Otuđenost čoveka u totalitarnom sistemu i njegovo suočavanje sa apsurdom glavne su teme moderne književnosti. Bezizlaznost i besmisao se kao motiv provlače kroz savremeno literarno stvaralaštvo. Naslovi romani Meše Selimovića: Tvrđava (1970), Ostrvo (1974) i Krug (posthumno objavljen, 1983), simboli su ograničenosti svesti u autokratskom državnom poretku i alijenacije čoveka, zarobljenog u okove dogmatskih normi i zatvorenog u tajanstvene prostranstva vlastitog uma.

Sa istaknutim narativnom i poetskom dimenzijom, upečatljivo osmišljenih likova i njihovih unutrašnjih monologa, ovi romani nose univerzalnu poruku o tragičnom udesu čoveka u svetu koji traži odgovore na egzistencijalna pitanja.

„Tvrđava je svaki čovjek, svaka zajednica, svaka država, svaka ideologija.“

Aparatura vladavine Sarajeva XVIII veka koja guši svaku slobodu mišljenja i govora eliminišući kritičke i zdravorazumske osvrte melje i proždire život malog i običnog povratnika sa ratišta, Ahmeta Šaba.

Zidine zloglasnog utvrđenja prete onima koji narušavaju iluzorni red i mir, čak i sanjaru i borcu za mesto pod suncem, kome Mula Ibrahim objašnjava suštinu njegove krivice:

„I govor je čin. I to kakav čin! Da si ukrao, udario nekoga, ili učinio bilo kakvo drugo zlo, oni bi vjerovatno oprostili. Ali ti si morao govoriti o stvarima o kojima razumna osoba ćuti. To je ono što oni ne opraštaju.“

Izrečena istina zatvara mu sva vrata, kao u kafkijanskom ambijentu, vodi ga na dno egzistencije i ubija svaki vid ljudskog dostojanstva:

„Pretvorio sam se u čovjeka koji moli, a to je poslednje biće na zemlji. Ispod toga nema ništa.“

tvrđava

Komunističko doba XX veka oličava još jednu vrstu totalitarnog režima i ideološkog oportunizama. Partija, kao ideal, metafizički prodire u svest građanina, preoblikuje je i sužava, stavljajući akcenat na fizičko pokretanje radničke klase, čime se slabi umno delovanje i snaga misli. Uništavanje slobodne volje i individualnosti beznadežno zatvara pojedinca u krug vladajućeg sistema.

I u Tvrđavi i u Krugu radnja je smeštena u posleratno doba, kada je ljudima potrebna nova nada i put obnove, što ih čini masom pogodnom za lako manipulisanje. O tome u Krugu govori ujak Janko:

„Ljudi su spremni da izvrše izuzetan čin samo kad nadrastu svoju prizemnost, ako utelove svoju delatnost u neku višu vrednost, kao što je Bog, Čovek, Istina. Ako program partije nosi u sebi ostvarenje ljudske pravde, onda je partija, danas, nosilac te više vrednosti i organizacija koja upija u sebe volju svakog člana ali je nužno potčinjava ciljevima važnim za čovečanstvo.“

Time se i stvara atmosfera izrazite društvene i političke polarizovanosti, podela na podesne i nepodesne, što svakoga ko želi da samostalno misli i kritički odbaci ustaljene dogme osuđuje na odbacivanje i (samo)izolaciju.

Destruktivnost i autodestruktivnost vlasti kao pojave koja se uvek svede na borbu za moć, obmanjuje i vladajuće i potčinjene, izvlačeći iz njih najniže pobude i najprimitivnije strasti, najbolje je opisao student Ramiz:

„Poštene i mudre vlasti nema, jer je želja za moći bezgranična. Čovjeka na vlasti podstiču kukavice, bodre laskavci, podržavaju lupeži, i njegova predstava o sebi uvijek je ljepša nego istina. Sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo mišljenje, a sebi prisvaja pravo da sve zna, i ljudi to prihvataju. Niko na vlasti nije pametan, jer i pametni ubrzo izgube razbor, i niko trpeljiv, jer mrze promjenu. Odmah stvaraju vječne zakone, vječna načela, vječno ustrojstvo, i vežući vlast uz boga, učvršćuju svoju moć. I niko ih ne bi oborio, da ne postaju smetnja i prijetnja drugim moćnicima. Ruše ih uvijek na isti način, objašnjavajući to nasiljem prema narodu, a svi su nasilnici, i izdajom prema vladaru, a nikome to ni na um ne pada.“

Misli kao izolovana i usamljena ostrva

Misao kao zatvorena struktura glavno je polazište i osnova za ostale koncentrične krugove zatvorenosti.

pusto ostrvo

Tako Vladimir Rađenović oseća da bi izrečena pomisao o stradalom bratu, puna iskrenog divljenja i privrženosti, izgubila nežnost. Zato je čuva i nosi u sebi, jer smatra da bi reči samo obesmislile svetost njegove uspomene. Njegov ujak, sa druge strane, pred smrt razmotava klupko svojih složenih poimanja sveta i života, i verske poglede, koji nisu društveno prihvatljivi, iznosi tek u testamentu.

