Sam termin turbo-folk je skovao Rambo Amadeus (Antonije Pušić), tačnije, na njegovom muzičkom albumu Tugo jesenja se našla pesma koja je nosila naziv Turbo-folk. Rambo Amadeus definiše turbo-folk kao nekritičko spajanje narodne, pastirske muzike sa tehnologijom.

Taj neobičan spoj vodi, rekli bismo, u jednu izopačenost samog vizuelnog doživljaja (spota ili nastupa uživo), odnosno u neku vrstu groteske. Poslužio bih se otvorenošću i slobodom da malo proširim ovu definiciju.

Turbo-folk afirmacija agresivnog seksipila

Prema Mariji Grujić turbo-folk je muzička produkcija koja se u poslednjih dvadeset godina izdvojila kao najuticajnija u Srbiji, koja čuva elemente nekadašnje novokomponovane folk muzike, ali modernizovane novim zvukovnim tehnologijama i pritom zadržava elemente izraženo seksualizovane estetike reprezentovanja žena, a to u modernim okvirima znači afirmacija agresivnog seksipila sa elementima pornografske i sado-mazo seksualne kulture.

mikrofon

Bilo kako bilo, turbo-folk deluje dvostruko, ikonografijom vizuelnih nastupa i sublimacijom muzike i reči. Ove dve njegove dejstvene komponente deluju na samo remećenje književno-umetničkog ukusa, ali i na formiranje obrazaca ponašanja koji se ustaljuju kod mlađih generacija.

U kom smislu je to dvostruko delovanje loše, na koji način se ono ostvaruje i da li se to i na koji način može sprečiti?

Da bi se što temeljnije odgovorilo na ova pitanja, potrebno je krenuti od fundamenta, odnosno od teksta koji je vezan za početak razvoja književnog ukusa kod nas, a to je esej Bogdana Popovića „O vaspitanju ukusa“ iz 1896.

Bogdan Popović je raščlanio pojam književnog ukusa i primarno ga odredio kao sposobnost osećanja lepota u književnim delima ili kao sposobnost ocenjivanja književnih dela. Potom ga je razložio na devet osobina koje bi trebalo da budu prijemčive svakom nastavniku/profesoru i koje bi vremenom trebalo da budu prijemčive i učenicima. Te osobine su: 1) Od prirode nežno osećanje; 2) Živa i plastična mašta; 3) Opšte obrazovanje 4) Poznavanje velikog broja književnih dela 5) Književno znanje jezika 6) Pravilan sud 7) Stručno obrazovanje 8) Poznavanje čoveka 9) Veliko iskustvo života.

Sve u svemu, Popović je smatrao da je ukus estetska kategorija  koja se menja kroz vreme i da književno obrazovanje ne treba predavati, nego postupno vaspitavati kroz prizmu gorepobrojanih osobina, koje čine integralni deo književnog ukusa.

Takođe, smatrao je da o ukusima treba raspravljati. Šesta osobina je neobično važna u ilustrovanju odgovora na, setimo se, gorepostavljena pitanja. Bogdan Popović kaže da  „Pravilan sud“ stoji vrlo visoko među nabrojanim osobinama i da je to najvažnija sposobnost duševna. U krajnjoj liniji, ona dolazi da sve pribere, i utiske, i osećanja, i predstave, i opažanja, da sve sredi, proceni,  presudi i da time ono što je stečeno učini našom stvarnom svojinom.

Takođe, Popović je smatrao da nastavnik mora da omogućuje samostalno donošenje suda kod učenika, odnosno da mu ne nameće tuđa mišljenja, već da mu omogući „proveru na faktima“. Na taj način bi učenik možda dolazio do pogrešnih zaključaka, ali  je to jedini način koji ga može putem pogrešaka odvesti do pravilnog  suđenja.

Učeniku treba davati što više činjenica, a što manje ocena i sudova. Na taj način se izbegava situacija u kojoj učenik prima nastavnikova mišljenja, bez dobro potkrepljenih „dokaza“, a to znači da će učenik uvek imati činjenice koje će mu omogućiti pravoveran i nemaglovit uvid u suštinu stvari, uz minimalnu nastavnikovu pomoć.

Dakle, potrebno je u našim školama, u samim programima, napraviti eksplicitan otklon u odnosu na turbo-folk kulturu. Učenicima treba plastično i verno predočiti činjenice u vezi sa turbo-folkom. Treba uspostaviti sledeći metodički model. U kontekstu predmeta književnost, na samom času, nastavnik u jednom delu table treba da predstavi tekst(reči) neke turbo-folk pesme, a u drugom delu table neko ostvarenje iz reda najuspelije svetske ili naše poezije( po mogućnosti sa sličnim motivom).

Primer:

1)„Koliko pijem nije humano/

subota je dan za alkohol/

Uno momento, uspori tempo/

Možda sutra se vidimo!“

ili

2)„Mamurna, mamurna/

A još sam žedna/

Piće mi dodajte/

I puno leda“

ili

3)„Tekilu na silu/

Ma, samo u stilu/

Kod tebe u krilu, ooou!“

ili

4)„Hej momci u plavom/

imam lošu vest/

pozitivna biću ja na alkotest/

Priznajem zbog njega, ja sam zgrešila/

Noćas moja ljubav/

Meri se promilima“.

