Orvel i Zamjatin – seks i ljubav u doba distopije

Orvel i Zamjatin još uvek su među nama

Obnovili smo na koži lekcije iz istorije iako su nam je, na jednoličnim školskim časovima pričali iznova i iznova, a mi ih ponovo i ponovo nismo čuli dok smo zapisivali mehaniku slova koju kasnije nismo razumeli. Mada, mnogi i danas ne prepoznaju ožiljke stečene u toku sna.

Pogledajmo najpre očigledne postulate i probleme svake diktatorske vlasti koji su i danas jednako snažni kao osnova funkcionalnosti društva i države:

Rešiti problem definisan kao – ČOVEK!
Rešiti problem definisan kao – MUŠKARAC I ŽENA!
Rešiti problem definisan kao – LjUDI I VLAST!
Rešiti problem definisan kao – SLOBODA I ROPSTVO!

RAT JE MIR
SLOBODA JE ROPSTVO
NEZNANJE JE MOĆ

Dž. Orvel, 1984.

Džordž Orvel je u svom distopijskom romanu 1984. objavio recept inspirisan romanom Jevgenija Zamjatina Mi, a Borislav Pekić je znao koliko treba vežbati da bi se jedan svet čestito uništio, dok je Oldus Haksli osmislio, tj. predvideo budućnost kao raj za idiote.

…Država je povela rat protiv drugog vladara svijeta – protiv Ljubavi. Naposljetku, i ta je stihija bila pobijeđena, tj. Organizirana, matematizirana, i prije oko 300 godina proglašen je naš povijesni „Lex sexualis“: „svaka numera ima pravo – kao na seksualni produkt – na bilo koju drugu numeru“… Eto, to je sve.

J. Zamjatin – Mi

Ljubav se ne ostvaruje lako, jer Veliki Brat sve posmatra: njegove oči su sveprisutne, a njegov zakon je da zakona nema, a jedini zločin je zlomisao.

Čovek koji voli i koji je seksualno zadovoljen nije dobar vojnik – nije poslušna mašina. On ne odgovara poretku i smatra se izdajnikom. Prostitucija je promovisana kod najnižih slojeva i seksualni čin se takođe svodi na mehaničko pražnjenje, kao u romanu Mi.

Eros je u 1984. od ljubavi izdvojen ogromnim zidom koji na trenutke Vinston i Džulija prevazilaze u trenucima spajanja, ali tek nakon što prevaziđu osećanje da je njihov seksualni čin samo čin trijumfa nad Partijom i Velikim Bratom. Osakaćenost društva se ogleda u odnosima između muškarca i žene, zatim u odnosima roditelja i dece, a tek onda u opštoj slici.

Sveprisutni eros je bitan deo problematike ovih romana. Oba stvaraoca se ne premišljaju kada na isti stepenik stavljaju revoluciju i odnos muškarca i žene sagledan kroz eros. Da li je polnost čovekova njegov pokretač i koncetrovana snaga u naprsnutom jezgru? Vinston i D-503 su dokaz da je krv koja kulja kroz telo pri susretu sa voljenom ženom najneobuzdanija snaga i nesalomiva moć pred kojom se razum povija, a strah sve više miriše na paljevinu.

Ovi svetovi koje su kreirali Orvel i Zamjatin su se čitavi izobličili oko tela, pa kroz psihu ljudi koji ga čine. Fizičke granice države i Države poslušno prate granice telesa i umova koja bljeskaju na suncu ili se obznanjuju u tami. Koliko god nauka okretala glavu i na sam pomen instinkta, toliko su umetnici u njega gledali prateći ga od mraka kanibalizma do svetlosti u ljubavi.

Međutim, onde gde se prekinula metaforička granica između mesa i metala počelo je rasulo kroz perfekcionizam. Glavni apsurd, koji to i nije u svojoj suštini, u ovim romanima proklijao je kroz odnos muškarca i žene koji su glavna osovina funkcije društva. Seks je glavna pretnja, jer niko ne sme skrenuti pogled dok traje mržnja.

Seks je glavni uništitelj Zelenog zida – granice između slobode i ropstva.

Gde se prestaje sa skaradnostim i bezuspešnim poduhvatima? Da li su snovi stvarno nestali? Da li je mašta uspešno otklonjena? Da li je duša isparila? Možemo se pitati i danas dok dozvoljavamo da nam se oblače plastične unforme i stavljaju značke na grudi.

Erupcija seksualnog sadržaja kroz film, muziku, rijaliti emisije, društvene mreže, književnost u XXI veku dokaz je da je Zamjatinova Država i Orvelova Partija narasla do mere besmrtnosti, a onda i pobedila „jer ima talenat“, da maše ružičastim bonovima, koji su svima zagarantovani, mada frustriraju.

Dok ističe ljubav, dok ističe sreća i zadovoljstvo, čovek se stidi svog tela, svog duha, jer je siromašan na toliko aspekata, i to mu je rečeno. Siromašan, on ne jede sitne rasplode egzotičnih riba iz slanog pupka nadimajućeg sveta.

Čovek je nikad sit zadovoljenja, a postiže ga tako malo zauzdan u jasle čudnih zakona koje su izmislili nevidljivi mehanizmi. On nije danas nahranjen seksom, već je silovan slikama i doživljajima numerisanih koji se dave u žudnji za obećanim prihvatanjem, a zapravo prvi stradaju u mehanizaciji čoveka od krvi i duše…

I s tim saznanjem, dodatno frustriran – oči zakucava u ekran, gde traje mržnja.

Piše: Bojana Cvetković