosi zlo onima prema kojima je ravnodušan.
Zapaženje o mogućim razlozima i utiscima koji mogu obuzeti čak i slavnog i priznatog stvaraoca da se sroza na stepen krvoločnog osvetnika, zapisano je poput svedočanstva u esejistici Otpor:
Ni ljubav, ni istinski susreti, pa čak ni duboka razmimoilaženja, nisu plod slučajnosti, već su nam na tajanstven način predodređeni. Koliko sam se samo puta u životu začudio što u tolikom mnoštvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan način, vuku konce naše sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji ili poglavljima jedne iste knjige!
Nikad nisam saznao da li ih prepoznajemo zato što smo već tragali za njima, ili smo tragali za njima zato što su već bili nadomak naše sudbine. Sudbina se ispoljava putem znakova i nagoveštaja, koji nam se isprva učine beznačajni, a za koje tek kasnije uvidimo da su bili od presudnog značaja.
Piše: Petar Martinović