To bi zauzimalo jedan deo table, a drugi deo table, u paraleli, bi bio ispunjen npr. Bodlerovim stihovima ili stihovima iz narodne epske ili lirske poezije ili čak stihovima iz popularne kulture čija su ostvarenja dotakla estetske vrhove, npr. nekolike pesme Džonija Štulića ili EKV-a, što da ne, bitno je da se sva profanost, banalnost i nekvalitet sagleda u komparaciji sa umetničkim uspelostima.

Pored ovih primera, profesor književnosti i kulture bi bio dužan da pre pukih sagledavanja činjenica kroz same tekstove da teorijski prikaz samog žanra tj. turbo-folka. U kontekstu likovne kulture bi trebalo komentarisati samu strukturu javnog nastupa, odnosno uporediti stilove oblačenja pojedinih izvođačica turbo-folk muzike sa prefinjenom modom ili stilovima oblačenja iz prošlih vremena, a u kontekstu muzičke kulture, analizovati samu melodiju koja prati tekst, uviđati odakle ti orijentalni ritmovi u ovom žanru itd.

Zašto je potrebna ovolika eksplicitna komparacija u okviru nastave? Zašto ne bismo zanemarili lošosti ove  kulture  i jednostavno se posvetili pukom upoznavanju dela iz svetske i naše baštine? Zato što se neretko  javljaju paradoksalne situacije u kojima imate profesora koji ne propoveda svojim primerom, kako kaže Niče, već obrađuje na času sa učenicima Šekspira npr, a u slobodno vreme „opušta“ mozak uz turbo-folk pesme.

Takođe, javlja se i potparadoks oličen u učeničkom ponašanju gde imate usavršavanje književno-umetničkog ukusa (obrada književnih dela) na samom času, ali izvan časa ili van nastave, mlađe generacije učenika su pod direktnim uticajem turbo-folka, što preko medija, što u samom izlasku za vreme vikenda. Hoću da kažem da  vreme provedeno izvan škole radi kontraproduktivno u odnosu na vreme provedeno u školi.

Dakle, ključno je to  da su ljudi u Srbiji i regionu na ovaj ili onaj način kontaminirani turbo-folkom. Postoji većina koja je konzument turbo-folka i manjina koja obično pravi ironične opaske na račun ove kulture, a najčešće je i sama saučesnik u popularisanju iste.

Iz celokupnog kolopleta uticajne ekzpanzivnosti turbo-folka, nisu izuzeti ni profesori ni učenici i zato je nužno uvesti u same školske programe eksplicitan otklon u odnosu na turbo-folk koji bi se bazirao na gorepomenutom komparativnom metodičkom modelu.

Uz primenu ovakvog modela, kroz samu prosvetu, došlo bi do postepenog porasta estetske kolektivne svesti, što će reći da bismo dobili kritičku većinu ili učenike koji ne bi bili u velikoj meri zaokupirani nametanjem ideja koje proklamuje turbo-folk. Jedini način borbe koji se izdvaja kao zdrav, jeste vaspitavanje književno-umetničkog ukusa što bi dovelo do porasta kolektivne estetske svesti, a ukoliko bi došlo do porasta kolektivne estetske svesti, po prirodi stvari došlo bi i do menjanja obrazaca ponašanja koje nameće turbo-folk.

Ako turbo-folk pesme svojom repetitivnošću „ulaze u uši“, isto tako može da se shvate kao auditivno maltretiranje, ukoliko učenicima autoriet( profesor u školi) češće i eksplicitno ukazuje na lošost te muzike, na taj način što mu neće reći da je to loše, nego će mu to pokazati na primerima koji bi bili zasnovani na opozitu, tako da se učeniku ostavlja mogućnost da se opredeli i da samostalno donese sud.

Primećuje se da se kroz navedene primere  provlači jedan te isti motiv, a to je motiv alkoholnog pića i motiv ispijanja istog. Neko će reći: „Dobro, ali tog motiva ima i u narodnoj epskoj poeziji ili kod nekolikih pesnika tzv. boema. To znači da učenici ne bi trebalo da čitaju takva ostvarenja… Zašto se ne bi napravio eksplicitni otklon i u odnosu na umetnička dela ovakve prirode?“

Prvo, to su umetnička dela, a to znači da se epske narodne pesme vezuju za fikcionalnu stvarnost, kao i boemska opčinjenost pićem koja je gotovo uvek zaokvirena divnim pesničkim metaforama. Osnovna razlika između trivijalnih ostvarenja i onih umetničkih se najbolje ilustruje metaforom ključaonice.

Umetnička dela su poput situacije u kojoj čovek tesno prislanja svoje oko na ključaonicu i tada, kroz taj mali otvor na bravi, vidi jednu prostornu širinu sa druge strane, a trivijalna dela su poput situacije u kojoj je čovek udaljen na deset metara od vrata i tako, sa te udaljenosti, pokušava da proviri kroz ključaonicu.

