Godine 1955. objavljena je Lolita do tada najkontroverznije delo profesora sa Kornel univerziteta. Profesor Vladimir Nabokov nazvao ju je svojom „tempiranom bombom“ kada ju je slao američkim izdavačima, bojeći se otkaza sa univerziteta. A imao je i razloga za to – u centru je priča o seksualnom eksploatisanju dvanaestogodišnje devojčice od strane sredovečnog pedofila. Svi izdavači su odbili da je objave bojeći se hapšenja zbog takvog dela, iako su svi oni prepoznali vrhunske literarne vrednosti u njemu.
Lolita, svetlost mog života, oganj mojih prepona. Moj greh, moja duša. Lo-li-ta: vrh jezika prelazi tri koraka niz nepce, da bi, pri trećem, kucnuo u zube. Lo. Li. Ta.
Ali to je bilo vreme cenzure i ograničenja opscenosti u književnosti i Nabokov je bio prilično svestan toga. U prilog tome stoji i da je isprva hteo da se delo objavi pod pseudonimom, a išao je i toliko daleko da se bojao poslati rukopis poštom kako ga američka poštanska služba ne bi dobila pre objavljivanja.
Šta je bilo rešenje?
Poslati jednu od najbolje napisanih knjiga na engleskom da bude objavljena u Francuskoj.
Objavljivanje knjige izazvalo je skandal, pa je pored epiteta da je delo gnusno, pokvareno i odbojno, steklo je i etiketu erotskog romana. Lolita je postala bestseler, a ocene kritike, kakva je ona New York Times-a da je dualna priroda knjige promenila shvatanja moderne književnosti, donele su joj status kultne knjige.
Vladimir Nabokov dotakao je ovu temu i pre Lolite
Međutim, Lolita nije bio Nabokovljev prvi pokušaj oživljavanja teme pedofilije kroz priču o starijem muškarcu zaljubljenom u devojčicu koji se ženi njenom majkom da bi bio bliži svom objektu obožavanja, da bi se na kraju devojčica našla u njegovom krilu nakon smrti majke.
Autor je u nekoliko uspešna ili manje uspešna navrata eksperimentisao sa Lolitom.
Čarobnjak
U noveli Čarobnjak (The Enchanter ili Volšebnik) napisanoj 1936. a objavljenoj tek 1986. Nabokov je dao skicu Lolite. U priči koju je The Guardian nazvao njegovom „nymphet novella“ imamo četrdesetogodišnjeg draguljara koji opsednut svojim pedofilskim meditacijama upoznaje devojčicu na rolerima i biva omađijan. Ali razlika je u tome što je ovde prisustvo devojčice svedeno na minimum, njena osećanja nisu uzeta u obzir. Dok je Humbert Humbert potpuno samosvesni perverznjak ludo zaljubljen, ovaj „čarobnjak“ konstantno sebe opravdava i, do tada sprečeni perverznjak, iznenada dobija šansu za zadovoljenje i grabi je po svaku cenu.
Ženidbom njene majke dobija priliku da bude bliži svom objektu požude ali njena iznenadna smrt daje mu novu mogućnost – da istovremeno bude njen brižni otac kao i nežni ljubavnik. Pisana u trećem licu jednine onemogućava nam simpatisanje likova, te njegovi postupci čitaocima deluju neprirodno, a moralna pouka novele nestaje i nenamerno je čini samo pornografskim štivom.
Ipak, novela se smatra jednom od Nabokov najzrelijih dela napisano na ruskom jeziku.
Smeh u tami
Još jedno daleko uspešnije delo, pod originalnim ruskim naslovom Camera obscura (1938), bavi se ovom već poznatom temom – Nabokov odvija vrtoglavi pad sredovečnog likovnog kritičara Alberta Albinusa i njegovu intenzivnu opsednutost šesnaestogodišnjom Margo Peters. Njena potkupljivost, glupost i okrutnost čine je neodoljivo podlom.
I priča se ne završava dobro.
Albertova preljuba opravdana je činjenicom da je njegova supruga Elizabeta malo dosadna u postelji i da ju je oženio jer se eto tako desilo. Margo, koja je život provela finansirajući se pozirajući gola a kasnije i prostitucijom, istrenirana da spazi imućnu laku metu, nalazi da je on njen idealni spas i finansijska bezbednost.
Nabokov, međutim, ima odličan smisao za humor i ironiju, obezbeđujući savršenu kaznu za preljubnika-pedofila: nakon nesreće koja ga oslepljuje, moraće da živi u ljubavnom trouglu nesvestan toga.
Reks, njen prvi ljubavnik (i njegov prijatelj) i Margo nastavljaju svoju aferu pod istim krovom, dok izvlače novac od Alberta. Saznanje da su ga pravili budalom, dovodi ga do tragičnog svršetka, ne odustajući od ideje da niko ne može da ima Margo osim njega.
Zapravo, zbog njegove ne samo bukvalne zaslepljenosti Albert je u nemogućnosti da prozre njihovu obmanu i to je ono što ga dovodi do sunovrata. A Margo beži sa mesta zločina bez ičega u rukama i, kao i Lolita, izdaje ga zbog ljubavi prema drugom muškarcu.
Dok je sam Nabokov ukazao na vezu između Margo i Lolite, takođe je kontrastovao ove dve figure ističući da je Margo samo mlada kurva a ne nesrećna mala Lolita; dok Smeh u tami odvaja figure ljubavnice (Margo) i povređenog deteta (Irma, Albertova ćerka), Lolita ih spaja: Dolores Hejz postaje i ljubavnica i zlostavljano dete.
Još neke veze sa Lolitom
Poznato je da je Nabokov preveo Kerolovu Alisu u zemlji čuda i da je bio vrlo privržen njegovom radu iako je izbegavao direktnu aluziju na njega. Ipak, Kerolov uticaj je očigledan. Čak ga je i nazvao prvim Humbertom Humbertom.
Još 1926. se dotakao teme hebefilije (seksualna sklonost prema deci u pubertetu) u kratkoj ruskoj priči A Nursery Tale, gde glavni lik u svom haremu koji sakuplja, ima i devojčicu.
Takođe, otkrivena je i nemačka kratka priča o sredovečnom pripovedaču koji postaje opsednut devojčicom, a činjenica da je autor priče čak živeo u istom delu Berlina kao Nabokov te da mu je njegov rad itekako bio poznat.
Nabokov je pre svog najuspešnijeg dela više puta eksperimentisao sa temom Lolite, odnosno zabranjene ili neostvarene ljubavi, što u konkretnim pričama, što u pojedinim epizodama drugih dela. Za Nabokova je zapravo, svekoliko književno stvaranje neka vrsta incesta ili zabranjene ljubavi.
Za njega kreativni čin uvek u sebi ima snažno naglašenu erotsku dimenziju: kad piše pesme, on „spava sa svojom muzom“, a Lolitu opisuje kao „plod svoje ljubavne veze s engleskim jezikom“.
Iako su ga nazivali različitim pogrdnim imenima, pa i pedofilom, Nabokov je priznao da je Lolita bila najveći izazov za njega te stoga i najveći uspeh. Trebalo je govoriti o nečemu što mu nije poznato i uraditi to dovoljno uverljivo da ga ceo svet sutradan naziva manijakom.
