Zola u aferi Drajfus

„Optužujem političare da su đavolski tvorac tog podbačaja pravde – nesvesno – želeo bih da verujem….
Optužujem intelektualce za saučesništvo, makar po osnovu mentalne nestabilnosti, u jednoj od najvećih nepravdi veka…
Optužujem saradnike da su držali u svojim rukama apsolutni dokaz nevinosti, ali su ga prikrivali…
Optužujem policiju za sprovođenje loših istraga, pod kojim podrazumevam one monstruozno pristrasne…
Optužujem skrivene „urednike“ za korišćenje medija da bi sproveli odvratnu kampanju koja bi zaslepila javnost…
Konačno, optužujem pravosuđe za prikrivanje nezakonitosti po naređenju…“

Obrazac „optužujem“ večna je opomena. U toj opomeni i jeste veličina Zolinog čina.

Spletke, skandali, afere… Ništa zanimljivije. Među najpoznatijim aferama 19. veka – afera Drajfus. Godinama u središtu pažnje, izaziva burne reakcije u svetu i deli francusku javnost. Među najvatrenijim Drajfusardima nalazi se najznačajniji francuski pisac tog vremena – Zola.

Šta je to afera Drajfus?

Pronađeno je pismo, upućeno nemačkom vojnom atašeu, koje otkriva francuske vojne tajne. Okrivljen je Alfred Drajfus. Zbog jevrejske nacionalnosti? Zbog prebrzog napredovanja u službi? Zbog bogatstva? Ne zna se zbog čega je izabran. Poslat je na pusto ostrvo, koje vrvi od naoružanih stražara – Đavolje ostrvo.

Nekoliko godina kasnije, na čelo francuske tajne policije dolazi major Žorž Pikar. Nezavistan od tuđih uticaja, videvši da tu nešto smrdi, želi da razreši slučaj do kraja. Ometan, sprečavan, ucenjivan, ipak sprovodi svoju nameru u delo. Našao je pravog krivca (gospodin koji je tada bio tako fin da primeti kako se Drajfus ponaša sumnjivo).  Zbog tog majora Pikara šalju u Tunis (čitaj-izbeglištvo). Francuska vlada ne želi da prizna grešku, svesna posledica.

Tada počinje javna kampanja žrtvinog  brata – Metjua Drajfusa. U toj kampanji, koja je praktično i podelila javnost, glavnu ulogu odigraće upravo Zola. U januaru 1898. jedan članak prekriće naslovnu stranu lista L’Aurore – J’ACCUSE! 

Zolina uloga u aferi Drajfus

Optužujući sve i svakoga, Zola se suprotstavlja velikom krugu ljudi – od onih koji vode državu, do najsitnijih pojedinaca – građani treba da zahtevaju istinu.

„Hoćemo li u Evropi zadržati naš glas pravičnosti i čovečnosti? Zatim, nisu li sva ta naša dostignuća dovedena u pitanje? Otvorite oči i shvatite da je francuska duša do svojih intimnih dubina morala biti uzbuđena kad se našla pred ovako strašnom opasnošću. Jedan narod ne može biti uzrujan do te mere a da i sam njegov moralni život ne bude u opasnosti. Trenutak je izuzetno kritičan. Radi se o spasu nacije.“

Direktno, nema šta.

Zola želi da Francuska zadrži svoje dobro ime, smatra da se to može postići samo istinom. Istina je tu, istina je poznata, ali je zaštićena „nesavladivim formalnostima“. 

„Avaj, gospodo, kao i toliki drugi i vi možda očekujete dokaz o Drajfusovoj nevinosti kao grom iz vedra neba. A istina obično nikad tako ne postupa. Ona traži istraživanja, moć shvatanja.“

Traži ono što je Pikar uradio, razmišljanje.

Na kraju, Zola se poziva na svoju čast, svoje ime, svoja dela – čitav svoj život.

„I svojim delima koja su pomogla širenju francuske književnosti, zaklinjem se da je Drajfus nevin. Neka se sve to sruši, neka moja dela propadnu ako Drajfus nije nevin. On je nevin.“

Zola je miran, veruje da će pobediti.

„Nisam želeo da moja zemlja ostane u laži i u nepravdi. Mogu me ovde i osuditi. Ali će mi Francuska jednoga dana biti blagodarna što sam pomogao da se spase njena čast.“

I osuđen je. Godinu dana zatvora zbog klevete.
Zola je svima, javno, održao lekciju iz patriotizma.
Masa je uzvikivala „Smrt Zoli!“ novine su spaljivane, stan urednika kamenovan.
Uz Zolu su stali francuski umetnici i književnici Klod Mone, Marsel Prust, Anatol Frans, ali i drugi, poput Tvena i Tolstoja.

Zolin članak do danas je ostao simbol otpora, slobode i jedan od najmoralnijih angažmana nekog individualca, intelektualca kako u Francuskoj, tako u celom svetu. Suđenje Drajfusu je ponovljeno, kazna mu je isprva bila smanjena, da bi nešto kasnije (tobože iz čista mira) bio pomilovan i čak unapređen.

Piše: Angelina Radović