Umetnička dela (estetski vrlo visoko postavljena) u sebi sadrže višeznačnost, odnosno takva dela daju više ideja i otvaraju horizonte tumačenja. No, šta to obezbeđuje toliku popularnost turbo-folk pesmama, samim tim i popularnost onim subjektima koji ih izvode?  Ključno je ono što rade tekstopisci, tu leži suština popularnosti ovakvih pesama.

Tekstopisci ovih primera koje sam ja naveo ili bilo koji tekstopisac turbo-folk pesama oseća dobro takt vremena i oseća ono što većina sa niskim nivoom estetske individualne svesti traži za nekakav vid zabave u celokupnom kolopletu društveno-političkih previranja.

Dakle, tekstopisci koji su struktuirali već pobrojane primere iz reda turbo-folka, su veoma mudro postupili. Oni nisu koncentrisali motive tako da oni tvore estetski cilj, već su u svoje tekstove uneli prostorno-vremenski kontinuitet koji se vezuje za egzistentnu stvarnost (vreme odlaska/dolaska u klub, najčešće skupim automobilima, ispijanje alkoholnih pića, flertljivost klupske atmosfere, alkoholisano stanje svesti koje je isprovocirano razočaranjem u partnera itd.) i na taj način obezbedili kod svojih recipijenata uživljenost u trenutak koji isti poistovećuju sa tekstom pesme. Jednostavnije rečeno, vi ste u klubu, pijete, i slušate pesmu u kojoj je rukovodni motiv isto to što radite, motiv ispijanja pića, zaokviren „hronotopom kluba/diskoteke“. To je upravo ono što obezbeđuje popularnost ovakvoj vrsti muzike, ali i jak uticaj na formiranje obrazaca ponašanja, pogotovo kod onih kojima nije postupno vaspitavano osećanje za lepo.

Ukoliko bi se dalekosežni i jako koncentrisani turbofolk impulsi slabili, na taj način bi došlo do estetskog osvešćivanja našeg naroda, a kulturna politika bi se uzvisila na jedan viši nivo tj. izgradili bi se kriterijumi po kojima bi se određivao kvalitet. Bez mogućnosti prepoznavanja kvaliteta, istinska vizionarska svest je nemoguća kao i afirmisanje stvaralačkog bića čoveka. U medijima se marginalnom daju spektakularne dimenzije. Na taj način istinski vredne stvari potpadaju pod blato trivijalnog ne bi li se potirali pravi uvidi u prirodu vladajućih poredaka. Tome služi i turbo-folk.

Piše: Viktor Milojević

3 KOMENTARI

  1. Sve pesme koje možete čuti su o alkoholu, varanju, sponzorušama, pimpovima i tome slično. Ono što je žalosno je kada čujem devojčice od 10god kako pevaju “slažem dolare evre i tange”.. ajde realno, čak i da nije dete od 12 gdoina, kakvi su ovo tekstovi, ne znam ko to više piše i šta mu je na pameti dok to piše, da li je to poruka koju nekom šaljemo, šta je dublji smisao toga, da li trebamo da se divimo tim tekstovima… uroljala sam se, ne znam ko sam ne znam s kim sam jupi sve je super, nevera šta je donela današnjica.

  2. Mislim da se precenjuje opasnost turbo-folka.Vidim ga kao Kim Džong Una na mapi svetske politike, o kome se toliko piše, a koji je skrajnut tamo negde u Severnoj Koreji krajnje nebitan. Ako govorimo o banalnosti, turbo-folk simbolično može biti i Madona, i Britni Spirs, Bjonse, veliki deo pop kulture, a i pojedini izdanci visoke kulture. U okviru čuvene Karmine Burane postoji jedan deo čiji prevod glasi, parafraziram, ja sam labud, pečen labud, tužno je biti pečen… Nije problem kada je neka pevaljka prosta i nepismena, jer od nje niko ništa i ne očekuje. Ali kad tokom prenosa umetničkog klizanja novinarka RTS-a kaže umesto “Fjodorova partnerka” “Partnerka od Fedora” onda ja tu nalazim problem, jer Dara Bubamara nije autoritet, a RTS velikoj većini ljudi jeste. Zatim, postavlja se pitanje šta ćemo sa kič autorima koji su prihvaćeni u okviru visoke kulture kao Bregović i Almodovar?! I oni su svojevrsni turbo-folk. Ili sa onima koji imaju fin i istančan ukus, a pri tome su zli i destruktivni ljudi?! Svi ti psihijatri i doktori nauka koji su vodili ratove i logore sigurna sam da ne vole turbo folk i da imaju dobar ukus. :) Tako da mislim da je problem složeniji od elitističkog razdvajanja muzičkih pojava na turbo-folk i ne-turbo-folk. Zapravo, problema i nema, rešenje vidim u tome da svako daje svoj skromni doprinos tako što će uložiti maksimum u ono što radi, a da li je nešto kič, kultura, nekultura ili turbo-folk, pokazaće vreme. Ono je uvek najistinitije i najsurovije.

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.