Kao pisac epohe realizma, Milovan Glišić smatra se tvorcem realističke pripovetke, ali u njegov realizam integrisana je fantazija, odnosno fantastični elementi koji svet Glišićevih dela čine jedinstvenim i donose inovaciju u vidu folklorne fantastike.
Glišićeva fantastika korene ima u mitskom. Kao konstanta njegovog dela javljaju se fantastična bića, zajedno sa elementima horora koji takođe imaju značajnu ulogu u oblikovanju slike sveta o kome se pripoveda.
Mitski preobražaj u pripoveci Posle devedeset godina M. Glišića
Folklorna fantastika M. Glišića kulminirala je njegovom vampiristikom, onim što je najpopularnije i najinovativnije u pogledu njegovog doprinosa srpskom realističkom stvaralaštvu. Ovo je najbolje uočiti u njegovoj pripoveci Posle devedeset godina iz 1880. godine.
Glišić je fantastičnu građu uzeo iz folklora (kao i kada su u pitanju mnogi drugi fantastični elementi i bića), te je realistički obradio.
U tumačenju reči vampir postoje dva shvatanja, od kojih starije, animističko, podrazumeva da je ovo demon koji u vidu mrtvaca dolazi među ljude i nanosi im zlo, i mlađe, po kojem je vampir nečista duša pretka.
Osim što sisa krv, vampir davi ljude, opšti sa ženama, sisa krv stoci, provlači se kroz najmanju rupu, pojavljuje se noću, zimi, za nekrštenih (nečistih) dana, u sopstvenoj kući, u svom selu, kod vodenice, ambara…
I Glišićev vampir Sava Savanović pohodi seosku vodenicu. Vodenica je povezana sa narodnim predanjima u kojima se vampir poistovećuje sa bogom podzemlja (Dabog iz stare religije Srba). U tradiciji je ukorenjeno verovanje da se oko vodenice, posebno potočare i naročito noću, skupljaju demoni i nečiste sile svake vrste, osobito vampiri koji vodeničarima sisaju krv.
Nastade gluvo doba. Ne čuje se više ni zvonac ni sovica. Samo čekalo čekeće, voda huji na omaji pod vodenicom i… ništa više….Dok ti najedanmah uđe u vodenicu povisok čovek crvena kao krv lica; uđe nečujno, rekao bi, vrata se i ne otvoriše. Preturio preko ramena krpu platna, pa mu se spusila niz leđa čak do peta.
Opis vampira kao crvenog u licu delimično dolazi od verovanja da se napio ljudske krvi, ali osim ovoga postoji i mnogo drugih razloga, pošto crvena boja (između ostalog) označava i htonsko (vatra, krv). Sava Savanović se povampiruje zato što je bio rđav čovek za života, po izgledu je visok (a po potrebi se povećava), kreće se nečujno.
Hrabri Glišićev junak Strahinja sukobljava se sa vampirom Savom Savanovićem u zarožanskoj vodenici: već prve noći pa ga ubija iz puške, po tradiciji napunjene salauskim marjašem (vrsta starog turskog novca).
Međutim, to svakako nije dovoljno za obračun sa ovakvom nečistom silom. Kada meštani složno odluče da unište vampira, valja im pronaći njegov grob u Krivoj jaruzi, pod račvastim brestom.
Među Srbima je uobičajeno prevođenje senovitih životinja preko grobova, naročito vranaca, najbolje nepočišćenih. Drača, u obliku trnja, pojavljuje se uz glog i upotrebljava kao kolac. Od svetih stvari, najviše pomažu krst i osvećena vodica.
U trenu kada su meštani otvorili grob, probadanje kocem biva izvedeno uspešno, ali adžijazmom u onoj hitnji ne pogodiše baš u usta, te vampiru iz usta izleće leptir – njegova duša, koja odraslim ljudima ne može nauditi, nego samo deci.