Duhovna izolacija zbog sopstvene bespomoćnosti i poniženosti prati i Ahmeta Šaba koji kaže:

Kao i svi ostali i ja sam previše postao zatvoren i tvrđava pod opsadom, namršten i šutljiv.

Najdublji i najiskreniji porivi i uverenja ostaju neizraženi, čime Meša Selimović dodatno naglašava otuđenost čoveka koji je, čak i najbližima, velika nepoznanica.

Gubutak značaja reči kao bazičnog sredstva komunikacije i razmene misli prati i dvoje usamljenih i zaboravljenih staraca, Ivana i Katarinu Marić, u romanu Ostrvo, koji suočeni sa ograničenošču i prolaznošću, postaju jedno drugom stranci i krivci za neostvarene želje i neproživljene snove.

„Ti si napustio ono što si želio, ja ono što sam imala.“

Hermetička učaurenost doživljaja i osećanja onih koji se ne žive u skladu i miru sa sobom, ni sa ostalima oslikana je u idejnom težištu romana:

„Drugi čovjek je zatvorena kutija i ništa iz njega neće izaći ako on to ne želi. Mi možemo da stojimo pred tajnom danima, ništa nam se neće otkriti. Nepotpuni smo, a zatvoreni.“

Udaljavanje od ljudske suštine najtesnije je povezano sa gubitkom spone sa prirodom i iskonom. Tekovine moderne civilizacije stvorile su savremenog čoveka drugačije misaone konstitucije, mentalno i etički preoblikovanog, koji uskraćuje slobodu sebi i drugima. Otuda razlog za piščevu impresiju divljim konjima na planini Vidovo i poruku o vredovanju slobode kao glavnog principu na kojima sve ljudske težnje treba da se zasnivaju:

„U stvari, ogriješivši se tako o pravdu u cjelini, ljudi nikad neće biti u mogućnosti da ostvare svoj dugo žuđeni humanitet, jer je on cjelovit: svaka nepravda ga ruši u potpunosti. Trebalo bi sačuvati tu ma čiju slobodu, stvoriti od nje instituciju, u interesu samih ljudi, njihovog morala i njihve ljudske cjelovitosti.“

Idoli i ideali začaranog kruga

Kada se jedan derviš, poput Ahmeda Nurudina (Derviš i smrt, 1966), sam inkorporiran u zatvorni sistem tekije, pokrene željom za osvetom i moći, a na ljubav reaguje pasivnošću, postavlje se pitanje ko su, zapravo, duhovni i moralni stubovi zajednice totalitarnog sistema.

lavirint
u lavirintu

Vladimira u lavirint preispitivanja sebe i principa na kojima se zasniva komunistička ideologija uvodi utvara pokojnoga brata Mladena. Stradao zbog principa Partije, pri čemu je žrtvovao i život roditelja, Mladen je simbol izopačenosti jednoumlja, koje pred pojedinca postavlja ideale, koje ga udaljuju od suštinske, ljudske prirode. Heroj takvog doba je zapravo samo izmanipulisana žrtva zablude, u čijem činu nema ničeg viteškog ni plemenitog.

Idol uvek ostaje Mladen, pao zbog interesa vlasti, dok se ime njegovog oca, koji je, pokrenut ljubavlju, život sina stavio iznad svog, ne spominje nigde. Ljubav prema drugom čoveku potpuno je devalorizovana i u senci je lažnih, nakaradnih i zamaskiranih ideala Partije. Time se gubi glavna spona između dva ljudska bića, koja se distanciraju i beznadežno smeštaju u kaveze dehumanizacije.

Umetnički oblikovan svet romana Meše Selimovića transcedentno se prostire i doseže u realan prostor. U današnjem vremenu virtualne kontrole uma, političkih podela i interesa koje se uvlače u svaki segment funkcionisanja društva i nakaradnog sistema vrednosti, svako ko se bori za život dostojan čoveka nailazi na zidove besmisla. Ali mu uvek ostaje izbor da li će se tako, nemoćan, razočaran i ponižen, zatvoriti u sopstvenu mogilu, ili napraviti most.

„Odlučio sam se za ljubav. Manje je istinito, i manje vjerovatno, ali je plemenitije. I ljepše: tako sve ima više smisla. I smrt. I život.“

Da bi se ovo reklo potrebna je veća duhovna snaga, ali je i ključni iskorak ka slobodi – korak bliže višem stupnju samospoznaje i čovečnosti.

Piše: Ivana Spasojević

POSTAVI ODGOVOR

Upišite komentar!
Upišite svoje ime

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.