Predstava horora Đ. Kadijevića: Leptirica
Đorđe Kadijević (reditelj, scenarista, istoričar umetnosti) snimio je film Leptirica 1973. godine. Kako je ovo bio prvi film strave i užasa na našim prostorima, izazvao je burne reakcije publike. Leptirica pripada ciklusu dela posvećenih hororu pod nazivom Priče tajanstva i mašte.
Na samom početku filma Leptirica vidimo da je po motivima pripovetke Posle devedeset godina od Milovana Glišića, što nas upućuje na određena odstupanja u Kadijevićevoj viziji ovoga dela. Radnja filma otvara se prikazom bezbrižnog vodeničara Vula, koji ubrzo biva napadnut od strane Save Savanovića, vampira koji pohodi zarošku vodenicu.
Prikaz vampira u ovoj sceni je sledeći: u gluvo doba noći on se pomalja na vratima vodenice, vidimo njegove oči, tamne i okružene crvenilom. Vodenica prestaje sa radom, nastaje potpuna tišina i u tom času Sava Savanović ulazi u vodenicu. Kadar prikazuje crnu izduženu ruku kako zahvata malo brašna, a potom ga sa gnušanjem odbacuje. Ovo se može posmatrati kao metafora života, koji vampir, kao ukleto biće osuđeno na večno prokletstvo, prezire. Sledi napad na Vula; Kadijevićev Sava Savanović nosi crnu kukuljicu i jedini deo njegovog lica koji vidimo jesu dugi i oštri zubi, koji će naposletku usmrtiti vodeničara.
Ovakvim početkom filma (koji ne postoji u pripoveci) gledalac se uvodi u svet horora Đorđa Kadijevića. Naredno pojavljivanje Save Savanovića jeste u noći kada je Strahinja u vodenici. U suštini, ceo prikaz se ponavlja (u ovome možemo naslutiti ritualni karakter vampirovog pohođenja vodenice), sa razlikom da je Strahinja prilikom Savinog nasrtaja pao u brašno i zahvaljujući tome ostao živ. U Glišićevoj pripoveci Strahinja je u vampira pucao iz dve puške namenjene ubijanju utvara. Ovaj deo u filmu je sasvim izostavljen, sa namerom da Strahinjino preživljavanje bude prikazano kao puka slučajnost.
Suštinska izmena Kadijevićeva u odnosu na Glišićev predložak jeste sadržana u samoj izmeni naslova. Imenica leptirica ženskog je roda i time je obeležje demonskog u ovom slučaju odlika ženskog principa.
Prema ovome, Glišićev leptirak koji je nekako umakao hvatanju seljaka i Kadijevićeva leptirica nisu jedno isto. Film pridaje poseban značaj Radojki, stavljajući je u poziciju centralne junakinje, tragične i uklete.
Lik Radojke doživljava najveću transformaciju, ona je napočetku prikazana u idiličnom ambijentu prirode, radosna kada se vidi sa Strahinjom i tužna kada joj otac Živan ne dozvoljava da se sa njim viđa. Jedino što odudara od ovog pastoralnog ambijenta jeste njena crvenkasta kosa – nosilac simboličnog nagoveštaja demonskog. Pa ipak, ovaj privid bezbrižne seoske devojke održava se gotovo do kraja filma.
Kadijević uvodi samo jednu scenu u rasvetljavanju devojčinog lika, naizgled nebitnu za razvoj dalje radnje, jer se tek kasnije otkriva njeno značenje: Radojka, naime, leži na travi, u prirodi, dok se čuje sablasni huk sove, ali ona ne pokazuje strah, no se prepušta tome zvuku, unoseći u scenu nešto gotovo erotsko, čega u Glišićevoj pripoveci nikako nema.
Zaljubljeni par beži zajedno, ali, za razliku od pripovetke koja ima srećan kraj (Strahinja i Radojka se venčavaju i žive u sreći i blagostanju), završetak Kadijevićevog filma nosi neočekivani obrt: mladić dolazi u devojčinu sobu noć uoči njihovog venčanja, otkopčava njenu spavaćicu i ugleda – svežu i krvavu ranu, ranu od glogovog kolca. Tada sledi transformacija devojke: ona otkriva usta puna oštrih zuba, njena koža tamni, obrasta dlakom. Ona skače Strahinji za vrat i, jašući ga, dovodi do groba Save Savanovića u kojem se nalazi kolac.
Transformisana devojka, demonsko biće koje sedi na Strahinjinom vratu može se povezati sa nekoliko različitih mitoloških predstava. Jedna od njih je mora ili sukuba, zli ženskog demona koji opšti sa muškarcima u snu.
Zatim, moguće je povezivanje sa crnom decom, koja su takođe veoma karakteristična za Glišićevo delo. Naime, Glišić likove crne dece preuzima iz folklora. Poznata su još i kao navi, plakavci, tintilini ili nekrštenci.
Po predanju, plakavci su mali vampiri, novorođenčad koje je zadavila sopstvena majka, koja ustaju iz groba noću, vraćaju se svojoj kući i oko nje vrište, ali inače ne mogu naškoditi.
Drekavci, za razliku od plakavaca, napadaju ljude koji se kasno u noći zateknu u blizini groblja ili šume, tako što im skoče na leđa i teraju ih da hodaju celu noć, do prvih petlova. Ukoliko se žrtva ne povinuje zahtevima drekavca biće izgrebana i počupana ogromnim kandžama ovog mitskog bića.
Možda se upravo ova predstava najbolje poklapa sa demonizovanom junakinjom filma, ona se ponaša upravo na opisani način. Jasno je zašto je Kadijević izabrao baš ovu folklornu predstavu – upravo ona figurira kao aluzija na svet folklorne fantastike Milovana Glišića.
Strahinja vadi kolac iz kovčega, nakon čega biće nestaje, ali iz groba izlazi identično, u crnoj odori, te napada mladića koji se brani kolcem…
Poslednja je scena Strahinje koji leži obesvešćen na zemlji, a na njegovom licu nalazi se – leptirica.
Sličnosti i razlike između Glišićeve i Kadijevićeve vampiristike
Zajedničko ovim dvema delima pre svega je pojava određenih pravila vezanih za prikaz čudesnih bića – mesto i vreme pojavljivanja nečiste sile potpuno su folklorizovani, kao i granica između dva sveta. Dakle, fantastična bića pojavljuju se kada je čovek sam i nezaštićen, noću, na karakterističnim opasnim mestima (šuma, most, vodenica); njihovi atributi se uglavnom poklapaju sa mitološkom predstavom, žele da naude čoveku, da ga unište.
Kada govorimo o pripoveci, pojavljivanje natprirodnog karakteriše i udaljivanje naratora, odnosno njegovo distanciranje – što je zapravo i način da se kaže da on u te priče ne veruje.
Đorđe Kadijević pak, pruža nam drugačiju viziju – u njegovom delu trijumfuje zlo. Ovo je svakako u skladu sa žanrom horora, čiji je cilj da izazove strah, uznemirenje i nelagodu. U skladu sa ovim, autor je kreirao kultni film domaće kinematografije, bez obzira na zamerke kritike zbog odstupanja od originalne pripovetke.
Smrt, mistični događaji i fantastična bića upravo su odlike toga žanra, te možemo govoriti o hororu kao objedinjujućem činiocu pripovetke i filma, jer se u Glišićevim delima oseća ne samo dašak jezovitog, već je upravo jeza ta koja uobličava atmosferu gotovo svake njegove pripovetke.
Međutim, bilo da je natprirodno biće tajanstveno crno dete ili ukleti vampir, to su samo različite forme istih demona, istog zla, čiji je koren nigde drugde do – u nama samima.
Ljudska neobrazovanost stvara nemani, poručuje nam Glišić, ograničeni pogledi na svet stvaraju horor. Postoji mnogo veći demon od fantastičnih; demon iz koga svi ostali demoni proističu – demon neznanja.
Piše: Milica Petrović
